Socijalno preduzetništvo, kao koncept, razvija se poslednjih četrdesetak godina, i u razvijenim zemljama čini i do 10 odsto BDP-a, uz činjenicu da je na prostoru EU u ovoj oblasti zaposleno skoro 15 miliona ljudi.
Kolevka socijalnog preduzetništva je Italija, sa ujedno najvećim brojem takvih kompanija.
Situacija u Srbiji je znatno drugačija, prvenstveno zbog nepostojanja regulative, a ovdašnja javnost nije dovoljno upoznata sa tim koliko koristi socijalne kompanije mogu da donesu. Faktički, postoji oko 1.200 preduzeća sa približno 10.000 zaposlenih koje ispunjavaju određenu socijalnu misiju, ali ih zbog forme ne mogu se doslovce nazvati socijalnim preduzećima. I dalje nemaju državnu pomoć, olakšice, poreske i druge podsticaje, predviđene predlogom zakona o socijalnom preduzetništvu koji je stigao u Skupštinu krajem 2017. godine.
Iako je izazvao brojne komentare i pitanja, poput onog kako će država sprečavati eventualne zloupotrebe, zakon treba da omogući bolje, održivo funkcionisanje socijalnih preduzeća. Do tada, uređenje ovih vrsta biznisa ostaje raznoliko – od organizovanja u zadruge, agencije i udruženja, do fondacija i poslovnih inkubatora koji na svojstven način doprinose boljim životnim uslovima za žrtve trgovine ljudima, osobe sa invaliditetom, povratnike, nezaposlene starije od 50 godina…
Šarenolikost delatnosti kojima se socijalna preduzeća bave ujedno je i podsticaj, jer se osim zadružnih oblika formiraju i modernije kompanije.
U centru Beograda od nedavno tako posluje „Talk and Talk“, savremeno opremljeni centar za održavanje konferencija i događaja, kao i rad u zajedničkom prostoru u sklopu sve popularnijeg inovativnog coworking koncepta. Spajanje biznisa i humanosti, što je i glavna poruka ovog preduzeća, oslikava se u tome što deo zarade donira osetljivoj populaciji, koju i zapošljava. U pitanju su, između ostalih, izbeglice, povratnici, pripadnici romske populacije, osobe sa invaliditetom, oboleli od HIV/AIDS-a.
Ovo socijalno preduzeće pokrenula je Asocijacija za seksualno i reproduktivno zdravlje Srbije (SRH Srbija), u okviru programa „Socijalna prava za osetljive grupe“, koji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ).
„Uprkos tome što poseduju kvalifikacije koje su konkurentne na tržištu, mnogi naši korisnici nisu bili uzeti u razmatranje za posao u nekoj kompaniji samo zbog toga što se poimaju kao različiti. Na ovaj način ih okupljamo, ispunjavamo njihovo pravo na rad, radimo na njihovoj prepoznatljivosti, i zajedno doprinosimo okruženju“, napominje Dragana Stojanović iz preduzeća „Talk and Talk“.
U ovom centru u Beogradskoj ulici se nadaju da će kompanije uvideti širu sliku i doprineti zajednici organizovanjem obuke, seminara ili konferencije u nekoj od njihovih prostorija. Isti doprinos daju i „frilenseri“, koji svoje sastanke i svakodnevne aktivnosti mogu organizovati u kancelariji u centru Beograda.
„Smatramo da smo na ovaj način ponudili usluge kojim ispunjavamo potrebe velikog broja kompanija i preduzetnika. Omogućeni su svi uslovi za rad, a dodatan motiv za njih je svest o činjenici da su tako pomogli ne samo određenoj grupi ljudi u Srbiji, već i to da su dali doprinos boljitku čitavog društva“, poručila je Stojanović i skrenula pažnju na to da treba da bude više inicijativa ovog tipa, kao i da je pravna regulacija važna za sve koji žele da se bave socijalnim preduzetništvom u Srbiji.
Uspeh socijalnog preduzetništva kao takvog ne meri se novcem, već brojem ljudi kojima je pružena šansa da se osećaju potpuno ravnopravno, ostvareno i pre svega, dostojanstveno. Iako se socijalno preduzetništvo kao termin neretko pominje u javnosti, mnogima i dalje nije jasno šta podrazumeva i kako i sami mogu da postanu preduzetnici sa društvenom misijom. Zbog toga je u našoj zemlji, pored pravne regulative, dobrodošla i dodatna promocija ovog koncepta poslovanja.