Na današnji dan u Kragujevcu su izašle Novine srbske, prvi informativni list u Srbiji, čiji je urednik bio Dimitrije Davidović. Glas Šumadije piše o štampi tog vremena.
Jedna odredba Hatišerifa iz 1830. godine tiče se osnivanja štamparije u Srbiji. Ta odredba glasi: „Srbi imaće vlast postavljati u zemlji svojoj pečatne knjiga, bolnice za svoje bolesnike i škole radi vospitanija dece svoje“. Iz toga je proizašlo i pravo na štampanje novina. (Tanja Vulić: „Kragujevačka štampa XIX veka“).
Posle donošenja tog akta , Srbi su kupili štampariju koja je ubrzo počela sa štampanjem knjiga, brošura, kalendara, a januara 1834. godine u Kragujevcu i prvih novina – Novina Srbskih. Tanja Vulić, u knjizi „Kragujevačka štampa XIX veka“ napominje da „pokretanje Novina Srbskih nije preduzeto samo zato što je to bilo dozvoljeno sultanovim hatišerifom, već i da se na taj način saznaju i najnovije vesti iz zemlje i inostranstva i obrazuje neuk narod u Srbiji“. Štamparije i novine postaće važna kulturno-prosvetna ustanova pre dva veka u Srbiji.
Nepuna tri meseca od pokretanja Novina Srbskih (5. januara 1834.) knez Miloš Obrenović je 27. marta 1834. godine zaveo cenzuru i za prvog cenzora postavio Lazara Teodorovića. Što je prva zabeležena cenzura u Srbiji. Nakon donošenja Turskog ustava 1838. knez Miloš (1839. godine) napušta Srbiju, što će se odraziti i na štampu.
Analizirajući pisanje Novina, Tanja Vulić navodi da one prerastaju „od službenog glasila u režimski politički list“. Vlast je koristila zvanične Novine Srbske, dok se opozicija služila drugim sredstvima kao što su tajni spisi, paskvile, strani listovi… I kako je više rasla politička uloga Novina Srbskih, to je kontrola vlasti nad njima bila sve veća, a vlada kneza Mihaila nastojala je, kaže Tanja Vulić, „svim sredstvima da spreči negativno pisanje o prilikama u Srbiji“.
Prvog jula 1841. godine vlada kneza Mihajla donosi dve uredbe kojima je, za duži period, regulisan rad na uređivanju i cenzurisanju Novina: Propis uredniku Novina Srbskih i Dužnosti cenzora pri Praviteljstvenoj tipografiji.
Urednik je, na odnosu Propisa, imao zadatak da u prve dane sedmice pripremi sve materijale kako bi list mogao izaći na vreme. Pripremljeni materijal morao je pre štampanja da šalje cenzoru na „razviđenje“, bez čijeg se potpisa i oznake – nek se pečata, nije smelo ništa šatampati. Pored toga, urednik je imao i obavezu da redovno i pažljivo pregleda strane listove i prevodi „sve ono što je u otnošeniju zemlje i naroda srbskog najvažnije“. Sve članke koji su se odnosili na Srbiju i „srbsko praviteljstvo“ urednik je dobijao iz kneževe kancelarije ili ministarstva prosvete. Tanja Vulić, u podrobnoj analizi srpske štampe u vreme vladavine Obrenovića, piše i da je urednik jedino mogao, ali uz odobrenje viših nadleštva, sam da napiše kakav „manje važan“ sastav. Za vesti o događajima u unutrašnjosti Srbije bio je dužan da se obraća Ministarstvu unutrašnjih dela. Uredniku je bilo „naređeno da upotrebljava dugačke, zamršene i nerazumljive rečenice“. Urednik Novina Srbskih neposredno je bio potčinjen Ministarstvu prosvete a ne kao do tada upravi štamparije.
Uredba o cenzuri odnosila se na sve vrste štampanih publikacija – knjiga, almanaha, kalendara, novina. Zabranjivala je pisanje protiv režima, ne samo u zemlji, već i u drugim državama.
Ova uredba bila je na snazi sve do donošenja Zakona o štampi 1870. godine, ali je zahtev za slobodu štampe, pod uticajem revoluionarnih ideja sa Zapada, istaknut prvi put 1848. godine. Odmah po izbijanju februarske revolucije u Francuskoj, članovi Čitališta beogradskog održali su skupštinu na kojoj su odlučili da „mole kneza da se i u Srbiji proglasi sloboda štampe i ukine cenzura“. Tako je Ministarstvo prosvete 11. marta 1848. godine predložilo Državnom savetu da se i u Srbiji proglasi sloboda štampe. Stav Vlade bio je blizak mišljenju da je „slobodu štampe bolje dati na lep način nego da se sa bunom traži“.
Osnovana je posebna komisija koja je pregledala sve zahteve upućene Skupštini i u vidnu predloga dostavila ih Državnom savetu. Jedan deo komisije smatrao je da bi trebalo proglasiti slobodu štampe, dok je drugi smatrao da bi to štetilo opštim interesima zemlje. Na kraju je Savet usvojio, a knez potvrdio, predlog članova koji su bili protiv slobode štampe.