Sa prve linije – U Respiratornom centru Doma zdravlja dnevno pregledaju skoro 800 pacijenata

Tek je prošlo podne. Ispred Respiratornog centra Doma zdravlja na Bubnju na pregled čeka na stotine ljudi. Neki stoički i u miru, pomireni sa sudbinom da će kad-tad doći i njihov red, drugi, ipak bidno nervozniji… Ubija ih neizvesnost, čekanje, drežadanje u redu. Prisutna je nervoza, tenzija… Iskusnom posmatraču ne promiče i „detalj” da su odmah tu, u blizini policijska kola sa ekipom koja sedi unutra i motri da se „nervoze” i „tenzije” ne „otrgnu kontroli”. Nadamo se da neće…

Dok stojiš ispred čini ti se da se red ne pomera. Ali, čim se kroči kroz vrata Respiratornog centra Doma zdravlja Kragujevac u ATD-u jasno je da njihove ekipe zdravstvenih radnika ne staju. Svi su angažovani i to maksimalno (realno, možda i preko toga) i bukvalno nema ni minuta praznog hoda. Bez trunke one lažne i ljigave patetike „padaju s nogu” (to je valjda svakom jasno) i žalopojki lekari, sestre, tehničari, laboranti… ove Kovid ambulante daju sve od sebe. A, sa njihove „strane” i „iznutra” to izgleda ovako. 

• U ovom trenutku je izuzetno naporno raditi jer imamo jako mnogo pacijenata i pregleda. Bukvalno, nemamo više radno vreme. Kraj našeg radnog vremena je kada se završe pregledi. Zvanično, ono traje od sedam sati ujutru do ponoći ali se „nezvanično” zbog potreba i broja pacijenata produži i mnogo posle toga. Zaista je naorno, bez okolišanja kaže doktorka Sanja Kojić, šef Respiratornog centra Doma zdravlja. Ona je u ovom centru kao lekar angažovana još od 20. marta a od 1. jula je na čelu ovog tima kao kordinator Centra.

S druge strane ona ističe da su njene kolege zaista sjajna, uigrana ekipa koja u doba pandemije funkcioniše kao velika porodica.

• Podržavamo jedni druge, hrabrimo i motivišemo i bez toga ne bi uspeli da izdržimo kao što smo do sada. Samo tako možemo i moramo, tvrdi ona.

U ovom trenutku u Respiratoronom centru Doma zdravlja po smeni je angažovano 11 lekara, isto toliko sestara ili tehničara. Tu je u svakoj smeni još i radiolog i pulmolog, dva rendgen tehničara, biohemičar, dva laboranta, spremačice…

• To je čitava „mala vojska” i u svakoj smeni je danima već tako. Ove nedelje, u dve smene preglemo u proseku 780 pacijenata svaki dan. A, protokol je sledeći: pacijente na vratima dočekuje i trijažira sestra (ili tehničar) zadužen za taj prvi kontakt sa njima. Tada im se saopštava kada će (otprilike) doći na red za pregled: za sat, dva, tri… Čeka se, u zavisnosti od broja pacijenata (koji je sada enormno veliki) u proseku između dva i tri sata… Sada je to minimum, pojašnjava ona.

Knjižice se stavljaju u kutije po trideset i tako u svakoj od njih. Na svakog lekara odmah „dođe” po dva pacijenta i tako od jutra do ponoći. Za poziv zdravstvenog radnika se spremaš čitav svoj život ali svi naši sagovornici iz ove Kovid ambulante jednoglasno (i iskreno) odgovaraju da „ovako nešto niko nije očekivao” i da se jednostavno „za ovo ne može spremiti”.

Ovakav „udar” niko nije očekiva

• Očekivali smo „udar” i veći broj novoobolelih ali ne ovoliki. Mislili smo da će on biti kao priliv novih pacijenata kakav smo imali u julu. Tada je „rekord” u jednom danu bio 330 pacijenata. Naivno smo tada pomislili „da je to – to”. Nije, korona nas je demantovala, iskrena je doktorka Kojić čiji timovi sada svakoga dana pregledaju skoro 800 pacijenata.

Da bi to postigli sem njihove „standardne postave” u pomoć im priskaču i kolege iz čitavog Doma zdravlja bilo da su u pitanju lekari, sestre, tehničari, spremačice…

• Naš direktor Antić se potrudio da nam donekle olakša (koliko je to moguće)… jer repsiratorne ekipe nisu imale dan odmora. Od prošlog vikenda, da bi imali makar dan-dva pauze, odmenjuju nas ekipe sastavljene od lekara, sestara i tehničara iz drugih delova Doma zdravlja, kaže on.

• Izdržavamo. Možemo, jer moramo! Dolazimo na posao svakog jutra puni adrenalina. On nas drži i uz pomoć njega „teramo i teramo” čitav dan. Kada uveče dođeš kući ti si bukvalno, prazan, izduvan „balon”, potpuna „tabula raza”, bukvalno više ne osećaš ništa… Ali, ujutru, ponovo čim stignem na posao ponovo se pojavi ta neka neobjašnjiva energija. Da me neko pita kako i odakle, pošteno ne bih umela da objasnim, ističe njena koleginica doktorka Aleksandra Perkov, lekarka-veteranka u borbi sa kovidom koja je u ovoj ambulanti angažovana od još od 4. aprila.

