Sanja D. Mikić: Slobodna da izrazim sebe u skladu sa tim kako se osećam

• Moje formalno obrazovanje jeste pravnica, ali moja suština je umetnica. Nemam tu diplomu, ali sebe tako doživljavam, možda volim da me kroz pisanje i amatersku glumu tako i doživljavaju. Priznajem. Zato ne volim biografije, više volim da govorim o nekim karakteristikama.

• Oduvek sam izbegavala da kažem nešto o sebi, omiljenu pesmu, bilo šta u vezi sa svojim obrazovanjem, dostignućima, ne zato što nemam šta da kažem (oduvek jako radim na svom ličnom razvoju), već dozvoljavam ljudima da kao i uvek misle ono što žele. Bila sam jedna preglasna osoba kojoj je svet bio scena, i tako sam sve posmatrala. Samo se smej, danas smatram da je to bilo jako nezdravo jer najgluplja stvar koju sam čula jeste to. Svaka emocija je zdrava, i svaku moramo naučiti da procesuiramo, zato volim tužne pesme. Jedino tu nikada nisam potiskivala sebe dok  nisam odrasla. No, danas je drugačiji razlog, ali isti princip, kada pišem želim da ljudi vide samo moje pisanje, da nemaju tu zadršku, da se ne vode time da li sam im dovoljno obrazovana, mlada, stara, da dozvole sebi da ih ponese emocija, da bilo šta probudi u njima.

Ovako o sebi priča Sanja D. Mikić, pravnica i umetnica. Sanja je završila Pravni fakultet u Kragujevcu i objavila dve knjige: Lambambu i Prigrli me. Bila je učesnica emisije „Pinkove zvezde all talentsˮ o čemu smo prvo razgovarale.

Učešće u emisiji„Pinkove zvezde all talentsˮ ti je donelo mnoge kontakte, popularnost, naklonost publike, a predstavila si se svojom poezijom, što nije sasvim tipično za taj format. Da li je to tvoj pokušaj „repopularizacijeˮpoezije, s obzirom na to da je to bio pun pogodak i kod žirija i kod publike?

• Meni je poezija toliko pomogla u životu, da sam nešto morala da uradim za nju i to uspešno. Činjenica je sve navedeno, ali isto tako sam navukla na sebe i dosta ljudi sa željom da diskredituju sve što radim zbog načina na koji sam se pojavila. Kod nas je pisanje pomalo rezervisano za neke ljude, i bez odobrenja se ne “upada” nigde. Pišem od svoje osme godine, uskoro punim trideset… Toliko mi je bilo žao da koliko god da me je publika prihvatila i dozvolila sebi da opet zavoli poeziju, toliko su me neki krugovi osporavali, ali nikada nisam pisala ni za koga osim za i iz čiste ljubavi. To takmičenje, zaista od samo jedne želje da, eto, uradim nešto za sebe isključivo bez nekih zadnjih namera, projekcija i očekivanja, mi je donelo toliko čitateljki i čitaoca, da je moja zbirka poezija bila jedna od najprodavanijih. Ljudi nisu ni svesni koliki je to uspeh, uđite u bilo koju knjižaru, u svakoj je poezija jedna fioka, zaboravljena, onako usputna. Malo volim da negujem taj neki svoj stil nije nešto moderan jer sam zaljubljenica u rimu i ona me nosi, a opet volim taj slobodan stih, te malo pričaste pesme. Ljudi  neretko ne primete rimu zbog načina na koji je govorim, ali kada se pročita nijedna moja pesma nije bez iste. Prema mom mišljenju, ukusu i senzibilitetu  pesma bez rime, nije pesma. To je isključivo subjektivna stvar.

Kao neki novi kanal umetnosti, pesme recituješ na društvenim mrežama, da li je to prirodni nastavak kontakta sa publikom koju si stekla?

• Meni je to prirodan način puštanja pesme u etar baš zbog prethodno pomenute rime, pesma zna da se ne zadrži u glavi ako pretrčimo preko nje, a danas retko ko zna kako se čita poezija. To nije roman, poezija se gustira kao vino, malo po malo, tumače se simboli, niti koje su prožete svuda, te skrivene poruke između redova. Onda sledi onaj najlepši deo, gde sebe vidimo u tome, u kojoj reči smo se prepoznali? Da se razumemo, ne mislim da sam najbolja u govorenju poezije, taman posla, ništa tome slično, sto puta pomislim kako je nekada to izgledalo manje dobro, pa sam opet srećna jer vidim napredak. Kako bi poezija bila živa onda mora da se čuje, danas su svi na mrežama, gde ćete je čuti danas? Godinama je nigde nije bilo, drago mi je što sam je oživela. Od osnovne škole svaka priredba je imala deo gde govorim neku pesmu, nekada sam je govorila svojim lutkama, onda sam prešla na ljude sa kojima sam delila školu, kasnije već na malo šire krugove.

