Povodom godišnjice Oluje oglasio se Gradski odbor Srpske napredne stranke u Kragujevcu, saopštenje prenosimo u celosti.
„Neka se događanja nikada zaboraviti ne smeju. Jer bi to bio ponovni zločin nad već postradalima. I onima koji su nekako preživeli, otrgnuti od svoje grude koju su vekovima naseljavali. Verujući da žive na viševekovnoj srpskoj zemlji. Što je činjenica.
Ovogodišnji pomen i sećanje na stravičan zločin genocida nad nedužnim srpskim narodom biće održan u Prijedoru. Bosanskom gradu podno čuvene Kozare. Čije su padine još natopljene krvlju nedužnih srpskih žitelja iz neke ranije Oluje, krvavih pirova mržnje nad srpskom nejači čija je krv tekla u potocima. Krivih jedino i isključivo zbog svoh srpskog imena i roda. Zbog čega u tom istom Potkozarju godinama nije bilo regruta, niti svadbi, pa ni rađanja. Pamte ljudi, ne zaboravljaju. Jer se zaboraviti ne sme.
U Prijedoru, u čijoj su blizini najčuvenija srpska stratišta iz onog rata. Za koja kao ni za potonja, niko do sada odgovarao nije. Nadaju se ni da neće. Videćemo, zločini genocida nikada ne zastarevaju. A to jeste bio genocid. Isto kao što neka druga događanja nisu. Iako neki pokušavaju da te strašne konclogore prikažu kao rekreativno-kulturne centre gde su se slušale opere, izvodile pozorišne predstave i pričali
vicevi. Verujući da, kao navodni pobednici, imaju pravo na svoju verziju istorije. Pardon, povjesne zbiljnosti. U Prijedoru, gradu kome se iz pomenutih krugova inputiraju navodni zločini srpske strane, u jalovom i besprimernom pokušaju da se zločini nekako izjednače, poravnaju. Već viđeno, zar ne?!
Najodvratnije od svega je što neki ovde, u Srbiji, uglavnom neki prestonički Srbi pokušavaju da ospore legitimnost izbora Prijedora za domaćina. Otvarajući svoje čuvene ormare s kosturima i narativima
nastalim u globalijskim tink tenkovima, kojekakvim institutima i mračnim centrima moći. Odakle stiže lova za te prljave rabote.
Verovatno, velika lova, čim se ti slučajni Srbi ne libe da i dalje palacaju svojim otrovnim jezičinama čak i u predvečerje obeležavanja jedne Oluje! Ne znajući i ne hoteći da znaju, ili njihovom odvratnom (bes)karakteru uopšte ne smeta što je baš taj Prijedor bio prvo odredište izbeglih Srba u nepreglednim kolonama traktora i automobila u kojima su pokupljeni ostaci dotadašnjih života izbeglih. Gde su se posle golgote po prvi put osetili slobodnim, svoji na svome. U Republici Srpskoj koja i dan danas, opet 28 godina posle čuvenog Dejtonskog sporazuma i dalje bije bitku za svoja prava, svoju imovinu…svoje postojanje na zemlji koju su krvlju odbranili. I koju dati neće ni po koju cenu. Zbog čega joj sve bolje
stoji epitet Srpske Sparte.
Republika Srpska je poslednjih godina više nego ikada u snažnim i neraskidivim vezama Sa Srbijom, s kojom čini okosnicu tzv. Srpskog korpusa. Ili, kako neki vole da kažu, Srpskog sveta. Od kojih se malopre
pomenutim slučajnim Srbima diže kosa na glavi. Jer im je tako kazato. Od poslednje Oluje prošlo je punih 28 godina. Deca iz kolone postali su ljudi, oni nešto stariji svili su svoja porodična gnezda po Srbiji. U njihovoj lijepoj ostalo je Srba tek „za pelcer“. Da mogu da se diče multikulturalnošću. Ma, idi, begaj!
Vreme neumitno zaceljuje i najdublje rane, ali ožiljci ostaju, zauvek. Kao i belezi na čelima onih čije su oči bile, a mnogima i ostale zakrvavljene primišlju na sve što je srpsko. I koji sebe nisu mogli da odrede nikako drukčije, nego u mržnji prema Srbima, gde god da su. Neke se stvari promeniti ne daju, a naročito se ne smeju zaboraviti. Tome služe i ovakve manifestacije, ispunjene bolom i tugom, kakvih je srpska istorija prebremenita.
Ali, opstali smo. I opstaćemo. Negovanje kulture sećanja nije opterećenost prošlošću, već naprotiv, snažan zalog za budućnost. U kojoj će se roditi neki novi svet u kome će pravda kad tad ipak doći po svoje.“