Po crkvenom kalendaru Nova godina kod Srba počinjala je 1. septembra, po narodnom taj dan bio je 1. mart. Proslavljanje novogodišnjih praznika kod nas stidljivo počinje tek pre vek i po i to ne nešto spektakularno.
Prvi poznati početak nove godine ustanovljen je pre pet hiljada godina u starom Egiptu. Helijačko dizanje najsjajnije zvezde Sirijus (egipatski Sepedeta) najavljivalo je početak poplave Nila, što je bilo prvog dana meseca tota (odgovara 15. junu) i bilo svečano proslavljano kao Nova godina. Stari Rimljani su slavili 21. april kao prolećni praznik i početak godine, a to je dan osnivanja Rima 753. godine stare ere.
Preseljenje Muhameda i njegovih sledbenika iz Meke u Medinu na arapskom se kaže hidžra, a deceniju od tog događaja Halif Omer počeo je da broji godine, tako je sada nova 1438. hidžretska godina kod pripadnika islamske veroispovesti dočekana pre tri meseca – 1. oktobra. Jevreji su novu 5777. godinu kod njih – četvorosturuki praznik – Roš hašana dočekali dan ranije – 30. septembra .
U Evropi su najčešće za početak nove godine uzimani 25. decembar, 1. januar, 1. mart, 25. mart, 1. septembar i sam dan Uskrsa, dok je u Rusiji do 1700. godine slavljen 1. septembar, a u Engleskoj do 1753. godine – 25. mart.
I baš kod Engleza zabeleženo je da je prvu jelku okitio princ Albert 1841. godine a bila je ukrašena poklončićima, mašnama, papirnim cvećem i bombonama. Ovaj običaj na početku, polovinom 19. veka karakakterisao je samo najviše društvene klase ali se ubrzo širio na običan narod. Tadašnje prve jelke po Evropi kitile su se jabukama, kolačima, orasima, suvim šljivama, urmama… i platnenim ili papirnatim mašnama.
Po Nemcima ukrase za jelku izmislio je jedan njihov zemljak, trgovac staklom kome posao nije dobro išao pa je bio tužan što nema novca za voće i orahe da okti jelku svojoj deci. Da bi ih ipak obradovao (do)setio se da napravi staklene ukrase za novogodišnje drvce. Njegovi ukrasi su izazvali toliko oduševljenje okoline i svih prolaznika pored njegove radnje da se kasnije obogatio praveći ukrase za novogodišnje jelke.
Vasilice i opanci
Kod Srba je jedan od najstarijih i najznačajnijih pisanih dokumenata sa elementima kalendara rukopisni „Prolog” iz manastira Bogovađe (70 kilometra južno od Beograda), koje je napisao jeromonah Joakim u Hilandaru. U knjizi su navedeni službeni i narodni nazivi za mesece (osim za novembar, jer je taj list iscepan), a nova godina po crkvenom kalendaru počinjala je 1. septembra. Narodni kalendar je počinjao prvog marta, a naziv za taj mesec bio je letnik. Sledili su: biljar, čeršnar, cvetnik, žetvar, gumnik, grozdober, listopad, studen, koledar, koložek i sečko.
Kod naših predaka nova godina po julijanskom kalendaru (danas popularno nazvana „srpska”) bila je isključivo porodični praznik koji se provodio kod kuće i nije se obeležavao na neki posebno svečani način. Prvi januar (14. januar) nazivan je i Mali Božić, a u obnovljenoj srpskoj državi pod Karađorđem ovaj datum bio je prikladan za skupštinska zasedanja, jer je tada bilo najpogodnije da se prave godišnji planovi i podnose izveštaji iz protekle godine. Za ovaj datum vezivali su se i brojni narodni običaji, poput paljenja vatri na raskršćima, mešen je poseban hleb „vasilica” (po svetom Vasiliju, koji se praznuje istog dana), a devojke su gatale da li će se i za koga udati. Pre svanuća pele su se na tavan i bacale svoju obuću kroz vrata, pa na koju se stranu cipela okrene, u tom pravcu će te godine otići.
Kao Nova godina kod Srba je obeležavan i 1. mart, ili „marat”, kada je po predanju „car ukidao ispred sebe po jedan sahan (bakreni poslužavnik za hranu) jela, jer je došlo proleće i sa njim oskudica u svakoga, pa neka ne misli narod da i on ima previše”.
