Pre izvesnog vremena, na Sajmu turizma u Kragujevcu, gradonačelnik tog grada učestvovao je u, kako su neki mediji preneli „tradicionalnom“ takmičenju u kuvanju rakije, nazvanom Šumadijska čajanka.
U pripremanju šumadijskog čaja takmičilo se više od 30 ekipa, domaćina šumadijskih sela a revijalno je učestvovalo i Odeljenje za poljoprivredu, ruralni razvoj i robne rezerve Gradske uprave. Domaćin Šumadijske čajanke tradicionalno je bio gradonačelnik Kragujevca Nikola Dašić.
Ali, ako ćemo pošteno, nit je takmičenje tradicionalno, nit je u duhu vremena, jer se dešava u trenutku kada šljivovica dobija svoje mesto na Uneskovoj listi kulturnog nasleđa čovečanstva. I u trenutku kada udruženje Šumadijska rakija organizuje treće Šumadijsko ocenjivanje voćnih rakija, na kome mogu da učestvuju isključivo registrovani proizvođači.
Ta dva događaja, vremenski razdvojena na nekoliko dana, prostorno na par stotina metara, slikovito govore koliko smo malo radili na tome da pomirimo tradiciju s jedne, i obavezu da nađemo način da “obeshrabrimo nezavisnu proizvodnju”, s druge strane.
Možda je u Šumadiji to i teže nego u nekim drugim krajevima. Jer, kad kažeš Šumadija, misliš – šljiva. A gde je šljiva, tu je i rakija. Šljivovica. Prepečenica. Ljuta.
U Šumadiji se šljivovica pije kad se rađamo, ali i za pokoj duše. Prati nas kroz život, vadi se iz nekog podruma, skrivena decenijama u balonu za prilike kao što su punoletstvo, diplomiranje, venčanje…
Skoro da nema kuće u Šumadiji koja nema neki kazan, stogodišnji, ili savremeniji u kome se peče rakija. I ako je onaj nasleđen od pradede, ili moderna destilerija, princip je isti. Ukusi su nijanse.
Postoji i procena da se u Šumadiji godišnje proizvede oko sedam miliona litara rakije. Rade i male, lokalne destilerije koje su jedinstvene ne samo zbog kvaliteta već i zbog lepeze ukusa kojih su ljubitelji dobre kapljice željni.
I kao nešto s čim se rađa i živi, šumadijska rakija i šumadijska šljiva su se, nekako, podrazumevale. Pionirskog posla promocije, ali i uvođenja u legalne tokove, prva se prihvatila Regionalna agencija za ekonomski razvoj, najpre kroz projekat „Šumadijska šljiva“, potom i podršku asocijaciji udruženja proizvođača rakije „Šumadijska rakija.
Najpre se udružilo deset a sada Udruženje broji 33 registrovana proizvođača. I ono što država sada promoviše – kupujte od registrovanih proizvođača, sigurnije je, Šumadijska rakija radi već godinama.
Ali, da krenemo od početka. Registrovani proizvođači, od malih podruma Dramić, Tim, Popović, do velikih poput destilerije Pevac, srednjih ali sa ozbiljnim turističkim pretenzijama, kao što su Stari hrast, Zavet, Čolić…, već godinama zagovaraju legalizaciju brenda.
Najveći uspeh udruženja, u stručnim krugovima pozdravljen, na nacionalnom nivou gotovo neprimetan, jeste oznaka geografskog porekla. Regionalna asocijacija proizvođača rakije „Šumadijska rakija“ prva je u Srbiji dobila prava na korišćenje geografske oznake o poreklu šljivovice sa ovog podneblja. Tri destilerije već su se oprobale u proizvodnji rakije regije koja minimum 18 meseci mora da odleži u hrastovim buradima, a u pripremi se koriste tri sorte šljiva – čačanska lepotica, čačanska rodna i autohtona sorta crvena ranka.
Da bi rakija smela da koristi oznaku geografskog porekla, potrebno je da se dokaže da je sirovina sa teritorije Šumadijskog upravnog okruga a to su Kragujevac, Topola, Aranđelovac, Knić, Lapovo, Batočina i Rača.
U Srbiji sigurno ima većih I velikih proizvođača rakija. Ali su rakijaši iz Šumadije sigurno pioniri u stavljanju na zasluženo mesto tradicionalnog pića sa ovih prostora.
Nakon što je pre dve nedelje šljivovica uvrštena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog dobra čovečanstva, deluje da će se I država ozbiljnije uključiti u kampanju uvođenja proizvodnje I prodaje rakija u legalne tokove. Ministarstvo trgovine, zajedno sa Savezom proizvođača rakije Srbije i nadležim institucijama, najavilo je da će pokrenuti kampanju edukacije stanovništva po pitanju rizika od konzumacije i prodaje jakih alkoholnih pića od neregistrovanih proizvođača, sumnjivog kvaliteta, potencijalno opasnog po zdravlje konzumenata.
Ne može se, ipak, sve uterati odlukama I pravilima. Nešto je I u pristupu. Pa je tako, ovde hvaljeno udruženje, pre tri godine odlučilo da počne sa obeležavanjem “kraja kampanje pečenja rakija”, što se tradicionalno dešava poslednjih dana oktobra. Od davnina su vinari, pa makar i u stihovima „obraše se vinogradi” obeležavali kraj berbe i proizvodnje vina a proizvođači rakije – nikad, naravno, ne zvanično (ne ono „uz mašinu” u krugu najbližih saradnika).
Dok pišem ovaj tekst, shvatam da je lakše proizvesti rakiju, još lakše probati, ali da nije lako pisati o onome o čemu svi sve znaju. Požalim se prijatelju da ne znam kako da završim tekst, kaže: “Dodaj jednu flašu”.
A flaša šljivove prepečenice je, ocenjuje ekspert u toj oblasti, profesor Ninoslav Nikićević, “jedno od tri najsavršenija jaka alkoholna pića na svetu”. Druga dva su čuveni francuski konjak i određeni tipovi škotskog malt viskija.
Šljivovica je, kaže Nikićević, za naš narod mnogo više od pića- ona je na ovim prostorima utkana u gene. Navodi da se, uz jabukovaču, kruškovaču pila i pre Kosovskog boja.
Pa tako Englezi imaju džin, Nemci šnaps, Rusi i Poljaci vodku a mi Šumadinci rakiju. Tek da se zna. Ali i proba.
Tekst je objavljen u Novom magazinu