Zorica Miletić sahranjena je na Varaškom groblju uz skroman sprovod samo nekolicine ljudi, bolje reći, uz prisustvo dvoje strodnika
Posle obavljene obdukcije prošlog utorka, na čiji izveštaj se još uvek čeka, stvorili su se svi uslovi za sprovođenje sahrne Zorice Miletić rođene 1946. godine koja je po svemu sudći umrla još arila 2016. godine, kako se i predpostavljalo, u svom stanu u Ulici kneza Miloša 23. Zatečena je ležećem položaju u krevetu, takoreći mumificirana, uredno pokrivena ćebetom do brade, s primaknutim lekovima do uzglavlja.
Sve ukazuje da se radi o prirodnoj smrti, naročito detalj da su vrata bila zakljuana sa unutrašnje strane i s navučenom rezom. Ali, tačan datum smrti kao i uzrok znaće se tek pošto obducenti budu dostavili svoj izveštaj Višem javnom tužilaštvu. Proverili smo – nije stigao do momenta pisanja ovog teksta.
Zorica Miletić sahranjena je 28. maja u porodičnoj grobnici na Varoškom groblju, u prisustvu Mladena Mladenovića brata od tetke i brtanice Marine Banković, kao i dvoje komšija zahvaljujući kojima se uopšte ušlo u potragu za Zoricom, i naravno predstavnika naše redakcije.
Rođaci o pokojnici
- Mnogo sam volela Zoku i baš smo bile bliske. Poslednji put smo se videle 2010. godine, zato što sam ja često boravila u Grčkoj, ali smo se redovno čule, mada se češće čula sa mojim ocem. Kad je prestala njemu da se javlja, sa kojim je bila u stalnom kontaktu, zabrinuli smo se da joj se nešto desilo. Čak sam obavestila i policiju 2017. godine i zahtevala da odu do njenog stana i da je potraže, kaže Marina Banković.
Zoričin brat od tetke Mladen priča da je Zoricu i njenog dve godine mlađeg brata Zorana redovno posećivao sve dok Zorana nije smestila u Gerontološki centar. S Zoranom je napominje bio malo bliskiji. On je teško podnosio boravak u stračkom domu, nije nikako mogao da es uklopi i čak mu je spominjao eutanaziju u trenucima očaja. Išao je tamo par puta da ga poseti, ali su se zato češće čuli telefonom sve dok Zranu sestra nije oduzela mobilni telefon, iz nekog, samo njoj poznatog razloga. Posle je samo čuo da je Zoran umro. Znao je da je zaveštao organe i da zato neće biti njegove sahrane. Ali ovo sa Zoricom je bio pravi šok za njega.
- Išao sam i kod Zorice kući, pošto je Zorana smesila u Starački dom. Poslednji put je tražila da joj popravim bravu na unutrašnjim vratima, i to odmah. Kažem ne može odmah doćiću da ti to ljudski namestim sledećeg puta, nije ti hitno, nisu spoljna vrata, i ona je „deigla nos”. Posle je nisam više ni zvao, niti sam odlazio, niti je Zorica mene zvala, priča Mladen, koga je iznenadila vest o sestrinoj smrti.
Znao je, napominje, da je imala ozbiljan problem s vidom, ali za neku drugu ozbiljniju bolest ne. Zoričina rođakinja iz Beograda dobacuje da je imala oštećenje vida čak 80 procenata, ali da je bila vitalna žena. Potvrđuje da se nisakim iz komšiluka nije družila i zato je sve ovo potrajalo.
Dve prijave za potragu
Podsetimo, 21. maja uviđajna ekipa Krimnalističke policije pronašla je Zoričino telo posle druge podnete prijave Policijskoj upravi od strabne njenih komšija Nadežde Todorović i Zorana Savića, koji je ujedno i upravnik solitera. Zahvaljujući njima slučaj je konačno zatvoren, a nepokretnost sprečena da ode „na doboš” zbog nagomilanih komunalnih dugova. Zašto su tek tada prijavili slučaj nestanka komšinice, oni su kazali zato što je znala da ode na na po par meseci i u Sloveniju kod prijateljice ili u Beograd gde je radila i živela dobar deo svog života.
Zoričine komšije su po drugi put podnele prijavu policiji ovog 14. maja, a prethodnu još 2018., skoro dve godine posle Zoričinog misterioznog nestanka. Ta prijava je završila u tužlaštvu. Zašto se po njoj nije postupalo, neko će kad tad morati da da neke odgovore.
Inače, Zoricu Miletić niko nije viđao od kako je ostala sama da živi u stanu u Ulicie Kneza Miloša 23/65, na šestom spratu. Posle objavljivanja teksta na portalu „Glasa Šumadije” reagovala je prva Marina Banković predstavivši se kao Zoričina rođaka iz Beograda koja je pored ostalog, u svom komentaru napisala:
- Mi smo mislili da je otišla u posetu nekome. Međutim, pošto se nije javljala par meseci, ja sam zvala policiju u Kragujevcu u proleće 2017. Bili su do njenog stana i nisu je našli.
Orijentacioni datum kada je Zorica Miletić preminula najverovatnije se poklapa sa datumom od kada je pretala da podiže penziju iz Poštanske štedionice, gde je imala otvoren račun, a to je od aprila 2016. Istovremeno nije podigla ni dokument o isplati stana u celosti bivšeg vlasnika, koji je tražila od Vojnog ministartva Srbije i koji je stigao na njenu adresu aprila 2016. godine. Puni sandučići računa, a imala ih je dva, jedan ispred stana, drugi gde i ostali stanari, rodili su sumnju da joj se nešto ipak desilo.
Zorica se, inače, nije udavala, nije imla potomstvo, roditelji i rođeni brat, koji se takođe nije ženio, su poumirali. Bližih srodnika očito vrlo malo što je potvrio i skromni pogrb.
Uglavnom, na spomeniku porodične grobnice na Vraoškom groblju ispod Zoričine fotografije pisalo je 1946-2046. Postavilo se pitanje ko je uklesao 2046. godinu i zbog čega! Odgovor je pružio angažovani kamenorezac, da je to učinio po Zoricinom nalogu, što je potvrdila i rođakinja Marina Banković. Ona je prokomentarisala u smislu možda je Zoka mislila da neće imat ko to da uradi kada bude jednog dana umrla.
- Zoricu sam poslednji put videla pred zgradom i pitala je: Gde si ti Zoko?, a ona jao bila sam u banji, pričaću ti. Žurila je da ide negde taksijem, izjavilaje komšinica Nada u prošlom tekstu o Zorici Miletić.
Ona se najviše plašila da nije umrla u stanu. Mada bi se to osetilo, smatrala je komšinica Nada. Nažalost njene se sumnja se obistinila, ali neprijatan miris nije dopirao ni tada ni sada.
Dezinfekcija stana nije urađena posle uviđaja i pitanje je kada će se to desiti, jer pedstoji tek otvaranje ostavinskog postupka pred sudom i utvrđivanje potencijalnih naslednika zaostavštine porodice Miletić. Komšije strahuju zbog toga, jer je to opasno po zdravlje. Ali kud se nisu zarazili tri godie, neće valjda ni dok to zvanični orgn ne naloži da se to uradi. A da li je pametno uopšte čekati još, to je za neku drugu priču.