SEĆANJE NA „IGRE BEZ GRANICA” 1978. GODINE: Kada su Kragujevčani pobedili celu Evropu

Devetoro Kragujevčana okupilo se na Petrovdan da se sete velikog uspeha kada su pre 45 godina predstavljali Jugoslaviju na međunarodnoj sceni, na takmičenju koje je u televizijskom prenosu pretilo dvesta miliona ljudi u više evropskih zemalja. Reč je o nekada velikom i veoma popularnom televizijskom zabavnom šou „Igre bez granica”, koji je u originalnoj koncepciji priređivan u letnjim mesecima od 1965. do 1999. godine.

Za „Igre bez granica” 1978. Jugoslovenska radio televizija odredila je da zemlju predstavlja ekipa iz Kragujevca, koja je opravdala poverenje, stigla do finala takmičenja, a najveći uspeh postignut je u poslednjem krugu kvalifikacija za finale koji je održan 23. avgusta u engleskom gradiću Linkolnu, gde su Kragujevčani bili pobednici.

Šansa za promociju Kragujevca

Tim povodom deo ekipe (iz koje, nažalost, neki nisu više među živima) sastao se u Sokolani u Staroj koloniji da proslavi 45. godišnjicu uspeha u Engleskoj. Danas je mlađim naraštajima teško objasniti koliko je to bila spektakularna pobeda, koliko je odjeknula u celoj Jugoslaviji, u a najviše u Kragujevcu. „Igre bez granica” istovremeno je gledala skoro cela Evropa na državnim televizijama, a kod nas je u to vreme postojala samo Televizija Beograd sa dva programa, pa je skoro sva televizijska publika bila usmerena na gledanje ovog međunarodnog zabavnog programa.

Ukratko, u „Igrama bez granica” zemlje su predstavljale ekipe odabranih gradova, a aktraktivna takmičenja organizovana su u više neobičnih disciplina, uglavnom na vodi, u neobičnim, mahom teškim kostimima, pa su takmičari morali da pokažu spremnost, snalažljivost, razne veštine, fizičku snagu. 

Za pripremu ekipe iz Kragujevca posebno se angažovao tadašnji gradonačelnik Borivoje Petrović koji je u ovim igrama video šansu za promociju grada, svejedno što je reč o zabavnom TV programu. Za izbor takmičara i njihove pripreme bili su zaduženi profesori fiskulturnici Stevan Žilović i Dragi Lazarević, sa njima je sve vreme bio lekar sportske medicine Moma Aleksić, bili su angažovani i drugi sportski treneri, psiholozi.

Od velikog broja kandidata napravljena je ekipa u kojoj su u muškom delu bili fudbaleri „Radničkog” Radisav Martinović i Miodrag Gudžulić, odbojkaš Branko Šmigić, atletičari Radiša Milovanović i Radoljub Dančetović, dizač tegova Dušan Ristović, rukometaši Obrad Pavlović i Mileta Kutlešić i gimnastičar Milan Đukić Kile, dok su ženski deo činile stonoteniserka Natalija Srećković, košarkašica Branka Perović, karate trener Olivera Marković, rukomtašica Slavica Radosavljević i asistent Jelka Filipović.

Ekipa Kragujevca je u zbiru bodova u svim igrama bila najbolja, pobedili su konkurente iz Francuske, Nemačke, Švajcarske, Italije, Velike Britanije i Belgije i nastalo je veliko slavlje. Međutim, sjajan doček organizovan je u Beogradu, u Hotelu „Jugoslavija”, gde je priređen muzički program, a potom je u Kragujevcu pobednike dočekalo i pozdravilo više hiljada građana na trgu ispred opštine.

Veliku pažnju ovom događaju posvetila je i štampa, posebno ona revijalna. 

Sećanja koja ne blede

Najmlađa takmičarka u kragujevačkom timu bila je Natalija Srećković, imala tada 16 godina, a danas se rado seća „Igara na vodi” 1987. godine.

– Spremali smo se kao da nam život zavidi od svakog treninga. Trčali smo, skakali, peli uz konopac, radili sklekove do besvesti, uvežbavali sprintove i bili smo jaki kao zemlja. Trenirali smo na stadionu „Čika Dača”, u Sokolani, sali škole „Stanislav Sremčević”. Pre put smo dobili pare za džeparac i ja sam sve spiskala u Londonu, na taksi, ploče i kasete Bitlsa i Pink Flojda. Englezi su nas lepo primili, sve do detalja bilo je predviđeno protokolom, svaki član ekipe imao je svoju narukvicu sa imenom i brojevima. Na večeri posle pobede stigla nam je čestitka lično od druga Tita, a meni je na pobedi prvi čestitao tata Dika Srećković.

Nastalija kaže da su članovi ekipe i posle nastupa nastavili da se druže, izlazili su zajedno po kafićima i, kaže, dugo nisu mogli da plate piće, porudžbine su stizale sa svih strana.

Lepa sećanja evocira i Olivera Marković, danas Obradović:

– U Beogradu nas je dočekao orkestar i plesni ansambl „Abrašević”, sa pesmom smo stigli u Kragujevac, gde nam je doček priredilo više hiljada sugrađana. Za nastup nas je tri meseca pripremao profesor Stevan Žilović i stvorio je odličnu ekipu od pet devojaka i osam muškaraca. Veliki trud uložio je i doktor Moma Aleksić, koji nas je pratio na svim treninzima i takmičenjima.

Na finalnom takmičenju „Igara bez granica” u italijanskom mestu Montekatini ekipa Kragujevca zauzela je četvrto mesto, što je takođe uspeh, s obzirom na jačinu konkurencije. Takođe, i sudije su bile naklonjene nekim drugim ekipama, što nije bila ocena samo članova naše ekipe, već su to u prenosu konstatovali i komentatori drugih evropskih televizija.

Inače, tim iz Kragujevca bio je sastavljen isključivo od sportista amatera, dok su drugi gradovi angažovali profesionalce, pa čak i polaznike nekih škola za komandose.

Šta na kraju reći? Bila su neka stara dobra vremena kojih se vredi sećati.

Autor: Miloš Ignjatović

Izvor: Kragujevacke.rs