Dok šeta ulicama Beograda, Viktor Živojinović pokušava bezbedno da se kreće.
Neobeleženi radovi na raskopanim ulicama, gde mu štap ne može može pomoći u orijentaciji, bez zvučnog zvučnog obaveštenja u gradskom prevozu, Viktora muči još jedan problem u danima epidemije virusa korona.
Poput ostalih ljudi oštećenog vida, ni Viktor ne može da priđe nekom i pita za smer ili ulicu koju traži, jer bi time prekršio obaveznu meru fizičke distance. Ali kako onda da stigne tamo gde je naumio?
Teško.
- Kako glasaju slabovidi i gluvi u Srbiji 2020.
- Gluvi i nagluvi u Srbiji: „Stranci u sopstvenoj državi“
- „Život u kolicima nije piknik“
To nije jedini problem, koji mu je donela korona- strah da može da se zarazi virusom, skoro je jednako jak kao i osećaj izolovanosti prisutan od kako je epidemija počela.
„Prebačen sam na onlajn druženje, što se meni kao osobi sa oštećenim vidom ne sviđa, jer smatram da će to još više nego ranije dovesti do udaljavanja ljudi“, kaže Živojinović za BBC na srpskom.
Kao da nisu dovoljni izazovi s kojima se osobe oštećenog vida sreću na svakom koraku i svakog dana – nedostatak zvučnog obaveštenja u gradskom prevozu, raskopane ulicem manjak staza za slepe u gradovima i manjim mestima u kojima im je kretanje skoro onemogućeno – pandemija Kovida-19 donela je nove izazove.
Fizička distanca nekad nemoguća, ali uvek normalna stvar
Boris Dončić živi na Zvezdari u Beogradu, ali zbog straha da bi mogao da se zarazi korona virusom, svakog dana pešači oko 10 kilometara da bi stigao na posao na Dorćolu.
Kaže da mu šetnja prija, ali jedan od razloga za pešačenje je i što bi često morao da naruši fizičku distancu i priđe nekom kako bi saznao koji autobus dolazi na stanicu.
„Meni je u redu da me ljudi pitaju da li mi treba pomoć i da mi kažu koji autobus nailazi, jer još uvek nema zvučne signalizacije“, objašnjava Dončić.
Viktor Živojinović kaže da je to jedan od problema koji se dugo ne rešavaju – autobusi ne daju zvučno obaveštenje o broju vozila i odredištu.
„Teško mi je da saznam koji autobus stiže, jer tada moram da priđem i pitam ili da vičem, nema drugog načina“, kaže on.
- Slepa žena izrađuje tehnologiju za opšte dobro
- Političari s invaliditetom izabrani u parlament Japana
Dončić kaže da slepi nekad i nemaju mogućnost da drže razdaljinu od dva metra, ali da ljudi kada ih vide na ulici, to rade.
„Distanca je postojala i pre epidemije, jer čim me vide sa štapom, obično se sklone ili skoče u stranu“, opisuje on.
Ipak ima i onih koji pitaju kako mogu da pomognu, kao i vozača autobusa koji mu kažu o kojoj liniji je reč.
„Želim da verujem da ljudi postaju obzirniji, jer se mi više pojavljujemo na javnim mestima i onda možda više razmišljaju o tome kako funkcionišemo“, kaže Boris.
Gradske ulice ili priprema za život na Marsu
Međutim, izbegavanje gradskog prevoza nije jednostavno rešenje – i odlazak u šetnju može biti opasan zbog sveprisutnih radova na ulicama Beograda.
„Odlična priprema za život na Marsu“, šali se Boris.
U kraju u kome živi, ulice uglavnom nemaju trotoar, što znači da mora da hoda kolovozom.
Kaže da mu ljudi tad često pomognu.
„Ima i onih koji samo posmatraju, gledaju šta će da se desi, ne prilaze“.
„Mi kao slepe osobe, ali i oni koji imaju neku drugu vrstu invaliditeta, živimo s socijalnom distancom ceo život, bila pandemija ili ne“, kaže Boris.
