Malo, malo, pa vlast nešto poklanja penzionerima, kojih nas u Srbiji ima oko 1.700.000.
Sad su na redu vitamini, pre bejahu evri, a (kako kažu ti dobri ljudi), biće ih i ove godine, tako da uz sve te poklone, u još većoj meri raste i gunđanje ostalih građana da su penzioneri mezimci vlasti, iako se baš i ne uklapaju u njihov zvanični slogan Budućnost Srbije!
Kaže se da nije lepo gledati poklonu u zube, ali ipak zavirimo malo.
Elem, pre svih ovih dirljivih poklona tih dobrih ljudi, ta ista država proceni (daleke 2012. godine), da penzioneri žarko žele da spasu državu sa ivice bankrota, kao posledica javnog duga od oko 15 milijardi evra, nasleđenog od prethodne vlasti, pa im (brzinom munje) ispuni želju i donese privremeni zakon o smanjenju svih penzija većih od 25.000 dinara, koje je uživalo čitavih 700.000 penzionera.
I tako, posle pune četiri godine, u budžet se sli čitavih 800 miliona penzionerskih evra, što Srbiju sa ivice bankrota, direktno sprovede u Zlatno doba, koje nikako da prestane.
E sad, šta rade sve države, od pamtiveka do danas, kad im zatreba novac?
Jedan od njih je uzimanje kredita od stranaca, ili emitovanjem državnih obveznica stranim pravnim i fizičkim licima, a drugi način je kada se uzima od sopstvenih građana, kroz emitovanje državnih obveznica.
Razlika je, u prvom slučaju, što se kredit vraća (sa sve kamatom), strancima, kao davaocima kredita, odnosno kupcima obveznica, dakle, novac odlazi iz zemlje, dok se, u drugom slučaju, vraća našim građanima koji su i kupili te obveznice, tako da novac ostaje u zemlji.
Ovaj drugi način, već na prvi pogled je mnogo povoljniji, samo što tu postoji „mali“ problem,naročito kod siromašnih zemalja kao što je nesumnjivo Srbija, a to je da većina građana jednostavno nema dovoljno novca ni za sebe, a kamoli još i za kupovinu tih obveznica.
Zato je vlast, uz poklič „EUREKA!“ otkrila treći, (još nepatentiran), najbolji način po državu, kako doći do novca od građana, konkretno, do tih 800 miliona evra u za svega četiri godine, ali bez ikakvog vraćanja, manirom dostojnim čuvenog iluzioniste, Dejvida Koperfilda.
Evo kako:
Pomenuti privremeni zakon pravdan je stavom da svaka država ima pravo da u izuzetnim uslovima, sve dok traju vanredne okolnosti (ratno stanje, katastrofalne nepogode, preteći bankrot, itd.), kao jednom od mera fiskalne politike, posegne za imovinom građana.
Ali, tu stižemo do onog čuvenog ali, tj. do datuma prestanka važenja tog zakona 2018. godine, uz poruku vlasti da, eto tako, neće vraćati penzionerima ništa od toga što im je „privremeno“ uzeto, već će ih udostojili jednom toplom zahvalnicom na kućne adrese i to lično od NJEGA, uz još topliju čestitku za iskazani patriotizam.
Setimo se da ova država i u najtežim ratnim uslovima, kada je vršila rekviziciju imovine od gradjana i seljaka, nije propuštala da svakome od njih izda priznanicu o tome, da bi posle rata, ili vraćala oduzete stvari, ili isplaćivala njihovu novčanu protivvrednost, zavisno od mogućnosti.
Jedino što joj nije ni palo na pamet da im kaže je – ne damo vam ništa.
A još mnogo ranije, tačnije, 17. juna 1876. godine, Milan M. Obrenović IV, Zakonom o rekviziciji, propisao je oštre kazne, kako za neizdavanje priznanice, tako i za izbegavanje vraćanja oduzete imovine, tretirajući to kao pljačkanje i otimanje.
Ova današnja vlast očigledno je apdejtovala pomenuti stav, čim tretira ovo četvorogodišnje smanjenje penzija baš kao rekviziciju i to samo do pola (oduzimanje), dok joj se drugi deo (vraćanje) nikako ne sviđa, iako joj je na čelu „najbolji student prava“ ikada.
Kako to da nešto što je uzeto od građana u vreme navodne ivice bankrota, sada neće da se vraća u vreme ove blagodeti tzv. Zlatnog doba. uz bezbroj osvojenih prvih mesta u Evropi i šire, u svim mogućim i nemogućim razvojnim kategorijama?
Istovremeno, javni dug Srbije porastao je na oko 30 milijardi evra, a računajući još dodatna, već dogovorena zaduženja, eto uskoro nama radosti, u vidu duga od preko 50 milijardi evra!
I na kraju, naredna, (svakako ne „napredna“) vlast će prvo VRATITI ono što je uzeto od penzionera, pa tek onda razmišljati o eventualnim darivanjima.
Naravno, ne treba imati iluziju da će to biti moguće odmah i u celosti, ali će se, kao prvo, konačno priznati da dug postoji, a onda ne samo tražiti, već i naći optimalan način da se i u enormno prezaduženoj Srbiji, pristupi njegovom vraćanju, u roku koji mora biti realan balans između želja i mogućnosti.
Davno je već rečeno da kad se nešto hoće – nađe se način, a kad se neće – nađe se opravdanje.