Ni polovinom devetnaestog veka novogodišnja noć na ovim prostorima nije predstavljala ništa spektakularno. Evo kako ju je 1850. godine opisao jedan kolega iz beogradskog lista „Videlo”:
„Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao što i pristoji, od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod. Banda je čestitala Beograđanima nastupajuće Novo leto, a tamo gde nisu dospeli zvanični gradski muzikanti, ovaj posao su obavljale njihove kolege iz Ciganske male. Ćemane, zurle i goč odjekivali su po sokacima. A kada je grad sasvim utonuo u mrak, nestalo je sa ulica i svirke i sveta – ostadoše samo varoški pozornici, panduri i turski stražari.
Novu godinu su ljudi dočekivali po kućama, a narod se radovao novom danu kada se lomi vasilica umešena od proje i paprene masti. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u bogatijim i otmenijim kućama porodica „iz preka”. To je rađeno zarad njihovih frajli i udavača naročito. Oni su još ranije naručivali brkate licejce koji su se mogli, u sumrak, videti kako sa flautama ispod miške prte snežne nanose i nestaju u avlijama. Devojke su svirale u gitar, a mladići flautu. Ako je domaćin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Domaćica je pogledom milovala mladež, a babe i strine, koje se uvek zateknu u ovakvim zgodama, čudile su se flauti i čas hvalile, a čas kudile domaćicu, naravno kad ona nije tu.
I u narednoj deceniji gotovo da se ništa nije izmenilo. Jedino je zabeleženo da su za doček 1861. na raskršćima glavnih beogradskih ulica gorele mešine sa katranom nabijene na visoke motke. „Zapaljeni katran kapao je kaldrmu na veliku radost i znatiželju okupljenih Beograđana”, ostalo je zabeleženo.
Evropejac iz Kragujevca
Godine 1890. u prestonici je počeo da se oseća „duh Evrope”, počeli su prvi organizovani dočeci po kafanama, a u novinama su ostali zabeleženi i ovakvi oglasi:
„U kafani ’Kod pozorišta’ svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para po osobi”.
Drugi oglas glasi:
„Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani kod ’Ujedinjenja’, večeras uoči nove godine. Ulazak je od osobe 60 para”.
Ni ulazak u novi, dvadeseti vek i doček 1901. godine nisu nešto posebno obeleženi, niti su mu ugostitelji pridavali naročit značaj. U beogradskom listu „Mali žurnal” pojavio se oglas Tomčića – kafedžije, u kome on obaveštava „da u nedelju, 31. decembra, priređuje zabavu sa igrankom u kafani ’Crni mačak’ na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti”.
U postprazničnom izdanju istih novina nema nikakvog izveštaja o slavljeničkoj noći, sem meteorološkog izveštaja koji glasi: „Osim u Beogradu, juče je padao sneg u svim mestima naše otadžbine, u Negotinu, Zaječaru, Kragujevcu, Kraljevu, Požarevcu, Paraćinu i Šapcu”.
Ipak, novi vek sa sobom je neumitno doneo i praznovanje novogodišnjih noći. Već prvih godina dvadesetog veka počinju organizovani dočeci u klubovima, raznoraznim društvima i otmenim restoracijama. Štampa beleži da u „Ukrajini”, „Luksoru”, „Koloseumu”, „Slaviji”, „Unionu” poznati komičari zabavljaju posetioce, uz neizbežnu lutriju. Vlasnik „Manježa”, izvesni Bidža, oglašava se ovako:
„Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa Napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidža restorater”.
Beogradska štampa priređuje tih godina novogodišnje slavlje, na kojem se igralo kolo koje je komponovao kapelnik Franja Pokorni, a na bari Venecija otvoreno je klizalište. Kupci prasića preko 15 kila bili su oslobođeni trošarine, a po radnjama su se pojavili prvi automati za slatkiše. Tadašnja mlađarija tvrdila je da je najbolji automat kod bakalina Nikolića. „Ubaciš pet para, izađe čokolada”!
„Kvart Terazijski je još bolji. Kad ubaciš kamen kroz prozor, na kapiju izađe žandar”, replicirala im je starija manguparija.