Ženska poezija je uglavnom okarakterisana negativno kao sentimentalna i patetična. Ipak, i tematika i način pisanja poezije kakvu pišu žene se dosta promenio u odnosu na recimo prvu asocijaciju pesnikinje, Desanku Maksimović. Da li se i ti susrećeš sa ovakvim problemima? Kakvo je tvoje viđenje ženske poezije?

• Mi smo postali gadljivi na emocije, nama je svaki izraz istih neukus i depresija, ali nam nije neukusno sve što nam se plasira. To sam započela malopre, tj. načele smo tu temu, danas se toliko kroz neke pesme oseća  potreba da se piše sirovo kako se nešto ne bi smatralo patetikom, piše se muški, i tako umire ženska poezija. Samo da napomenem, aktivistkinja sam, feministkinja, samo se izražavam kroz ono kako ljudi to gledaju, svakako da ova feministiknja u meni ne misli da ću biti veća feministkinja ukoliko pričam da me nešto ne boli.  Meni je sloboda velikim delom da budem slobodna da izrazim sebe u skladu sa tim kako se osećam. Ljudima je usađena neka toksična pozitivnost, moraš da glumiš sreću, savršen život, moraš biti moderan iako ništa od toga ti nisi, moranje da se bude ovo ili ono po tuđim standardima. Tu se ljudi gube, a to vodi u depresiju, svako živo biće u svakoj emociji ima ciklus, kao i priroda. Niko od nas nema iste okolnosti i uslove odrastanja, oblikovale su nas različite stvari, prva lekcija koju sam naučila  je – nećeš znati da budeš srećna dok ne naučiš da je u redu biti tužna. Zdravo telo i um je ono koje svaku emociju procesuira i izbacuje iz sebe. Zato pišem pesme ovako kako ih pišem, da ljudi znaju da nisu sami, sve nas boli. Imam sto problema i volim život, iako se naljutim na njega ponekad, obožavam ga. Možda ne živim savršen život za druge, ali živim svoj lep život. Možda sam njima patetična, ali sam sebi ja. Mene to lično ne dotiče sada, pre jeste, obožavam svoj svet emocija i da ljude ne dotakne ne bi ni tako prokomentarisali, a opet to je subjektivno. Moj stil je zaista drugačiji, ne zavisim od tuđeg odobrenja. Neka dela koja se danas stvaraju se dodvoravaju po svaku cenu želji da sve bude sirovo, ogoljeno, prate se trendovi savremene književnosti, bez svesti o različitostima.  Književnost prati doba u kojem živimo, ona je živa, ona ima uglavnom odlike društva iz vremena u kom nastaje. Mi smo danas mnogo slobodniji i mnogo neprirodniji jer podilazimo nečemu što je danas in, bez obzira na našu suštinu.

Pišeš i oglašavaš se i o aktuelnim temama, šta kaže statistika društvenih mreža, koliko tvojih pratilaca želi da čuje nešto što nije u strogim okvirima onoga što inače pišeš?

• Uh, ovo je ozbiljna tema. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali neke generacije su odrasle uz mene, i bilo bi mi poražavajuće da im nisam predstavila da biti emotivna ne znači ne biti stabilna, jaka, pametna uz još dosta prostora za napredak, ili nemati stav o nečemu. Na kraju i pogrešiti, ne treba se plašiti greške. Suštinsko obrazovanje je osnov svega, nikada nismo manje znali, a ono nam bilo dostupnije, i danas mi uvek opadne broj pratilaca kada objavim nešto tog tipa, ali to me ne dotiče jer tražim čitaoce i čitateljke. Brojke su prolazne, trčim maraton, imam svoj cilj, onog trenutka kada se budem vodila brojkama prestajem, zato sam i tada kada sam mogla da biram šta ću dalje izabrala ipak svoj način. Muškarci znaju da budu malo nekad nezgodni – drži se ti poezije, posebno kada prokomentarišem nešto u vezi sa pravom ili političkom nekorektnošću, odmah krenu. Feminizam, kreće haos, a zapravo pričam samo o jednakim platama. Onda krećemo o drvima, pa shvatim da nikada nisu bili na selu jer je moja prabaka sama cepala i nosila drva. Obavezno me upute da radim nešto i da se držim pesmica, pa se malo zbune kada shvate da je to deo mene i moja ljubav, a da ova druga strana zna jako lepo da odgovori. Iznenade se neretko otkud meni završen fakultet, postdiplomske studije, međunarodno radno iskustvo, silne edukacije, otkud ponekad objavim nešto sa neke konferencije. Mi nismo spremni na mrežama da slušamo ništa o stvarnom životu, to je činjenica. Tamo su emocije suvišne, problemi su suvišni. Poezija je moja ljubav, ali od toga ne mogu da živim, radim da bih pisala. No, ne, sve mora biti neponovljivo, šljokice i sjaj. Sve više se uključuju kada diskutujemo o nekim problemima u društvu i to me toliko usreći.

Pesme uglavnom pišeš iz prvog lica što im daje ispovedni i intimni ton, da li misliš da je to utabalo put do srca publike jer se ona oseća kao da ih ti poznaješ i pišeš njihovu priču?

