Znate da ispunjavamo obećanja. Juče u „Dnevniku” rekosmo, pod uticajem redova u naselju Erdoglija da sledeća reportaža mora da bude baš iz ovog kraja grada. Oni su zaslužili, a mi, evo odužili. Nema ono: „Naši penzioneri su jutros obavili svoju sigurnu i bezbednu nabavku”, ili „baš su dobro i pozdravljaju Vladu i podržavaju njene mere” i sotale floskule kakve možete čuti na džavnim medijima već pravo u samu srž – Erdogliju.
A u Erdogliji ljudi?! Sabajle, pred zoru na onom potezu ispod i oko ipsilona, pa življe nego u Centru za Novaka. Da li zbog broja prodavnica, radnji, marketa, piljarnica, trafika, pekara, apoteka, bankomata… Tu kao da se slio ne samo ovaj deo grada već ovaj deo Srbije koji gravitira ka Erdogliji (i Koloniji, ajde).
seniori se rasporeili i zauzeli sve ulice, trotoare, samo izlaze i ulaze iz zgrada, dvorišta, prodavnica… Kuva… A, i ne napušta ih onaj tradicionalni Erdoglijski duh. Na strateško-taktičkom mestu – tromeđi „Braća Popović”, „Tranava” i mesara „NID” okupljanje mušterija shodno renomeu ove tri firme. Prvi sagovornik, na zornjaka a odmah duhovit:
- Pusti me bre, brale, kakve izjave, ima odmah da završim u zatvoru, smeje se on.
- Da probamo, pa ako treba, zajedno ćemo, nudimo galantno da se solidarišemo sa erdoglijskim slobodnomisliocem pred svitanje.
- -Samo ti kreni, prvi, sad ću ja, samo da ne izgubim mesto u redu. Dolazim odmah, ne da se nadmudriti on.
Do njega odmah na ulazu (dočeka ga) pred „Braćom Popović” njegov komšija.
- Dobro, je, šta ćemo. Mora se tako kako je kaže on i ne propušta da izjavi da su: „Maksi”, „Braća Popović” i „Trnava” – zakon. E, ta tri su ti najbolji, nemoj dalje ni da razmišljaš, ne libi se on i da pohvali. Ne „zalihuje”, kupuje samo ono što treba za tu nedelju, a zalije nije pravio ni za vreme bombardovanja a, i što bi kad ima sve. Verujemo.
A, ovako, iskreno brate, dosadno kaže on.
- Nema šta da se gleda na televiziji. Program izgleda samo ovako: serije i serije, turske i naše reprize…, ceni on.
Za obećanje tri nova termina za šetnju po Vaskrsu i nema neke hvale. Odmah izreče seniorski vapaj, koji će ponoviti manje više svi naši ranojutarnji sagovornici:
- Šetnja?! Šta će mi to u tom vampirskom terminu. Pa, ona nema nikakve svrhe ako za vreme nje ne mogu da odem u prodavnicu. I, ne treba nam to, iskren je on.
Njegovu tezu potvrđuje saborac ispred kasapnice „NID” na uglu Daničićeve i Bulevara kraljice Marije. On, brzo sve obavi čas, onda „doradi” i dokupi neke sitnice. A, i njemu dosadno, ali barem ima dvorište pa pomalo izađe iz kuće.
- Ko živi u stanu, njemu svaka čast, dao bi im orden, ističe on.
I , gosn Branko na izlazu iz „Trnave” dobacuje staru narodnu krilaticu „hvaala Bogu kad je tako samo da nije jošgore!”.
- Bolje išta nego ništa. Bolje napolju nego unutra… Mi, pristajemo na ono kako nam kažu i to nam je, ceni on novi trotermsinski budući izlazak po pola sata. Nije oduševljen.
Tu su kao i uvek volonteri Crvenog krsta, isusna trojka, na istom mestu svake nedelje. Sve je pod kotrolom, kažu, nema incidenata, građani su taman kako treba i dolikuje njihovim respektabilnim godinama.
