Roditelji Milana Rankovića 1978. godine prodali su kompaniji „Zastava automobili” parče zemlje u Korman-polju, od kada se ono nikada više nije nalazilo u vlasništvu njegove porodice. Četrdeset i četiri godine kasnije to parče zemlje u vlasništvu je države Srbije, „Zastava automobili”, kompanija u stečaju, imalac je prava na uživanje, a odlukom suda obavezu da ga otplaćuje ima upravo naš sagovornik.
Milan Ranković, zvani Loka, iz Maršića živi običnim, penzionerskim životom. Čuva unučad i peče izvrsnu lozu. Godine 2010., kao i mnogi bivši vlasnici parcela, Loka podnosi zahtev za deeksproprijaciju zemljišta – zbog čega mu se danas odbija dve trećine njegove minimalne penzije.
Naime, nakon što Zastava zemljište nije privela nameni trideset i dve godine, advokat iz Beograda je bivšim vlasnicima čitavog kompleksa sugerisao da da zemljište mora biti vraćeno besplatno.
- Kada smo za ovaj moj slučaj tražili deeksproprijaciju kazali su: „U redu, pristajemo!” – ali da mi damo 1.000 dinara po kvadratu. Međutim, zemljište je prebačeno u gradsko građevinsko, a kada su ga uzimali bilo je poljoprivredno. Dakle bilo je 15 dinara, a oni su tražili 1.000. To izlazi 1.000 evra po aru, podvlači Ranković.
Godine 2012. nezadovoljan ponuđenom cenom Ranković sa tadašnjom direktorkom „Zastava automobila”, Margitom Gavrilović i pravnom zastupnicom, Mirjanom Novaković sklapa poravnanje kojim kompaniji prepušta zemlju. Poravnanje je, kako naš sagovornik navodi, postignuto prema instrukcijama direktorke kao i na njeno izrazito zadovoljstvo – pošto se nadala da će sada i ostali postupiti na isti način.
- Posle toga mi se više i ne pojavljujemo na sudu. Mirjana Novaković nama daje poravnanje: sve je završeno. U jednom slučaju bila je čak presuda i ona je nama rekla u jednoj reči – „povucite žalbu”. Ona nama daje poravnanje i kaže – Ja ostalo završavam sve. Ne morate više ići na sud, priča sada Ranković.
On je tada odustao od reeksprorijacija iako, kaže, posebnu nepravdu predstavlja činjenica da je više vlasnika zemlju vratilo bez ikakve nadoknade:
- Stečajnog upravnika sam zvao i rekao mi je da će doći u Kragujevac. Rekao sam mu da ima poravnanja, kao i da su mnogi zemlju vratili bez nadokande.
Međutim, iako je poravnanjem odustao od reeksproprijacije, Rankoviću je stiglo da plaća povraćaj zemljišta, zbog čega je, kaže, bio i kod republičkog pravobranioca.
- I ona se čudi kako je moguće i šta ja plaćam. Niti sam ja želeo tu njivu koju sam tražio kroz deekproprijaciju da naplatim ponovo od Republike Srbije. Ja nisam, a mnogi su naplatili. Mnogi su i to uradili. Naplatili su i ’78 i 2010. i opet se vodi na njih, pa će sada i treći put da naplate – pošto su roditelji umrli, a Republika knjižila na njih.
Osim jednog suđenja, kaže, nije prisustvovao nijednom zaključnom – a navodi čak i da je njegovo prisustvo falsifikovano lažnim potpisom.
Ranković kaže da pozive za sud nije dobijao još od obećanja pravne zastupnice „Zastava automobila” da je sve gotovo – za šta tvrdi da ima pet svedoka.
Naš sagovornik ističe i to kako smatra da iza čitave priče stoji korupcija:
- Drugi su dali pare nekome… Pa sad kada se njive budu ponovo prodavale, oni će da podele pare. Recimo: vratio si hektar, imaš 100.000 evra – podelimo pola-pola, po 50.000 i tako – e to je cela poenta.
