U suštini sve odredbe Ustava osim onih tehničkog ili blanketnog karaktera se svakodnevno krše. Povreda i jedne ustavne odredbe je pravna katastrofa, a gledajući po članovima Ustava 91 član od 206 se konstantno i direktno krši što je 44% članova Ustava. Brojne druge ustavne povrede su indirektne ili ne tako permanentne, tako da je izneta ocena zapravo blagonaklona.
Moguće je zalagati se za rešenja suprotna Ustavu, čak iako ste najviši državni funkcioner. Međutim, sprovođenje tih rešenja moguće je samo ako se Ustav prethodno promeni. Samim tim pregovaranje o razgraničenju KiM je suprotno preambuli Ustava. Suverenost ne pripada građanima (član 1 i 2), jer predsednik proveru svog plana o Kosovu i promeni granica ne vrši na referendumu (član 8), nego je poverava agencijama za istraživanje javnog mnjenja.
I još se ljuti na građane što ne podržavaju plan koji nikada nisu ni videli. Vladavina prava i podela vlasti (član 3 i 4) ne postoje, jer se predsednik – margarin u sve meša od donošenja zakona umesto Skupštine, do preuzimanja odluka sudova kada najavljuje ko će od protestanata ispred predsedništva biti zadržan, osuđen, ko biti gonjen prekršajno, a ko krivično.
Došlo je do potpunog preuzimanja javnog sistema od strane vladajuće stranke koja poput hobotnice prožima sve javne institucije, čime je povređen član 5 Ustava. Javni funkcioneri direktno odgovaraju stranačkim poverenicima i regionalnim koordinatorima, što je klasičan sukob interesa (član 6).
Vrši se potpuna diskriminacija građana na osnovu političkog opredeljenja (član 21), a svakodnevno se guši sloboda mišljenja i izražavanja (član 46), kroz nepostojanje dijaloga u parlamentu i na televizijama sa javnim frekvencijama, ali i medijskim linčem svakog onog ko drugačije misli. Time se krši i sloboda medija (član 50) koja ima status prasetine u Islamskoj državi. Kontrolisanim medijima se deo nacije drži anesteziran, a naročito najstariji građani koji žive od medijskih iluzija, nakon što je oduzimanjem penzija narušena ekonomska sigurnost penzionera (član 70).
Pravosuđe je u potpunoj kontroli političke vlasti i zakoni se selektivno primenjuju što je vidljivo u slučaju Savamale, oduzimanja penzija, ali i kroz beskrajno duge sudske postupke. Zakoni se primenjuju, samo ako ne smetaju onima na vrhu. Time sve odredbe o pravosuđu (članovi 139-165) ostaju mrtvo slovo na papiru, a time se gazi pravo na pravično suđenje (član 32), kao i principi ustavnosti i zakonitosti (članovi 194-198).
Vrši se povreda načela zaštite podataka o ličnosti (član 42), neovlašćenim korišćenjem u partijske svrhe, pa tako vladajuća stranka u ime svog lidera šalje propagandna pisma penzionerima na lično ime. Obaveštenost građana (član 51) o poslovima od javnog interesa se sužava i sve je tajno. Kao kad ranohrišćana u Rimu, tajni ugovori, tajni poslovi, tajne večere, tajni ručkovi, tajne sednice (Ustavni sud tri godine nije zakazao javnu raspravu)… a na sve to sprema se izmena zakona kojim će se dodatno suziti mogućnost provere informacija.
Uostalom šta građanin ima da zna kako se troše njegove pare u javnim preduzećima! Izborno pravo (član 52) i aktivno i pasivno je obesmišljeno kroz kapilarne glasove, ucene, bugarske vozove i fotografisanje glasačkih listića telefonom. Jednaka dostupnost javnih funkcija (član 53), ali i pravo na rad (član 60) su praznoslovne odredbe, jer je uglavnom i za stručne, nepolitičke pozicije osnovni uslov odanost vođi i partiji. Sloboda u smislu ne prinudnog udruživanja (član 55) je pogažena obaveznim članstvom u Privrednoj komori i ogromnim članarinama kojima se reketira privreda.
Pravo na štrajk (član 61) je suspendovano radnicima Fijata kolektivnim ugovorom kojim im je neustavno uskraćeno ovo pravo na tri godine (član 61).
Ozbiljno su poništena i načela slobodnog tržišta, slobode preduzetništva i jednakosti položaja na tržištu (članovi 82, 83 i 84). Privrednici se reketiraju, a kod dobijanja javnih tendera i poslova se unapred zna ko je pobednik. Ravnomeran regionalan razvoj (član 94) je mit, jer ulaganje javnih sredstava zavisi od mesta lokalnog šerifa u partijskoj hijerarhiji.
Svih 17 pobrojanih nadležnosti koje pripadaju Republici Srbiji (član 97) su zamenjene činjenicom da sve nadležnosti od zakonodavne preko sudske, pa do određivanja broja žica na gondoli i potrebnih nacionalnih stadiona se nalaze u rukama jednog čoveka.
Sve odredbe o Narodnoj skupštini (članovi 99-110) su obezmišljene poslanicima na zvonce, bejzbol parlamentarizmom i kuriozitetom da smo jedina zemlja gde rad parlamenta opstruira vlast podnošenjem besmislenih predloga i onemogućavanjem opoziciji da govori. Šta reći tek o odredbama o predsedniku Republike (članovi 111-121), a naročito poslednjoj da se o predsedniku Republike donosi zakon, kad on živi u ubeđenju da je on zakon.
Vlada (članovi 122-135) umesto nosioca izvršne vlasti ima status botaničke bašte na čelu sa fikusom. Sve institucije i sistemi vlasti su besmisleni jer, moć prati samo jednog čoveka i dalje se raspoređuje po principu koncentričnih krugova i bliskosti njemu, umesto prema ustavnoj snazi funkcije koju neko obavlja. Nezavisan položaj i vezanost državne uprave za ustav i zakon zamenjeni su ulogom partijskog plena sa osnovnom ulogom podmazivanja partijske mašinerije (član 136).
Ustavni sud (166-175) koji bi na navedene povrede morao da reaguje se samoizolovao i proglasio potpunu nezavisnost od Ustava i realnosti, pa sem nekih izdvojenih mišljenja, uglavnom poput noja zabija glavu u pesak.
Ulogu tužilaštva i sudova preuzeli su u velikoj meri i tabloidi. Po načelima inkvizitorskog postupka – „kadija te tuži, kadija ti sudija“. Oni optužuju i presuđuju istovremeno. Na kraju Ustavni sud se takoreći ukinuo i pretvorio u polu noja polu hrčka, koji pred ustavnim anomalijama zabija glavu u pesak ili se ukopava bežeći od problema na koje bi morao da odgovori
Vrhovni kasacioni sud i kad presudi nešto što narod iščekuje, poput odluke o švajcarskim francima, odmah se donese zakon koji to anulira. Oštrina zakona precizno, tačno i bespogovora se primenjuje na one na dnu piramide, kada je potrebno oduzeti stan zbog nekoliko neplaćenih računa, ali ne i na velike poreske dužnike, koji služe režimu.
Uz jednu opsesivnu kontrolu medija novcem kompanije u većinskom državnom vlasništvu dakle novcem vas građana Srbije, kupljen je kablovski operater i manja regionalna televizija da bi se zapravo tim sredstvima kupile dve televizije sa nacionalnom frekvencijom.
Autor je predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti