Slavica Petković: Efekat ekspres lonca

Slavica Petković je psihološkinja, predavala je mnogim generacijama kragujevačkih gimnazijalaca, bila je direktorka Prve i Druge kragujevačke gimnazije. Na svom fejsbuk profilu piše o pojavama i događajima.

Prenosimo tekst Slavice Petković o tragičnom događaju koji se juče dogodio u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“:

Šokirana kao i svi posle jučerašnjeg događaja, pažljivo sam saslušala i pročitala izjave roditelja, prosvetnih radnika, psihologa… Uglavnom se ljudi slažu da su uzroci stravičnog masakra u porodici, sistemu, društvenom okviru u kome se toleriše nasilje. Moje mišljenje, koje sam zasnovala tek kad sam saznala neke osnovne podatke o učeniku – ubici (a to sam najduže čekala) najbliže je onome što je izjavila Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

Ona, naime, smatra da je pomenuti učenik imao ‘efekat ekspres lonca‘. Drugim recima, ‘propištao je od ključanja’ zbog velikog pritiska koji je trpeo iznutra (da ne nagađam a pominju se velika roditeljska očekivanja i ignorisanje od strane vršnjaka… nekih). Njegovo ponašanje pokazuje da je ubistva izveo precizno planirano i s predumišljajem od oko mesec dana, što ukazuje da je odavno ‘proključao’. Plan koji je do detalja osmislio govori i o njegovim intelektualnim sposobnostima, sto potkrepljuje i činjenica da je radnju obavio pre 14. rodjendana i izbegao krivično odgovaranje. Neki vid kazne je predviđen ali roditelji se krivično gone po zakonu.

Po svemu sudeći, on ima karakteristike psihopatske ličnosti, uz koju, da i to kažem, ne ide griža savesti. Konflikt koji nije mogao da reši a ni da podnese, prenagomilani unutrađnji pritisak i želju za krvavom osvetom – ispraznio je ovakvim ‘eksplodiranjem’. Usput, ovo je mogao da bude i motiv samoubistva ali ovde je agresija bila okrenuta ka drugima, spolja.

Druga je stvar sto nam je društvo, na svim nivoima, preplavljeno nasiljem koje se otima i kontroli i kažnjavanju pa je lako mogao da nađe model na koji će da se ugleda. Da ga prekopira.

Možda je to i prva stvar. Primilo se seme Divljeg Zapada i kod nas. Oružje i municija se drže u kući na dohvat ruke a deca u pubertetu imaju bujnu maštu i lako se povode. I eto nas opet na početku. Porodica i njen značaj u vaspitanju deteta. Neizbežno. Rame uz rame sa društvenom sredinom u kojoj je nasilje postalo manje od teme.

Vršnjacko nasilje je posebno osetljivo i moze da ima vrlo perfidne oblike osim puke agresije. I ‘štreber’ je pojam koji u nekoj đackoj verziji može da ima pogrdno značenje. Deca isključuju štrebere iz društva, izuzev ako neko pokazuje i neke poželjne oblike ponašanja (pomoć u školskim predmetima, uspeh u sportu i sl) koje ovaj učenik, rekla bih, nije imao. Tako je njemu ‘pao mrak na oči’ i osvetio se surovo, po spisku. Monstruozno. A dete je, trinaest godina… I šta sad sa njim? Sta god mu odredili kao kaznu on je već zapečatio svoju budućnost i trajno obeležio sudbine dece – svedoka koja će imati posttraumatski sindrom i verujem da će se, uz strucnu pomoć vremenom oporaviti… ali zaboraviti neće nikad. Ni njihovi roditelji i najbliži a ni mi ostali koji ovo sa empatijom preživljavamo. Iskreno se nadam da ćemo se svi doobro zamisliti nad uzrocima i posledicama i preduzeti nešto. A već vidim da u očima neke dece postaje heroj i car. U tom grmu leži opasnost i tu treba njušiti i biti najbudniji.

Suština je da ovo nije prvi a sigurno ni poslednji slučaj i ipak ga definišemo kao ‘slučaj’. Mnogo se ovde zla ispreplelo, spolja i iznutra. I nažalost, ma koliko mi stvarno preduzimali ozbiljne mere da se nasilje spreči (verujući da ćemo to dočekati), neke stvari i dalje neće moci da se preveniraju. Ima nešto i u genima.

Cilj bi trebalo da bude da se sistem pravih vrednosti u svakodnevnom životu, u porodici, školi, politici. medijima… valjano uspostavi. A to je zadatak svakog pojedinca. Zajedno možemo sve. Svako u svom domenu, iz svog ugla, pa ćemo složiti mozaik kako treba. Kriviti samo tuđe loše postavljene kockice ne vodi rešenju.