Kako navodi, 2020. od Republike je naplatio dve parcele koje nemaju veze sa spornom zemljom – što je „uznemirilo duhove”. Iz Zastave, za koju je poravnanje važilo godinama – „setili” su se da je nevažeće.
- Drugi pravnici Zastave, drugi direktori, drugo sve! Ovi s kojima sam sklopio poravnanje otišli su u penziju. Mislim da sve počinje onog trenutka kad se saznaje da mogu da naplatim neke parcele. Od tog trenutka moje poravnanje ne važi.
Kada izgleda da priča ne može biti neverovatnija – predmet u sudu je nestao:
- Predmet je donosila Zastavina zastupnica, a mi smo to iskopirali. Znači, ja imam fotokopiju. I u sudu je bila fotokopija. I predmeti koji su bili tu, pošto su mislili da su to završili, oni su ih ubacili u moje. Valjda su mislili: „To je bilo poravnanje. To je završeno. Niko neće tražiti”.
Neistinita je, kaže Ranković, tvrdnja da niko nije dobio spor sa Zastavom. Veliki broj slučajeva, tvrdi, potkrepljuje ove navode. U svrhe mahinacija, kako navodi, bilo je slučajeva gde je menjano prezime, kao i onih gde su se radi uknjižbe „dizali” ljudi mrtvi trideset godina.
Ranković ipak smatra da je posredi prosta stvar, pa je za stečajnog upravnika Zastave izneo nekoliko pitanja više retoričke prirode:
- Gde su vam one parcele koje su bile za oduzimanje? Kako to da ste ih vratili? Ko je vratio: vi ili vaši prethodnici? Neko je uzeo pare – a ja znam da su date! Prosta je stvar, pokažite kako nemate te parcele. Gde su? To mora da stoji negde. A imate ovde iz katastra da su bili i na sudu, ima i njiva u katastru od 2010. Gde su sada pare koje su vam dali?
Stečajni upravnik Zastava automobila Radiša Šulić, koga smo zamolili za komentar na situaciju u Korman-polju – odgovorio je da na ovu temu ne daje izjave za medije.
U potrazi za pravdom, Ranković stiže i do gradonačelnika – Nikole Dašića:
- Zvao sam i gradonačelnika i javila se sekretarica. Sreli smo se izložio sam mu problem, a on me je uputio na nekog trećeg. A trebalo bi da se uključi, jer je u pitanju je sto hektara zemlje.
Ranković se obraćao medijima i u situaciji koja je prethodila spornoj deeksproprijaciji, kada je kao jedan od retkih zemljoposednika u Korman-polju koji je upozoravao na manipulaciju cenom bio u sporu sa komšilukom koji je najboljim delom bio na strani gradskog odbornika i člana SPO, Milana Uroševića.
Iako možda nije jasna vlasnička struktura u Korman polju, u kancelariji Aleksandra Miloševića, pomoćnika gradonačelnika za realizaciju kapitalnih projekata pokazuju mapu sa prikazom strukture vlasništva u Korman-polju,
Prema mapi najveći vlasnici zemlje su „Zastava automobili” i država, dok manji broj parcela pripada fizičkim licima.
Pomoćnik gradonačelnika Milošević kaže da je plan detaljne regulacije za Korman-polje prošao javni uvid i da je trenutno u fazi pripreme nacrta, a njegovo usvajanje moglo bi se očekivati za dva do tri meseca.
Jedno je sigurno, dok se još više od dvadeset vlasnika parcela vuku po sudovima, neko iz priče izlazi kao „mudriji”, a neko siromašniji – stotinu hektara zemljišta pogodnog za industriju nalazi se u strnjici, šutu i divljim deponijama. Čini se da bi sada, kad bi se samo ponovila ona 2010., sve strane znale šta im je činiti.