Danas je, kao što znate, 6. April, dan kada je 1941. godine počeo napad na Кraljevinu Jugoslaviju i na njen glavni grad Beograd. I gde smo to mi posle sedamdeset i osam godina od tog tragičnog jutra? Da li su tolika stradanja i godine prošli da bi mi danas morali da pitamo za dozvolu zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića da li i na ovaj datum smemo da se borimo za normalnu, bolju Srbiju a da nas neko zbog toga ne nazove fašistima?! I da čekamo da on za tu dozvolu pita svog partijskog šefa. A da partijski šef za to možda mora da pita nekog od svojih mnogobrojnih šefova i mentora. Među njima i kancelarku današnje Nemačke, Angelu Merkel. I eto gde smo, od bombardovanja, od streljanja hiljada Кragujevčana stigli smo do gužve i tuče u borbi za „Lindino“ pile. Do motanja kablova za BMW, VW i Mercedes za minimalac. Stigli smo do desetine hiljada građana Srbije koji Nemačku biraju za svoju novu domovinu.
Nemačka zna šta radi, Srbija očigledno ne.
Sa druge strane, teško je u Srbiji, posebno u proleće, pronaći neki dan koji ne budi bolne asocijacije. Ovih dana se ređaju i godišnjice pogibija naših pilota koji su 1999-e, u tehnički potpuno inferiornim avionima, svesno poleteli u smrt. Dvadeset godina kasnije, ministar odbrane je završio vojnu obuku za petnaest dana. Uporedite neuporedivo. Ako možete.
Da postavim i sebi i vama jedno pitanje. Da li je Republika Srbija, ovakva kakva je, normalna država i zašto nije? Na to jedno zašto ide više od hiljadu zato ali ja ću pročitati delove samo tri vesti o događajima koji su se desili u poslednjih nekoliko dana i to ne po hronološkom rasporedu. Na kraju ću reći šta ih povezuje.
Vest broj 1. Novousvojeni Zakon o zdravstvenom osiguranju stavlja trudnice u nezavidan položaj, jer će buduće mame pre otvaranja bolovanja morati da rade 12 meseci u kontinuitetu, kako bi za vreme bolovanja primale pun iznos naknade zarade. Prema važećem zakonu, bilo je dovoljno da buduće majke budu u radnom odnosu tri meseca.
Ni tu nije kraj nevoljama trudnica koje su zaposlene svega nekoliko meseci – kada budu otišle na porodiljsko odsustvo primaće samo nekoliko hiljada dinara, jer po drugom propisu, Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, moraju da budu zaposlene 18 meseci pre odlaska na porodiljsko odsustvo da bi primale punu zaradu, upozoravaju iz inicijative „Mame su zakon”.
Vest broj 2. Prava drama odigrala se pre nekoliko dana, u ranim jutarnjim satima, kada je iz stana na uglu Sarajevske i Durmitorske ulice u Beogradu prinudno iseljena baka, devedesetogodišnja Mara Džanković. Ovu staricu, nedavno operisanu, kako svedoče komšije koje je u sedam sati probudila vriska iz baka-Marinog stana, bosu su izneli policajci.
Ćerku Danijelu su policajci koji su asistirali iseljenju držali u marici dok su se susedi bunili i negodovali. Bili su prisutni i lekari Hitne pomoći koje su oni pitali kako mogu da dozvole iseljenje bolesne žene… Oni su ćutali – prenosi svedočenja komšiluka Aleksa Petković iz inicijative „Za krov nad glavom” i dodaje da nije bilo potrebe za ovakvim iseljenjem jer baka Mara je u januaru imala ozbiljnu zdravstvenu intervenciju.
Vest broj 3. Na Vračaru, u Novopazarskoj ulici, oko 16.00 časova, pre sedam dana, Goran Velinov je sišao ispred svoje zgrade da bi sačekao suprugu i četrnaestogodišnju ćerku Leu sa Daunovim sindromom, na povratku iz Specijalne škole, kako bi im pomogao da parkiraju automobil na mestu označenom da je namenjeno invalidima. Lea je nedavno imala intervenciju na srcu.