I u piljarnicama gužva. Meri se bira, premerava… zaposleni opominju na razmak, ali zelena salata, rotkvice, mladi luk mame i „jači” su od korone. Tu, mahom žene, mahom i nervoznije.
Prva gospođa, samo promrlja kroz masku: kako mora tako je, kako je nama tako i svima… Druga eksplicitnija samo – ništa! Treća sunce ti poljubim kakva gužva, jel možete makar vi da se pomerite a ne da uzimate izjave? Mi rekosmo – možemo.
Sve se „razmahalo” pekare, pitarnice, pijljarnice, prodavnice…
Najveća gužva pred trafikom. Čeka se štampa. Ko aže da štampano novinarstvo izumire? Ne, ovda i ne u ovoj polulaciji i ovom 4 do 7 terminu. Ali, nema je, još nije stigla. Sekiraju se, jer imamaju vremena samo do sedmice. Tu kod kioska zatičemo i one koji su samo izašli d avide ljude. Nabavka nije prioritet. Stara škola poslali žene u nabavke (da l su to one nervozne u prethodnoj radnji?) a oni laganica, časka se, diskutuje…
- Izašao sam samo da vidim ljude. Kako mi je? Super! Ma, odlično! Oće da nam „udele” tri puta nedeljno za šetnju a kerovi imaju svaki dan. Eto, tako. Poslao sam ženu u kupovinu da se time bakće. Ja sam samo izašao da kupim novine i vidim koga ima. Gospodski, kaže prvi Erdoglijac na ćošku u spontanoj konverzaciji sa komšijama. Njegov sagovornik i kolega po „stajanju na ćošku” podseća nas da je nekada bio važan rukovodilac u privredi i zdravstvu. Bog i batina. Niko u Kragujevcu nije smeo da pisne od njega… A, sada, pitamo mi. Sada… pa, ništa, ćutim k’o i svi, šta ću… povukao sam se i kako svima tako i ja… Fale mi drugari, nekada smo se bar okupljali u kafani, a sad… Ništa. Erdoglija je veliko naselje, puno je ljudi ali svi se manje-više dobro znamo pa se ispričamo jednom nedeljno i vidimo tu na ulici, navodi on svoju muku, koju, pogotovo ovaj deo o kafani, razumemo u potpunosti.
Tu je i legenda ovog dela grada (ali i mnogo šire) slavni Tirke.
- Nije mi dosadno. Prolazim kao penzioner, što i jesam. Malo izađem, da kupm hleba jer je poznato da bez njega nema ni igrica, šali se on dok čeka novine.
Stigoše i one, i gužva se pojača a redovi uskomešaše. Jedva su je dočekali. kakva navala?“
U kasapnicama slanina ispod tezge za stalno-proverene mušterija na Veliki petak. Mešaju se mirisi bureka i girica. Domicilni žitelji ovog kraja dodaju da fale pečenjare koje jutros nisu otvorene iz respekta prema Velikom petku… Apoteka ima čak sedam-osam u potezu na 100 do 150 metara i sve rade punom parom. Redovi ispred svake, „ide” kao na traci, nema gužve i zadržavanja. Na bankomatima isto. Samo „teče”…
Nije gužva ni ispred „Maksija” u obližnjoj Centralnoj radionici (jeste, onaj kod pumpe) gde se odvija standardna procedura nabavke i kućnozalihnih dodavanja… Ljudi ulaze izlaze a aktivistima crvenog krsta već ponestale maske… Vidimo, neki došli ne u „Maksi” da kupuju već da ispred kod njih obnove zalihu maski i rukavica. maski ima ali rukavice već ponestale. Moraće ranije sledeći put. Ne morališemo, samo kažemo. Kolonsko-bargemarski kupci i mušterije „Maksija” ne dangube na davanje izjava novinarima (u svakom našem čoveku, pa i najstarijem čuči klica vlasti) veća im je frka za rukavice. Pošteno. Ali, generalno, sve se stiže do „fajronta” u sedam, kad oni koji napuštaju „bojno polje” pordične jednonedeljne kupovine već počinju da se „sudaraju” sa mlađima, ranoraniocima koji hoće da obave to pre svakodnevnih gužvi pogotovo ove u najavi velikog vikenda i predstojećeg Vaskrsa. Neki se po prvi put vide od kako je počelo. Pozdravljaju ali brzo. Vreme jednima ističe a i drugi ga nemaju baš za bacanje.
