- U protestima radnika Fijata, ovome što se ovih dana, i danas, dešava i što preti da poprimi formu radničke pobune, ima nečeg novog na radničkoj strani. Uočljiva je odlučnost radnika, barem do sada, vidljive su neke forme radničkog samoorganiovanja, a takođe je uočljivo izostajanje u nas uobičajenih međusidikalnih sukoba, ocenjuju za Danas siociolog i istraživač Srećko Mihailović.
Komentarišući razloge pobune radnika Fijata i ocenjuju specifičnosti takvog protesta u aktuelnim društvenim okolnostima, sagovornik Danasa kaže da „kapitalizam po običaju iznenadi svoje žrtve“.
- I sve se nekako iznenadimo kada otkrijemo da živimo u kapitalizmu. Kapitalizam uspeva, gotovo vekovima, da iznenadi svoje vernike. Sve u svemu, hoću da kažem da ono što se dešava randicima Fijata nije ništa novo i nigde to ne predstavlja neku novinu, takva je priroda kapitalizma. Nije ništa novo ni ponašanje srpske vlade; ipak je ona prvo kapitalistička a potom srpska vlada. (Iluzija je da će sada Vlada pomoći radnicima kao što je pomogla vlasnicima Fijata kada je kupovala radna mesta.) Naivna je predstava da će posredovanje vlade u ovom sukobu radnika i kapitalista biti na strani radnika – smatra sagovornik Danasa.
Prema rečima Sreća Mihailovića, kada bi se desile akcije solidarosti drugih radnika i u drugim mestima i kada bi se desila snažna podrška (opozicionih i ne samo kragujevačkih) politički partija, bili bismo svedoci značajne novine u društvenom i političkom životu Srbije.
- Ovako, bez šire radničke solidarnosti i šire političke podrške, bojim se, ostaće izolovana akcija kragujevačkih fijat-radnika. I opet će ispasti da radnici nemaju onu snagu i „društvenu moć“ kakvu imaju beogradski taksisti, advokati ili oni notari, smatra sagovornik Danasa.
Kako dodaje, iole značajnije promene prekarnog položaja radnika, naravno, u okvirima kapitalističkog sistema, moguće su iz objektivnih razloga.
- Na primer, u slučaju nestašice radnika kada kapitalisti počnu da jure za radnicima. Druga mogućnost je subjektivnog karaktera. Radi se o kooperaciji radničkih inicijativa, sindikalnih akcija i aktivne podrše politički partija, uz punu podršku javnosti. Ove kooperacije nema, mada nailazio na retke mestimične radničke inicijative, sindikati su i dalje međsobno udaljeni, a političke partije su zauzete međusobnim razmiricama i lobiranjem podrške i pristalica u srednjoj klasi. Mada izgleda da se nešto novo rađa u partijama nastalim iz pokreta Moramo, zaključuje Srećko Mihailović.