Saopštenje RO za poljoprivredu stranke Srbija centar SRCE prenosimo integralno.
Da se u našim krajevima klima polako menja, da iz kontinentalne klizimo ka mediteranskoj, jasno je svima koji se bave biljnom proizvodnjom. Čini se da je od svih ovih klimatskih neprilika najugroženije povrće koje se u Srbiji gaji na površini od 87.000 do 100.000 hektara, a očekivani prinos, kada se sabere rod svog povrća, više od jedan milion tona. Tim poslom bavi se 14 hiljada specijalizovanih poljoprivrednih gazdinstava.
Prošle godine Srbija je izvezla 126.616 tona svežeg i prerađenog povrća u vrednosti od 134,6 miliona evra. Kupcima u inostranstvu najviše smo prodavali smrznuti kukuruz šećerac, grašak, papriku, kao i sveže i prerađene krastavce. Istvremeno, iz inostranstva smo najviše kupovali krompir, paradajz, pasulj. Na uvoz povrća potrošili smo 185,8 miliona evra. Zabeležen je veliki gubitak, jer nam svake godine suša „obere“ od 10 do čak 50 odsto roda. Povrtari su i ove godine „obrali“ velike gubitke – za prvih šest meseci ove godine Srbija je od izvoza povrća zaradila samo 56,3 miliona evra.
Postoji nekoliko načina da se reši problem, a jedan je navodnjavanje. Od ukupno 3,4 miliona hektara, koliko je poljoprivrednih površina u Srbiji, tokom prošle godine navodnjavalo se tek 1,5 odsto, odnosno 52.236 hektara na kojima se najviše gaji povrće. Ovaj postupak samo delimično može da pomogne i samo za neke povrtarske vrste. Pored toga što poskupljuje proizvodnju i do 30 procenata, kod nekog povrća ne daje očekivane rezultate. Bašte pod krovom su bolje rešenje, jer u njima može, u zavisnosti od opremljenosti objekta, da se kontrolišu vlažnost i temperatura. Ali, takva proizvodnja je veoma skupa i isplati se samo za rano prolećnu i zimsku proizvodnju. Poštujući principe smene useva u vremenu i prostoru, uz održavanje plodnosti zemljišta i uvođenje novih tehnologija gajenja, povrće se na značajno većim površinama može proizvoditi u različitim oblicima i tipovima privremenog i stalno zaštićenog prostora cele godine, a u baštama i na njivama sa kratkom pauzom u vreme najajače zime. Treća opcija, a to je i svetski trend, je stvaranje sorti otpornih na sušu, ranostasnijih, prinosnijih i izmena rokova setve, jer godine unazad su pokazale da u proleće i jesen vlažnost i zemljišta i vazduha nije toliko smanjena da ugrožava povrtarsku proizvodnju.
Ministarstvo poljoprivrede ignorisanjem problema i nedelovanjem, svesno uništava rad instituta, struka se ne pita ništa, a istovremeno se uzimaju krediti za zalivne sisteme koji se ne vide. Kanali su zapušteni, odvodi, nepristupačnost električne mreže za pumpe, cene repromaterijala za povrtarsku proizvodnju su previsoke, otkup je neorganizovan, zaštita bilja nekotrolisana, zbog čega nam vraćaju robu sa granica EU i niz drugih problema. Sa druge strane trgovcima je omogućen nekontrolisan uvoz svega, bez jasne kontrole kvaliteta. Od izvoznika hrane smo postali uvoznik, i to nas za prvih 6 meseci ove godine košta 600 miliona eura, plus gubitak u proizvodnji od preko 640 miliona eura.