Srpsko-turska koprodukcija

Malo me je sramota, ali moram da vam priznam – gledao sam tursku seriju. I ne samo gledao, nego odgledao ljudski, od prve do poslednje epizode.

Znate ono kad svi kažu kako su ove serije sranje, potpuno bez veze, žene plaču, ne zna se čije je dete, snima se jednom kamerom. I sve se to u dužnim metrima i kubicima prodaje sirotinji po zapadnom Balkanu, ali i drugim regionima koji liče na Balkan. Tristo metara trake za hiljadu eura. I stvarno je to što se dešava u tim serijama bezvredno I glupo, priznajem.

Pojavljuju se likovi sa imenima Adem, Džemile, Arslan, Omer, Gozde….i Bogami…mic po mic, postadoše oni deo mog domaćinstva, članovi porodice, takoreći ukućani… Ima tu dobrih ljudi, pa ih muka snašla… Sve sam ja to proživljavao sa njima, pa mi palo teško kad se serija zavrsila.

Čekaj, pa zar je stvarno kraj? Da li je moguće da više nema, a toliko toga je još ostalo da se razjasni? Ne, biće nastavak sigurno. Verujte, samo da nije ove zabrane kretanja otišao bih u Tursku da upoznam Džemile, da je pronađem, da joj kazem da izdrži i da će na kraju pravda pobediti.

Od svega mi je najodvratnije da je odmah krenula druga serija koja ima ambiciju da potisne moje likove iz prethodne, da ih zaboravim… A to je nemoguće – vezan sam za njih. Jednostavno, ne umem da živim bez svojih najmilijih.

Slušam članove nekakve akademske zajednice, glumce, nekakve lekare, slobodnoumne ljude, nezavisne novinare i ostale beznačajne slojeve društva, koji, pazi molim te, histerično traže ostavke u vladi, odlazak Predsednika i tome slicno. Traže odlazak likova iz serijala koji traje osam godina, a snima se više decenija. Pa se tome pridruži i deo opozicije, poneki student i neki pokret tipa “Ne davimo ovo, ne davimo ono”. I stvarno – ko je taj koji želi da ova serija prestane, da naši omiljeni likovi odu, da ih više nemamo svaki dan i u izobilj? Pa jel’ hoćete da poludimo, da se lečimo? N damo nikog od njih.

 Čekajte ljudi, sta hoćete, hoćete da Vulin ne bude ministar odbrane? Da ga nema, da ode, nestane iz nasih života, tek tako, bez pozdrava. Da ministar odbrane bude neko sa briljantnom biografijom, bez ikakve afere, čist k’o suza? Ko je taj, ko? Pa da se onako bledunjav, sa dva decilitra krvi u organizmu, pojavi pred kamerama i nešto prica, kao, vojska je jaka, biće jos jaca… Ko da zameni Vulina? Kad se onako gordo prošeta u, samo za njega skrojenoj, uniformi. Kao neki drug Gvozden, poljubi zastavu, nešto odrecituje, ako treba i zaplače… To je naš ministar, to je Vulin! Pa kad nema posla, ode do Jovanjce, malo oplevi travu… Ali stalno angažovan, nezamenljiv. Pa formira lanac za brzo prenošenje dušeka, jastuka i kreveta. Vuline, mi te volimo i ne damo te!

Ima i dalje. Slušali smo ponovo snimak iz 2015. kada Predsednik obećava da će pruga Beograd-Budimpešta biti završena 2018. Naravno da nije završena. Pa šta! U datim uslovima Predsednik je dao takav rok. Posao nije ni započet, ali bolje je dati kraći rok pa ga malo probiti, jedno 15 godina, nego se tu nešto prenemagati i natezati, precizno, tačno… Ko  za to ima vremena? Zamislite ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, nekog novog, koji sve uradi i ispuni u roku. I voz za Peštu krene 2018., tačno po redu vožnje u 9 i 48 sati. Možete da zamiselit? I, kakva je to vest, bezveze, potpuno sterilna, obećao-ispunio, pa sta! Sve to nije nikakav razlog da se zameni postojeća ministarka i njen Predsednik, jer ovo je serija koju volimo.

Da umesto Siniše Malog dođe neki dokazani ekonomski strucnjak, doktor nauka, ali pravi, neprskan, učestvovao u ekonomskim reformama u mnogim zemljama, priznat u svetu ekonomije, jednostavno – faca. I on da zameni Sinišu Malog. Smešni ste. Pa Mali svima baca sto eura iz helikoptera, pomaže mala i srednja preduzeća, kuče nema za šta da ga ujede, skroman, miran, tih, povučen, nenametljiv, odan, pošten…I njega neko da pregazi, neki novi ministar? Ne dolazi u obzir.

Ili, recimo, dodđ neki novi ministar zdravlja i napravi takav zdravstveni sistem da lekari i sestre svakog od nas pitaju “da li ste dobro”, “kako se osecate”, “ukoliko Vi ili neko Vaš niste dobro – slobodno dođite u bolnicu”…Ko bi to podneo? Pa opsedali bi nas i nabedili da smo bolesni. E pa dragi doktori – dalje od nas! Dobro je to Lončar podesio.

Kažu ljudi koji su bili u Norveškoj da, kad ostaviš bicikl pored bandere, nađeš ga na istom mestu posle sedam dana. I opet imaju policiju i ministra policije. Cisto bacanje para. Kod nas se bicikl veze duplim lancem, ali opet nestane za petnaest minuta. Nama su potrebna dva ministra policije, ustvari. I imamo dva – ministra i Predsednika. Naš narod ponešto ukrade, otme, poneko dobije i batine,ali svi se na vreme privedu pravdi. Znate i sami da je tako. Ne damo Nebojšu, lakše se diše.

Ali, ako se ipak desi da moraju da odu, da nestanu sa ekrana i iz naših života, ima jedna ohrabrujuća vest. Ima jedan čovek. Nikad nećete pogoditi ko je u pitanju. Evo, sačekaću. Pogađate… Ne? Eh…moram vam pomoći. Preziva se Ljajić, a zove Rasim. On je igrao u svim serijama, pocev od onih koje su snimane u crno-beloj tehnici. Dakle “Pozorište u kući”, “Bolji život”, “Srećni ljudi”, a igrace i u svakoj sledećoj.

On nam pomaže da sačuvamo razum, jednostavno, da opstanemo. Kroz njega ćemo, onako, poluzatvorenih očiju, kroz maglu, videti sve one koji su prodefilovali u poslednje dve decenije. Dakle, Rasim Ljajić dvanaest poena.

Rasime, skoči na sve nas!

Na molbu autora – bez potpisa