Nekonvencionalna umetnost enformela sredinom 20.veka, prenela je egzistecijalistički nemir i pesimizam buntovnih autora koji su imali jedan nov, drugačiji pristup slikarstvu. Odustajanje od tradicionalnih elemenata forme kao što su kompoziciona rešenja, oblikovanje i asocijacija na pojavni svet, dovešće do uvođenja novog pojma „bezoblične umetnosti“. Oblici nisu više definisani, prelaze jedni u druge ili u prazninu. Autorovo prisustvo u samom delu naglašeno je nesputanim i energičnim potezima.
Potpuno u duhu enformela nastala su i dela Slobodana Stefanovića. U okviru svog 18-o godišnjeg istraživanja on se opredelio za bespredmetnu umetnost, pri čemu je akcenat stavljen na sam stvaralački proces, materiju i prostor kao osnovne postulate autentičnog likovnog izraza. Prvi crtež nastao 2010. godine pripada ciklusu na kome radi do danas. U peridu od 2011. do 2016. godine stvoreni su objekti malih formi od betona, papira i stakla, a od 2014. godine prelazi na crteže većeg formata gde koristi grafit, akrilik, šelak, oho lepak, krep traku i crni hamer. Stefanović je odbacio predmet, a sa njim i simboličku vrednost boje, linije i površine. Intrigira ga pre svega odnos formi, gde se sporadično samo javljaju linije, geometrijski oblici i tačke. Na kasnijim delima u fokusu je interakcija dve forme kao duel amorfnog i emotivnog. U radikalno redukovanoj kompoziciji svetlost je prestala da modelira. Njena uloga je da rasvetli imaginarnu dubinu crteža potencirajući njegovu metaforičku dimenziju. Najdublji impuls apstrakcije svakako je višeznačnost crne boje kao simbola razaranja, mesto susreta početka i kraja, svetlosti i tame. Unutrašnja snaga tame istaknuta je belom bojom i metafizičkom svetlošću. Autor poistovećuje egzistenciju sa svešću koja se ne može smestiti u dimenzije prostora i vremena. Intuitivni, impulsivni slikarski rukopis monohromnih i slojevitih struktura rezultat je čistog poigravanja materijom.
Slobodan Stefanović se u svojoj poetici rukovodi prirodnim instinktom ističući u prvi plan sam stvaralački čin. U fokusu njegovog bespredmetnog, apstraktnog slikarstva je čovek, njegova egzistencija, spontana osećajnost i instinkti. Njegovo stvaralaštvo otvoreno je za slobodnu interpretaciju i doživljaj čime Stefanović uspeva da pobudi reakciju i uspostavi željenu sinergiju sa posmatračem.
Autor: Katarina Babić, istoričar umetnosti