Možda će vas zanimati kako izgleda umetnost za slepe
Goran Pećanac, sekretar Saveza slepih, kaže da za njega hendikep nije što je slep, već što je rođen na ovom prostoru.
„Ja ne bih ni primetio da sam slep, da nema videćih ljudi koji mi na svakom koraku postavljaju prepreke“, kaže Pećanac, koji je i urednik časopisa za slepe.
Nema distance sa asistentima
Bivši profesor Vojo Bogdanović nekada je radio u školi za decu oštećenog vida u Zemunu.
Sada sa suprugom i uživa u penzionerskim danima.
Nikad nije imao asistenta koji pomaže ljudima oštećenog vida, a ni sad nema potrebu za tim, jer se zbog epidemije ne kreće mnogo po gradu.
U svemu mu pomaže supruga.
„Asistente je svakako dobro imati, jer je slepima lakše da idu u grad s nekim u koga imaju poverenja, neko ko će ih voditi kroz gužvu“, kaže Bogdanović.
- „Nisam verovala da u Srbiji ima toliko ljudi izrazito niskog rasta”
- „Zašto sam stavila šiljke na invalidska kolica“
Slepi koji imaju asistente ili vodiče se vremenom zbliže i sprijatelje.
„Oni dolaze u kućne posete, postoji neka doza poverenja među njima“, kaže on.
Vojo veruje da se odnos slepih i asistenata nije promenio zbog epidemije.
„Sigurno se ponašaju isto kao i ranije – prosto je nemoguće držati socijalnu distancu kada je ovaj odnos u pitanju“.
Možda će vas zanimati i salon za tetoviranje gde prihvataju sve različitosti
Ko su asistenti i šta oni znače za slepe
Ličnog asistenta koriste osobe sa invaliditetom radi podrške u različitim svakodnevnim situacijama, kao što su lična nega, kućni poslovi, pomoć u školi, na fakultetu ili radnom mestu, vožnja, prevođenje.
Vojo Bogdanović misli da bi bilo dovoljno da postoji jedan obučeni asistent na tri slepa penzionera, jer se oni ne kreću mnogo, ali bi im značila pomoć u gradskom prevozu, na ulici, prilikom odlaska u bilo koju instituciju.
Viktor se slaže i dodaje da asistentima treba obezbediti zaštitnu opremu – maske, rukavice i sredstva za dezinfekciju.
Milica Ružičić-Novković, predsednica Centra „Živeti uspravno“ iz Novog Sada, kaže da je najvažnije obučiti korisnika, odnosno slepog čoveka, jer upravo on posle može biti i poslodavac i trener.
„Ovo je bitno jer korisnici mogu imati različite životne navike i različitu komunikaciju s ljudima“, kaže Ružičić-Novković.
Dodaje da ljudi koji ne vide najčešće koriste asistente koji im pomažu u kretanju, zato što su ulice u gradovima i selima u Srbiji neprilagođene osobama sa invaliditetom.
- Kako jedna porodica iz Banjaluke pobeđuje neizlečivu bolest
- Invalidska kolica nisu prepreka za putovanja po svetu
Marko je osoba sa invaliditetom, ali ga to ne sprečava da putuje i o tome piše na blogu.
Dodatna sigurnost
Viktor kaže da osobe sa invaliditetom treba da budu oslobođene radne obaveze ili da im se omogući da rade od kuće dok vlada epidemija.
Predlaže da se napravi onlajn skupština udruženja ljudi sa invaliditetom, jer u mnogima od njih moraju lično da se pojave.
„Sam izlazak i susreti mogu da budu rizični“, kaže on.
Iako se ljudi sa invaliditetom koji dobiju korona virus neće lečiti u privremenim kovid bolnicama, Boris kaže da bi bilo dobro da ih u svakoj zdravstvenoj ustanovi dočeka osoba koja razume njihove potrebe.
„Imali bismo dodatnu sigurnost“, kaže on.
- ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
- MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
- DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
- KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
