Navršio sam 59 godina života i uskoro ću, radno, nadam se, obeležiti 40 godina staža u profesiji koju mi, verovao sam, ništa ogaditi ne može.
Služio JNA: više u Sarajevu nego u kaznenoj jedinici u Ustikolini. Razveden. Imam ćerku (14), s kojom ne živim, ona je moj kosmos; i oca koga retko obilazim, on je moj časni uzor. Amigo se zove mops koji me čuva kad nije kod prijateljica koje me vole, skoro kao njega. Imam visok pritisak, manjak glasnih žica i ostatke štitne žlezde. Nemam stan. U podstanarske kvadrate, koje menjam češće nego ovdašnji medijski serkl principe, redovno preseljavam nekoliko stotina knjiga, sto, radnu stolicu (uspomenu na „Status“, koji sam izdavao i uređivao ravno deset godina) i dve ogromne biljke. I košulje – moja garderoba su košulje, poneki prsluk, i tu i tamo još ponešto od odeće.
Dugo sam mislio da će ova raskošna biografija biti dovršena dopisivanjem godine kad ću prestati da se rvem s problemima i utonuti u san bez snova. Avaj, dežurni dušebrižnici, ne daju: hoće pod stare dane da mi obogate biografiju.
I to toliko da danas više ni sam ne znam čiji sam: Đilasov ili Vučićev.
Svoj sam, pre svega, a pokazaću i kako nisam od onih koje karakteriše blagost u izrazu; čak bih rekao da su mi bliži teška reč, ponekad i ruka, i da sam definitivno protivnik taktike okretanja i drugog obraza.
Na početku da objasnim zašto naslov ove kolumne ne referira na njen sadržaj. Zato što mi se kao autoru kolumne – može! E, baš tako se moglo i Perici Gunjiću, kad je emotivno izveštavajući sa vanredne Skupštine NUNS-a, gde se debatovalo i o pozajmici firme Dragana Đilasa Medija centru čiji je osnivač NUNS, o ostavkama Tamare Skrozze i Danice Vučinić i sličnim ne baš stvarima kojima bi NUNS trebalo da se diči.
Perica Gunjić, pre nego što je postao glavni i odgovorni urednik Cenzolovke, portala koji „informiše javnost o pitanjima od značaja za slobodu medija u Srbiji“, pre nego što je nagrađen za istraživačko novinarstvo, godinama je u Fotošopu emotivno „redigovao“ međunožja raznih starleta, a onda ih objavljivao na stranicama Plejboja. Ta razbarušena sloboda baratanja dlačicama kao da je uticala na njegov odnos prema činjenicama: tako je izveštaj sa pomenute Skupštine NUNS-a naslovio „NUNS ne može da napada integritet novinara“, što niko nije izgovorio, još je manje ta rečenica zaključak tog skupa, čak se u bilo kojem aspektu ne podudara ni sa debatom na Skupštini. Ali se Perici činila kao prilika da se emotivno revanšira emotivnom Vladimiru Kostiću, na čiji se integritet zamišljeni napad odnosio.
Stoga je moj naslov „Redigovao dlačice, pa – nagrađen“ po svojim profesionalnim zloupotrebama činjenica adekvatan Gunjićevom naslovu – „NUNS ne može da napada integritet novinara“! NUNS nikada ni u naznakama nije doveo u pitanje Kostićev integritet.
U Gunjićevom izveštaju, inače, osim detaljnog opisa Kostićevog emotivnog nastupa, našle su se i etikete (o denunciranju), ali ne i odgovori onih koji „denunciraju“ iako nije bilo nikakvog glasanja, falsifikovao je aklamaciju okupljenih („Kostića su podržali gotovo svi mlađi članovi NUNS-a prisutni na Skupštini“; a u skladu s reputacijom emotivca, izvestio je da „predsedavajući Stojan Marković nije stavio na glasanje“ predlog za glasanje o poverenju rukovodstvu NUNS-a, ne navodeći da je tako nešto nedopustivo jer to Statut izričito ne dozvoljava.
No, ovde nije u pitanju neznanje već – lažno znanje. U skladu sa onom – laž oslobađa. I to nije prvi put da Cenzolovka, u slučaju NUNS-a, istinu oblači kako joj je volja.
Jedini, zapravo, profesionalno urađen tekst, kad je reč o pozajmici Multikoma Medija centru i hibridnoj aferi koja je pretila da naruši reputaciju NUNS-a, bilo je inicijalno štivo koje je potpisao Vladimir Kostić. U tekstu je faktografski „iscrtano“ kako je Medija centar, privredni subjekt nezavisan od svog osnivača NUNS-a, uzeo pozajmicu od Multikoma, preduzeća koje je u vlasništvu osobe koja nije osuđivana i nije pod istragom, bez kamate, sa rokom vraćanja od 3 godine, uz ugovor, gde je definisano kako će se uplata obaviti: sa računa, na račun!
Tekst je, doduše, objavljen 390 dana posle realizacije pozajmice, i to je kod nekih pobudilo sumnju u svrsishodnost teksta. Kako god, više indirektno nego direktno, tekst ne samo da je lansirao NUNS u fokus javnosti nego ga je gurnuo u bubanj u kojem su se vrtele spletke, kodeks, glasine, etika i čaršijska naklapanja, sve ono, dakle, što je pratilo ostavke Tamare Skrozze i Danice Vučenić.
Koliko je lakše prizivati moral i etiku nego ih praktikovati, najbolje je dokazao Denis Kolundžija: iako godinama ranije prepoznat kao ekspert za izvlačenje budžetskog novca iz džepova vojvođanskih političara koje je savetovao, on preko noći postaje emotivno gadljiv ekspert za temu „Đilasove pozajmice NUNS-u“, ne birajući pritom sredstva. Objaviće, između ostalog, Daničinu ostavku koja nije bila namenjena javnosti, a masno će slagati da je Tamara podnela ostavku zato što je „NUNS učestvovao na sastanku Koordinacionog tela“, nečega što tada nije ni postojalo. Šta je takvom liku da se kasnije izvini.
(Nastaviće se)
P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je Ramuš Haradinaj izjavio da je malo navijao za Partizan, a malo za Zvezdu. Ko Maja Gojković da ga je rodila!
Piše: Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije