„Ratu ne“, jasna je poruka koju su na današnjem skupu ispred Prve gimnazije Ukrajinci iz Kragujevca poslali, uz podršku Kragujevčana, i onih koji imaju „nekog svog“ u zemlji o kojoj ovih dana izveštava ceo svet.
Skupu podrške i solidarnosti sa Ukrajinskim narodom prisustvovao je manji broj ljudi, a gotovo je više bilo novinarskih ekipa. Mirovne poruke poslate su iz Kragujevca, a Ukrajinci koji žive ovde poručuju da će još ovakvih skupova organizovati i u drugim gradovima, a sledeći je zakazan za nedelju 6.mart u Beogradu.
Velika ukrajinska zastava razvila se ispred Prve gimnazije, a podizani su i transparenti „Dragi naši budite hrabri“i „Mi branimo našu kuću“.
Brige Ukrajinke, Tanje Miletić, koja je sa suprugom Kragujevčaninom došla u Kragujevac iz Ukrajine , pre samo par dana, nisu prestale niti se smanjuju. Svakodnevo razmišljanje o porodici koja je ostala u Ukrajini, prijateljima, kući i domu, svakim danom su sve veće, a kako kaže „nemogućnost da uradi bilo šta da pomogne“ je najteža od svega.
Opisala nam je kako je sve to izgledalo u Kijevu:
-Počelo je bombardovanje, odmah smo krenuli i nekako došli do stanice metroa. Čekali smo tri sata kako bismo kupiti karte za bilo gde. Planirali smo da idemo do zapadnih granica,
drhtavim glasom priča Ukrajinka, i dodaje da slobodnih karti nije bilo za narednih pet dana:
-Na vezi smo bili sa našim prijatljem, koji je sa porodicom krenuo u nekom pravcu zapadne Ukrajine. Sa njima smo se našli što smo pre mogli, I krenuli smo na granicu sa Rumunijom. Mi smo uspeli da pređemo granicu, ali ta porodica nije, jer je u međuvremenu izašao zakon da muškarci do 65 ne smeju da prelaze granicu, priseća se.
Najteže od svega joj je, kako priča palo to što je njena porodica ostala u Ukrajini. Roditelji, drugari, poznanici, I to što je Kijev, njen rodni grad uništen…
Svakodnevno, putem telefona ima kontakt sa porodicom koja je u Kijevu, i koja ovih nekoliko nedelja, kao i svi Ukrajinci, proživljavaju veoma teške i mučne dane, svakodnevno se plašeći za svoj život.
Još jedna mlada Ukrajinka koja živi u Kragujevcu kaže da kontakt sa onima koji su „zarobljeni“ unutar granica Ukrajine se svodi na minimum, i da sa svojom porodicom i prijateljima razmenjuje kratke poruke, tipa „živi smo“ ili ne, koliko to god surovo zvučalo.
-Pišu mi prijatelji, da li su u podrumu, da li su u stanu, neko u međuvremenu napusti zemlju, kod nekoga padaju bombe, kod nekog se čuje pucnjava. I tako svaki dan.