Za razliku od prethodnog stoleća, hroničari najluđe noći sada su bili već proslavljeni pisci, poput Branislava Nušića, koji je u broju „Politike” od 2. januara 1910. godine pisao sledeće:
„Bože moj, Bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu. Tačno u ponoć ugledam jednog čoveka kako juri ulicom bez pantalona, a za njim uvređenog muža sa toljagom”.
Uvođenjem u službenu upotrebu gregorijanskog kalendara, 1919. godine, Kraljevina SHS ustanovila je i za Srbe 1. januar kao prvi dan Nove godine. Od tada se on kod nas praznuje kao državni praznik.
„Dana 14. januara 1919. godine po starom kalendaru prestaje da važi stari kalendar, a dana 15. istog meseca, takođe po starom kalendaru, počinje da važi nov kalendar. Ovaj poslednji dan će se obeležiti datumom 28. januara 1919. i za njim će sledovati datiranje dana i meseca po novom kalendaru”, glasi član prvi Zakona o izjednačenju starog i novog kalendara, podnet 10. januara Narodnom predsedništvu u Beogradu, koji je na snagu stupio 15. januara iste godine.
Od „kozarca” do tanga
Između dva svetska rata Beograd već dobija obrise metropole, što se vidi i po novogodišnjim noćima.
„Praseće pečenje, pa solo ples g-ce Ravske, zatim jedna mala rolna filma ’Poštareva kći’. Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme, odnad tanak špricer, pa nova zakuska”, bio je program najluđe noći u beogradskom bioskopu „Korzo” 1930. godine.
Ostalo je zabeleženo da je doček počeo sa Diznijevim crtanim filmom i „Patom i Patašonom”(kasnije ćemo ih zvati – Stanlio i Olio), da je već u sedam sati između stolova bila velika srča i gomila zemički i kostiju kojim je publika obilato gađala negativce na filmskom platnu. Glavni zgodici na lutriji bili su: krofne sa zlatnicima, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa g-icom Ravskom, ali „na rastojanju”.
Par godina kasnije „Politika” reklamira jedan prestonički doček u pozorišnoj sali „Kleriž” sa sledećim repertoarom:
„Smrtonosni trapez, najnoviji raport, dresirani psi, veliki ton film ’Trojka’, akrobatske senzacije, baletski duo, akrobatski trio, apaška igra, besplatna lutrija, šaljiva pošta”.
Isti list objavljuje i „novogodišnji popust” kozmetičkog salona „Kamelija”, a vlasnik „Engleske drogerije” iz Knez Mihajlove „za neodmerene u jelu i piću” nudi oprobani eliksir i originalni norveški ricinus.
Prvu posleratnu novu godinu komunistički pobednici trudili su se da proslave pompezno, uprkos poratnom siromaštvu. U Beogradu se slavilo u svim salama koje su pretekle posle razaranja okupatora, saveznika i oslobodilaca. Program dočeka 1945. bio je svuda isti: obavezno slušanje vesti, potom do ponoći kozaračko kolo, a od ponoći igrao se čak i dekadentni predratni tango, „ali na velikom rastojanju”.
Slavilo se bez struje i ’leba
Socijalistički statističari pedantno su beležili podatke za najluđe noći, tada već regularan državni praznik (Srbi su se bunili da im je „uvaljen” kako se ne bi slavio Božić) iz šezdesetih i sedamdesetih godina, poput onih da je 1967. beogradski gradonačelnik Branko Pešić uručio televizor milicioneru Obradu Manojloviću, da je 1.500 gostiju beogradskog „Metropola” dvorilo i služilo 1.200 kuvara i konobara, da su prilikom dočeka 1976. žitelji glavnog grada SFRJ pojeli i popili 1.200 vagona jela i pića.
Prema pisanju ondašnje „Svetlosti”, te iste novogodišnje noći Kragujevčani su bili manje alavi, ali zato što je zakazalo snabdevanje hlebom, Erdoglija je ostala bez struje, ali je Nova godina „veselo i razdragano dočekana” u „Korani”, „Lovačkom sastanku” i hotelima „Dubrovnik” i „Kragujevac”, gde su goste zabavljali pevači Jasna Kočijašević i Dragoslav Mihajlović-Kanarinac.