• Oduvek tako pišem, ne znam drugačije, pokušala sam ali to nisam ja, nemam tu nit. Sigurno da jeste, fali nam svima bliskosti, pa im malo budem virtuelna drugarica kroz te pesme uvek im govorim kada vam dosadim, kada sve isplačete, samo lepo recite – hvala, Sanja, ja sada idem dalje. Iskreno, volela bih da sam u nekim trenucima imala nekoga uz sebe da shvatim da nisam samo ja ta koja pati, koja je nekada ispala glupa, smešna, nadmena, drska, suviše fina… Lepo je kada shvatimo da smo mnogo sličniji nego što mislimo, jer ove ljušture i ta tendencija da budeš sve što nisi nas udaljavaju od nas samih i od ljudi oko nas.

U  jednoj skorijoj pesmi prozne forme (25. jun) pisala o mogućem životu koji bi živela sa izbranikom, koji ima mnogo prijateljica u Kragujevcu, u kojoj meri je Kragujevac uticao na tvoje pesništvo? Živela si u mnogim gradovima, koji je posebno obeležen ljubavnim  (ne)zgodama?

• Kragujevac! Moja ljubav je sada u Beogradu, ne baš sada, godinama već, ali Kragujevac je grad u kom sam prvi put nekome rekla da ga volim. To je bilo tako davno, ali ovde sam prvi put igrala bosa po kiši, moj drug je uvek nosio moje sandale i išao bos, a ja njegove patike – tu sam stekla prijatelja do kraja života. Tu sam čitavog leta sedela sa društvom oko Plamena i  pevala dok moj drug svira gitaru, gledala zaslaske po krovovima i pisala pesme,  ovde mi je srce slomljeno po prvi put, tu je moja srednja, fakultet. Prvi put sam otišla u kafanu, mada nisam neka žena boem. Dosta ga ima u pesmama, zapravo ima nekih uspomena kojima dam drugi lik. Mnogo nekih scena koje su moj izvor inspiracije, naravno dam im neki drugi  lik, ali Kragujevac je u tom smislu asocijacija na moju prvu ljubav. Nije nešto mnogo ljubavi prošlo kroz moj život, iako sam ljubavna pesnikinja, volim prirodu i ljude, oni me neretko inspirišu. Brzo sam naletela na ljubav svog života, tako da dva grada imaju za mene imena mojih ljubavi. Kragujevac i Beograd.

Tvoja zbirka pesama i roman u stihu čine se (ovo je lični utisak) kao zbirke kratkih ljubavnih priča. Ko su mladići i devojke o kojima pišeš? Koliko je tu biografskog i autobiografskog?

• Da, Prigrli me je roman u rimi kako volim da ga zovem, naravno da ima, sada ne u smislu da mi se nešto baš takvo dogodilo već tako čuvam neka sećanja od zaborava. Nekada su to ljudi po ulicama, priče iz prevoza, nekada ljudi koji su bili deo mog života, pa danas prođu pored mene. Ljubavna poezija je moj način izražavanja svakog zadovoljstva i nezadovoljstva.

Prigrli me je nekako „odraslijaˮ   verzija Sanje, u odnosu na Lambambu, kao da su u pitanju različite stepenice tebe kao pesnikinje. Mislim da sam pročitala da si i ti negde izjavila kako je prva knjiga sastavljena od tvojih ranijih pesama, dok je Prigrli me sastavljen od novijih radova. Kako je tekao taj razvitak, šta si sve morala da prođeš da bi došla do ovog danas?

• Tako je, Lambambu je zapravo ja u tom nekom kasnijem adolescentskom periodu, i oduvek sam znala da će to biti prva knjiga koju ću objaviti, dugujem to toj devojčici. Odabrala sam pesme na osnovu toga koja je njoj bila bitna i zbog čega, ova ja danas bi ih promenila, ali ne.  Da nije bilo nje tada, ne bi ni bilo mene. Odrastanje, sazrevanje, usponi i padovi, ono što oblikuje nas kao ljude dosta utiče i na naše poglede na svet, automatski se to odrazi na pisanje. Mi svesno i nesvesno kroz te redove neretko prožimamo svoje poimanje sveta i ljudi oko nas, nisam još uvek dovoljno odrasla, držim se za to malo ja i ne puštam je. Smešno je ponekada ali i danas sa dvadeset i devet pomislim – kada porastem ja ću… Prigrli me je jedna zrelija Sanja koja je shvatila da je ljubav mnogo toga pored – volim te, i to sam prenela na čitavu tu knjigu koja je zapravo pisana kao prećutni razgovor između nje i njega, jer nije samo ljubav dovoljna, ali bez nje se ne može. Ona nas održava u životu, zato volim ljubavnu poeziju, zato volim da je govorim. Ukoliko iko ikada pomisli da nema više ničega, ima, samo slušaj. Pričaju ljudi oko nas u šiframa često, kao što i mi to sami radimo. Poezija je boginja umetnosti, Erato je prošla kroz mnoge imperatore, prosjake, Bogove i smrtnike i preživela je, preživeće i ovaj period.

Fotografije: Instagram profil Lambambu

Intervju vodila: Sofija Jevremović