Tu je i stari aktivista Crvenog krsta Zoran Melev koji nam iz prve ruke ispriča tešku životnu priču. Odmah tu iza ćoška je stara gspođa bez noge kojoj je pomogao ne samo da odnese namirnice, jednonedelju zalihu, već i da nacepa drva i čak malo raskrčio ulaz u dvorište da može da se prolazi. Stvorismo se na licu mesta, koliko tu iza ćoška. Nikom nije lako u ovo doba epidemije ali ima onih kojima je mnogo teže. Takva je priča naše sugrađanke Radmile Matijević (84) iz kolonske Ulice Krste Sretenovića na koju čovek „naleti” u terminu od četiri do sedam. A, ko zan koliko ih još ima samo u ovom naselju, u gradu…
Radmila živi sama . Na početku joj je Crveni krst doneo neku hranu, jelo, malo zejtina… Jednom i posle ništa. Drva su joj veći problem. Ima ih ali ne može da ih sama iscepa ni usitni za potpalu. Sada je u pomoć priskočio Melev, ali ko će sledeći put? Nekad plati, no ne može ni to uvek od male penzije zarađene u nekadašnjem „Filipu”. Priznaje, stoji na prozoru od barake i poziva prolaznike da joj pomognu.
– Molim narod, sa ulice, kroz prozor, kaže kroz suze.
Sramota je, teško, ali šta će? Nekad se po neko odazove. najčešće ne. Ljudi žure zaokupljeni svojim problemima, brigama, strahom, tajmingom vanrednog stanja. Radmila ne može, oni nemaju vremena.
– Ima i onih što pomognu, bez njih ne znam šta bi bilo… Pre neki dan mi žena donela dva kila krompira i nije mi naplatila. Hvala joj. Gde je sada Crveni krst, kad mi treba, vapi ona. Nadamo se da će da pročitaju ovo i reaguju.
- Treba biti uvek čovek, poručuje Z. Melev i zaključuje da je narod sada „malo više na svoju ruku” i „mnogo više svako samo u sopstvenim problemima”. Ne vodi se nikakva briga za one oko nas, koji zbog godina, socijalnog statusa, nemoći, slomljeni životnim krizama i pre ove velike i generalne počinju prvo „malo da zaostaju” a onda „otpadnu uopšte”
Skoknusmo i do glavne, zelene pijace. Bili smo i pre, znamo da ne radi ali nikada baš u ovom terminu. Neki se pale na one ore, kao net, onlajn nabavka, donose se na kućnu adresu sir i kajmak… Ma, kakvi. Ovde i sada je sve kao pre. Uživo. Samo sada ne ide na tezgama nego iz kombija, iz kutija na ulici, iz ruke. Ima sve. Od brašna, šećera, krompira… pa luk mladi i stari, zeleniš, orasi, med… Sva poloprivredna proizvodnja pa čak i cveće i to veoma solidnom i raznolikom izboru. Može da „proradi” i zvanično kao u jagodini, Velikom Gradištu, Šapcu… Onlajn pijaca, ma ’ajte molim vas. Dođite i sami se uverite.
Svanulo odavno, vreme da se ide kući da ih ne u’vati „jutranji policijski čas” (tako oni to zovu) kojivaži za njih od početka vanrednog stanja. Doviđenja do sledeće nedelje. Njihova mesta odmah zameniše naslednici i juniori koji pohrliše u nabavku provijanta za vaskršnje najduži vikend na svetu svih vremena.