U porodičnoj kući Tomislava Andrejevića, penzionisanog kapetana prve klase, u Stanovu, godinama drema uredno složena kućna kolekcija najrazličitijih vojnih rekvizita i odlikovanja, aplpinističke opreme, koja ima veze i sa njegovim pozivom, ali i mnoštvo drugih ličnih sitnica i uspomena, koje predstavljaju svedočanstvo bogatog života glavnog junaka ove priče, koji je službovao od Slovenije do Crne Gore. Šteta je što priča nije urađena ranije, dok je Tomislav bio živ, jer bismo u tom slučaju saznali više o nastanku kolekcija.
Previše pravedan za ovo vreme
Tomislav je rođen 1951. godine u Rakovom dolu kod Babušnice u mnogočlanoj porodici sa sedmoro dece, što ga je i opredelilo za vojni poziv. Nije to bilo po ugledu na nekoga iz familije, nego smisleno „bekstvo” sa sela i pokušaj da sam sebi obezbedi egzistenciju. Otišao je iz kuće sa 14 godina jer je upisao sarajevsku Vojnu školu, kaže njegov sin, koji je krenuo očevim stopama.
Pošto je porodica devedesetih godina živela u Pljevljima, tada si mogao da radiš ili u rudniku ili kao konobar, prosto nije bilo perspektive, pa je svoju šansu i sin Zoran video u vojsci. Posle završene srednje škole otišao na još jednogodišnje školovanje u Požarevac i tako postao vojno lice. Trenutno je sa službom u Kraljevu.
Posle završene akademije Tomislav je živeo u Gradcu kod Batočine, odakle je otišao na službu u Sloveniju i bio sve do 1991. U međuvremenu oženio se Kragujevčankom, dobili su troje dece – dve kćerke i sina, i na placu supruginog dede podigao kuću u kojoj se danas nalazi muzejska soba.
Osamdesetih godina Tomislav završava Višu vojnu akademiju u Beogradu i dobija čin oficira, a u penziju odlazi s činom kapetana prve klase.
Iz Slovenije dobija prekomandu u Crnu Goru, gde ostaje do penzionisanja 2000. godine. Tada se vraća trajno s porodicom u Kragujevac, ali je nastavio sa aktivnim životom, sve do smrti – 2018. godine.
Nosilac je ordena za bezbednost, ordena Narodne armije sa srebrnom zvezdom, ordena za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, medalje za vrlinu u oblasti odbrane i bezbednosti.
- Celog života radio je samo ono što je voleo. Sve što je zamislio to je i ostvario. Uvek je bio nasmejan kao sa slike i imao je neke svoje principe . Ponekada je bio i malo težak, ograničeno strog, ali u osnovi pravdoljubiv. Za mesto i okolnosti u kojima je živeo previše pravedan. Danas nema ljudi s principima i dostojanstvom, sve se radi kako drugi hoće. Više ne postoje leđa, sada možeš samo da klimaš glavom i koncipiraš rečenicu kako drugi žele da čuju. Ranije su imali stav i integritet i zbog toga su bili cenjeniji. Sada ko ima para može da kaže šta hoće i njegovo se važi. Ne postoji više izvini, hvala, molim, zaključuje Zoran.
Krplje i olimpijske rukavice
U suterenu porodične kuće nalazi se soba muzej načičkana svim i svačim. Još s vrata pogled prvo pada na urmljeni goblen sa Brozovim likom, urađen Vilerovim bodom, na istom zidu je bakrorez sa grbom Jugoslavije, odbačen sa nekog zdanja, što svedoči o jednom istorijskom dobu kada smo još verovali da bratstvo i jedinstvo postoji.
S druge strane, centralno mesto zauzimaju krplje (za hod po snegu), najpre drvene, stare 80- 90 godina, pa metalne i na kraju od plastike, novijeg datuma, koje retko gde mogu da se nađu. To, pored ostalog, ukazujue na avanturistički duh autora. Onda sledi i sve ostalo.
Pošto se najviše bavio skijanjem i alpiniznom, osvajanjem vrhova uglavnom eks Jugoslavije, gorskom službom, devedeset posto stvari je iz tog perioda njegovog života i nalazi se ovekovečeno u njihovoj „riznici”.