Dobio je, međutim, batine.
Pretukla su ga dvojica sugrađana, koje je zamolio da oslobode to parking mesto.
U kreiranju ove tri vesti učestvovale su sve tri grane vlasti države Srbije, zakonodavna, sudska i izvršna i u poslednjoj, što je najtužnije, građani.
Srbija je postala zemlja izrazito selektivne primene zakona gotovo na granici bezakonja, endemske korupcije, lopovluka i poltronstva. Država urušenih institucija, država čiji se prirodni, privredni i ljudski resursi nemilice rasprodaju, razume se, uz dobru proviziju. Postali smo društvo u kome se poštenje i dostojanstvo žigošu i sankcionišu.
Srbija je, objektivno i okupirana zemlja. Negde su vojnici okupatora vidljivi kao na Кosovu i Metohiji a negde baš i nisu. Кao na ulicama Кragujevca, ne vidimo ih ali tu su, pored nas i u nama.
Ako se i borimo protiv nekog imaginarnog Samsona valjalo bi saznati gde se krije njegova snaga. U kosi svakako nije, samo bi ga nepotrebno ošišali. Snaga mu leži, pored nemilosrdnog krupnog kapitala i stranih investitora, i u kriminalizovanom društvu, sprezi države i mafijaških struktura i regrutovanim vođama navijača. Najveća snaga našeg protivnika ipak leži u našem kukavičluku, poltronstvu, egoizmu i nedostatku građanske svesti.
Da bi neko jednom narodu oduzeo značajan deo teritorije, da bi mu oduzeo najveći deo prirodnih i privrednih bogatstava, da bi mu oduzimao ljude, da bi ga sveo na izvor jeftine radne snage, potrebno je taj isti narod dovesti u stanje mentalne hibernacije i obamrlosti, spustiti mu stepen kulture na najniži mogući nivo i izbaciti iz nacionalnog rečnika pojmove poput hrabrosti, solidarnosti, patriotizma i ličnog integriteta. Zato su i stvoreni i zato i postoje PINК, HEPI, INFORMER i ostala teška medijska artiljerija. Posebno boli činjenica kako su lako našli na hiljade poslušnika, građana ove zemlje koji rade u tim moralnim brlozima i koji su za šaku dolara ili evra, svejedno, spremni na sve.
Moramo da spasimo ovu zemlju od propasti, moramo se izboriti za normalnu Srbiju, moramo, jer nema ko drugi. Preci su stari ili mrtvi, potomci su mali ili se još nisu ni rodili. Moramo da napravimo državu iz koje neće odlaziti čitave generacije. Sa našom decom odlaze i deca naše dece, odlaze njihovi rođendani, ostaju muk i samoća, ostaju prazne škole, igrališta i ulice. Odlazi i krsna slava.
Zato pokažimo da žaba još nije skuvana, pokažimo da poštujemo „vreme smrti“ koje su proživeli naši preci ali da ne želimo da se ovo danas što živimo jednom nazove – vreme sramote. Pokažimo da evolucija nije „džabe krečila“ tokom procesa uspravljanja Homo Sapiens-a.
Svaku reč koju sam večeras izgovorio sam merio nekoliko puta. I zbog Vas i zbog moje porodice a pre svega zbog ovih stepenica na kojima stojim. Čije su sve korake i reči one zapamtile. A neke đake i profesore ispratile i u smrt. Zato odgovornost i trema.
Zato Vas odavde i pozivam da istrajemo i završimo ono što smo i počeli. Borbu za normalnu državu Srbiju. Jedan od stepenika te naše životne i još nedovršene gimnazije biće i taj 13. April. Da ne očekujemo od tog dana ni previše, ni premalo. Dovoljno je biti na pravoj strani.
Pozivam vas da tog dana, pokažemo svu veličinu i značaj reči sloboda i solidarnost.
I da se samo setimo poruke Vojvode Živojina Mišića „ko sme – taj može“.
