Tvit Vjerice Radete (ne, ja ga ni kao loš primer neću reprodukovati) posvećen smrti Hatidže Mehmetović je školski primer govora mržnje, sa sve zavijenim podznačenjima, koja autorku štite od zakona, u čijim će joj se članovima teško pronaći adekvatna kazna. No, zakoni ne regulišu, i nikada neće regulisati sve ljudske odnose.
Neke stvari se ne rade.
Neke se stvari ne pišu.
Uvek i svugde će se naći neki pojedinac koji vreba priliku da javno iznese stav mržnje. I u Nemačkoj, ponekad, neko nacrta kukasti krst. Nije lepo, ali se dešava. Pitanje je: šta društvo radi da do toga ne dolazi? Kako sprečava, edukuje, kažnjava, šta čini da smanji nasilje u društvu, a govor mržnje je jedno od najvidljivijih nasilja.
Vjerica Radeta je primer, izloženiji zbog činjenice da je ona višedecenijska poslanica u parlamentu, te u ovom sazivu i potpredsednica Narodne skupštine Republike Srbije. Samim tim njena odgovornost za postupke bi morala da bude i veća. Naravno da nije. Skoro tri decenije politička partija kojoj Radeta pripada govori tim jezikom, jezikom mržnje, njen predsednik je osuđen u Hagu upravo zbog toga, ona je optužena. I ništa. Apsolutno nikakvu posledicu zbog ovakvih reči i dela Radeta nije podnela. Što zapravo govori samo jedno: da je u Srbiji Radeti moguće da se ponaša kako god želi, i da zbog toga ona neće trpeti nikakvu posledicu. Naprotiv, moguće je da će takvo ponašanje njenoj političkoj opciji uterati i neki glas više, da se komotnije pređe izborni cenzus i uživa u poslaničkim privilegijama, bez ikakve odgovornosti.
U čemu se Radeta razlikuje od svakog drugog građanina Srbije? Šta je to što njoj dozvoljava da govori jezikom mržnje i šovinizma, a što drugim građanima, naravno, nije dozvoljeno? Na stranu lični moral, njega imaš ili nemaš, i on nije pitanje države.
Predsednica Vlade izjavila je da taj tvit: “Nisu vrednosti koje društvo Srbije deli, niti vrednosti Vlade na čijem je čelu.“ Ova rečenica bi mogla da se štampa kao nalepnica, i lepi svugde. Možda se zalepi na bilo kakvu podlogu, samim tim ona ne govori o činu Radete, već uopšteno, o vrednosti društva Srbije, za koja ne znamo koja jesu, kakva su, kad smo oko njih postigli konsenzus, te na kraju – ko smo to mi? Ja, ti što ovo čitaš, onaj prolaznik, Radeta i Brnabić? Zajedno, Radeta i Brnabić, tj. političke opcije koje predstavljaju, imaju ogromnu većinu u ovom društvu. Njihove političke opcije (a nekad nisu bile množina, bila je jedna njihova zajednička, da ne kažem, otadžbinska, opcija i zvala se Srpska radikalna stranka) govore tim jezikom mržnje i dele vrednosti Radete.
U isto vreme, Radetin nekadašnji partijski kolega, i po funkciji iznad nje, a hijerarhija se jako poštuje u toj političkoj opciji, dakle onaj koji će uvek biti iznad Radete, a nije Šešelj, na isto pitanje je odgovorio: „Ne samo da je ta izjava neprimerena nego je jedan neljudski i necivilizovan komentar. Ipak, kako su svi zaboravili šta je to govorio Sulejman Ugljanin, mnogo oštrije i mnogo žešće napadajući stabilnost srpske države i bezbednost – rekao je Vučić.“ Da analiziramo šta je sve rečeno u ove dve rečenice. Najpre, da je Radetina izjava neprimerena i necivilizovana, ali da smo svi (opet mi? Koji mi? Koji svi?) zaboravili šta je govorio Ugljanin (kako zna da smo zaboravili?) koji je mnogo žešće od Radete napadao stabilnost srpske države i njenu bezbednost. Kako Radeta nije napadala bezbednost i stabilnost srpske države, već nas samo brukala, dolazimo do zaključka da nam je Onaj-koji-će-uvek-biti-iznad-Radete-a-nije- Šešelj poručio da je glavni neprijatelj Sulejman, a sa njim i svi mi koji Vjericu osuđujemo, a Ugljanina ne. Pri tom, Ugljanin je državljanin Srbije, i političar, za koga uvek postoji jedna kancelarija u vladi Srbije, rezervisana takoreći. Naivni bi to nazvali potrfeljom ili bez njega, no Ugljaninova fotelja čvršća je u Vladi nego fotelja Brnabić, samo je pitanje kad on želi da na nju sedne, a kad ne.
Nova stilska figura, posle slovenske antiteze, moraće da bude: srpska relativizacija.
U nju staju vrednosti koje deli Brnabić, Vučićeva odbrana države, Ugljaninova fotelja i Radetin tvit. Koji niko nije osudio zaista, i koja zbog njega neće trpeti baš nikakvu posledicu, iako su neki poslanici Demokratske stranke podneli zahtev za njenu smenu. Do oktobra, kad parlament zaseda, natvitovaće se Vjerica onoliko. Za Ugljanina ne znam, možda koristi leto, da okreči kancelariju i promeni mebl na fotelji. Bez portfelja.
Piše: Katarina Milićević
autorka je novinarka i aktivistkinja