- Moj otac je voleo da planinari, da skija, da se penje po planinskim vrhovima. Čak i pred samu smrt, kada je već teško oboleo, popeo se na Olimp i Triglav. Nešto ga je teralo da živi tako, kaže Zoran.
Pokazuje jedan drveni ski-štap zaostao najverovatnije iz doba Drugog svetskog rata, koji retko gde može da se nađe, a zatim i druge na kojima je njegov otac uklesao ili zapisao vrh, visinu ili godinu kada se peo. Na jednom piše, Mali sto, Bjelašnica, Kopaonik…
Mnoge sitnice koje su se nekada koristile, ali koje su vremenom izgubile primenu – bačene su, ali su Tomislavu privukle pažnju. Ne da bi na tome zaradio. Skupljao je sve što ima vrednost, ili što bi u budućnosti moglo da ima. Danas te sitnice dosta traže ljudi iz inostranstva.
– Sve što vidite nas dvojica smo još 2003. godine pokušavali da sortiramo. Ima mnogo više spakovano, u tridesetak kutija i dva ormana, ali jednostavno u ovom trenutku nema prostora za sve to. Ne mogu celu kuću pretvoriti u muzej. Gledam da ovo ostane uspomena za moju decu, unučiće i kompletnu familiju. Ovo je kutak koji treba da nas podseća na mog oca, kaže Zoran, uz opasku da zavisi šta je za koga vrednost. Neko bi, recimo, ovo prodao, jer mu više znače pare.
On poznaje neke kolekcionare iz Srbije koji su celu kuću opremili na ovaj način, izlažu eksponate i zarađuju na tome, što nije njegov cilj. Iako je imao ponuda, ništa nije otuđio. Tačno se znalo kada je nešto uneto u kuću, odakle je ili od koga. Po istom principu se i dalje omasovljavaju kolekcije.
Posebno mesto u ovoj sobi našle su i neke očeve uspomene, sinovljeve, zajedničke… Skupljalo se u različitom vremenskom periodu. Recimo, pića koja su dobijali nisu otvarali i konzumirali, isto je sa „zipovim” upaljačima, „rejban” naočarima, hemijskim olovkama…
Sve je Tomislava vezivalo za nekoga. NJegov sin rukom pokazuje na mašinu „singericu” Tomislavljeve majke, a njegove babe, koju je zastaklio, zatim pokazuje gusle Tomislavljevog oca okačene na zidu zajedno sa štapom kojim se ispomagao. Tik uz „singericu” nalazi se i maketa kuće koju je lično izradio kapetan Andrejević, kako je u stvari trebalo da izgleda, međutim, plac zbog veličine nije podržao zamisao, jer bi ugušio dvorište.
Po zidovima sobe zakačene su i medenice – zvona različitog oblika koje su pronalazili po livadama Žabljaka. Tu je i patinirana truba koja je nekada korišćena za zvučnu signalizaciju. Ne zna se iz koje godine datira, ali se Zoran seća da je postojala u kući još dok je bio jako mali, a sada ima 44 godine.
Najviše je, ipak, alpinističke opreme – cepini, čekići, dereze, krplje, raznorazna atestirana užad, tu su i klinovi i garabini…
Zoran napominje i da je njegov otac bio u organizacionom odboru zimske olimpijade u Sarajevu 1984. godine. Šta je tačno bio njegov zadatak on se ne seća, jer je u to vreme bio mali, ali zna da je dvadeset vojnih lica delegirala vojska. Tu je našla svoje mesto i velika maskota „Vučka” i bele kožne rukavice nošene tom prilikom, koje je, po priči našeg sagovornika, izradila majka proslavljenog skijaša Bojana Križaja. Olimpijska zastava iz Sarajeva i ove rukavice u kojima je skijao olimpijski tim, možda su nešto najvrednije, što poseduju, smatra Tomislavljev sin.
U masi najrazličitijih predmeta su kompasi, amblemi, vojne oznake, ešarpe, palice, sekire i mačete, delovi od puške, odlikovanja, kacige, pa i poljski telefoni. Na patosu su poređani retki drveni pehari – ručno izrezbareni za postignuća. Jedan je iz 1982. godine. Tu su makete tenkova i helikoptera, stari novac, oznaka Ujedinjenih nacija koju je Zoran nosio. Sobu krase i tri stara radio aparata iz različitog perioda i mnošto drugih zanimljivih predmeta.