Saopštenje Stranke slobode i pravde u Kragujevcu, koje potpisuje Todor Rakoćević, prenosimo u celosti:
„Kad nekome dugujete pozamašno novca, da li bi vam palo na pamet da mu kažete: „Hvala ti na tome, zauzvrat ću ti za svaki tvoj rođendan, uz čestitku poklanjati neki simboličan iznos, a što je najvažnije, od srca ću ti oprostiti što ti nikada neću vratiti te dug“.
Jedan čovek (odaziva se na inicijale AV), nedavno sa TV-a ozareno reče da nije zaboravio nas penzionere, pa će nas (slučajno baš pred izbore naredne godine), častiti sa celih 20.000 dinara.
Smatra se da nije lepo gledati poklonima u zube, ali ipak (kao svaki nezajažljivi penzioner), da zavirim malo.
Te daleke 2014. godine, vlast širokogrudo zaključi da penzioneri žarko žele da spasu državu od bankrota. Ažurno nam ispuni želju i donese zakon o smanjenju svih penzija većih od 25.000 dinara, koju je primalo nas oko 700.000 ispomoćnika države.
I tako, k’o dlanom o dlan, prođoše pune četiri godine, kada se te 2018. godine u budžet sruči preko 800 miliona evra, što Srbiju sa ivice bankrota, direktno teleportova u zlatno doba, koje živuckamo.
Inače, taj zakon pravdan je stavom da svaka država ima pravo da u izuzetnim uslovima, dok traju vanredne okolnosti (ratno stanje, katastrofalne nepogode, itd.), posegne za imovinom građana.
Bakama i dekama, domoljubima, kredit vratiti neće, ali će nas zato udostojiti jednom toplom „zahvalnicom“ na kućne adrese i to lično od njega jednog jedinoga.
Oni koji duže pamte, znaju da ova država svojevremeno, kada je vršila rekviziciju imovine od gradjana i seljaka, nije propuštala da svakome od njih izda priznanicu o tome, da bi posle rata, ili vraćala oduzete stvari, ili isplaćivala njihovu novčanu protivvrednost, zavisno od mogućnosti. Jedino što joj nije ni palo na pamet da im kaže je – ne vraćamo ništa!
A još mnogo ranije, tačnije, 17. juna 1876. godine, Milan M. Obrenović IV, Zakonom o rekviziciji, propisao je oštre kazne, kako za neizdavanje priznanice, tako i za izbegavanje vraćanja oduzete imovine, tretirajući čin kao pljačkanje i otimanje.
I na kraju, naredna vlast, (svakako ne baš ovoliko „napredna“), prvo ima dužnost da prizna da dug postoji, a zatim, da nađe način da ga i vrati, naravno, u roku koji bi bio realan balans između želja i mogućnosti.
Mali dug pravi dužnika, a veliki arhineprijatelje i nezadovoljnike. Objasnićemo vam na izborima.“