Dragana Đurđević je „trijažerka”, sestra zadužena za trijažu. Ona je bukvalno – prva na Prvoj liniji. Svi se unisono slažu da je to trenutno najteži deo posla u Respiratornom centru.

• U svakom momentu ste napolju pred 200 – 300 nervoznih ljudi, potencijalnih obolelih koji čekaju već satima. Čim se pomolite oni svi sa knjižicama krenu pravo na vas… vrište, viču, urlaju… Dođe i meni da vrisnem… ali, naravno, ne mogu. Svaki pacijent u redu mora da se sasluša, da se sagleda kakavi su mu sismptomi, izvrši procena na licu mesta i da se „odredi” kojim će redosledom ko ići na pregled, priča ona.

Po njoj narod je uplašen, naravno, neki s razlogom…

• Ljudi su nesigurni, dolazi i ko treba ali i oni što ne… Ali, kako je naš direktor naglasio „mora da se priča sa ljudima”… Mora, i ja to i radim, koliko god je to u mojoj moći, strpljivo i nama priča sestra Dragana koja ovu svoju nezahvalnu dužnost „deli” sa kolegama Milošem Aleksićem, Aleksandrom Petkovićem, Jovanom Andonovićem, Marijom Spasojević… I to za sada funkcioniše, nadaju se da će i ubuduće.

I njihova šefica doktorka Kojić ističe da su ljdu na tom mestu psihički najugroženiji.

• Oni u neprestano izlaze pred stotine ljudi, svakoga saslušaju, daju mu pravu informaciju i što je najvažnije uspevaju da ih smire. Pacijenti su nervozni a taj luksusz naši zaposleni sebi ne mogu da dozvole. Ne sme da dođe do tenzija jer u takvim uslovima od posla koji je i onako preobiman i pretežak – ne bi bilo ništa, izričaita je ona dodajući odgovorno da trijažeri moraju pre svega da budu dobri psiholozi, ne krijući da im se iskreno divi jer pored toga što znaju da smire pacijente, umeju da im olakšaju to čekanje u redu i čak ih i nasmeju.

– To stvarno nije lako ali vi zaista možete da čujete smeh među ljudima pred vratima našeg Respiratornog centra, ističe ona.

Trijažerima stvarno najteže

Nadovezujući se na doktorku Kojić sestra Dragana Đurđević i sama „priznaje” da nije lako. Bilo je i „kritičnijih” situacija.

• Ponekad je to razumljivo. Pošteno, trebalo je i nama vremena da se organizujemo, uhodamo… Ne može ipak sve odmah i „iz prve”… Povećali smo broj ekipa, a dok ih je bilo manje bilo je zaista i mnogo teže i duže se čekalo, kaže ona.

Onda, nastavlja sestra Dragana, pacijent dođe u vreme kada su mu rekli i zakazali ali ne mogu ga ne prime istog momenta.

• Dešava se Hitna pomoć doveze pacijenta koji ne čeka ispred vrata nego se odmah uvodi u ambulantu. Ljudi se ljute, bune… ali sve se nekako postigne i što je najvažnije sa što manje tenzija priča Dragana Đurđević, mada se ponekad dese i te „napetije” situacije.

I sa nijma moraju da se „izbore” kako znaju i umeju.

• Svakom ponaosob pa i najnervoznijima objasnimo na vratima protokol i sistem rada. Kako mora da se sačeka slobodno mesto kod lekara, koliko traje pregled, potom da se radi rendgenski snimak pluća, drugi nalazi… Sve to traje, zahteva vreme dok stignu rezultati… Videće i sami kad stignu na red… Većina se ipak primiri i zadovolji ovim argumentima, navodi ona, dodajući da i ona njima priča o ne samo o njihovim konkretnim tegobama već i svojim. Prosto, onako ljudski, kako bi im smanjila nervozu i neprijatnost čekanja u redu. I tako više stotina puta, svakog dana… a svaki je pacijent, kao i svaki čovek „priča za sebe” a ni jedan od tih razgovora nije tu baš prijatan.

Ima i provciranja iz mase: „kolike plate imate!”, „dobili ste povećanje od predsednika Vučića a šta radite za tolike pare – ništa!”…

• Šta da se radi. Saslušaš sve to onako „rafalno”, udahneš, izbrojiš u sebi do dva i onda im se opet obratiš smirenim, ljudskim tonom.

Zamorno, je i zato se stalno smenjujemo. Neizdrživo bi bilo kada bi na trijaži radio samo jedan čovek, ističe ona.

Ali, ako je pacijentu zaista baš loše i to se odmah vidi iz tog prvog razgovora „na vratima”. Na taj način se vrši trijaža i „klasiranje” knjižica i prioritetnost pacijenata.

– Sve sestre i tehničari na trijaži moraju da znaju da procene pacijenta, kome je toliko loše da mora da uđe odmah, da li je u redu trudnica, dete, star i iznemogao čovek kome zbog godina nije dobro ni ovako u redu… Sve to morate među dvesta, trista ljudi da prepoznate i sagledate u momentu… na prvi pogled…zato i jeste najteži deo…, sa respektom se nadovezuje šefica Kojić.

Svi se slažu u jednom da su ljudi dok čekaju nervozni a kada uđu i sagledaju kao pacijenti „iznutra” njihov proces rada i uvere se na ličnom primeru da u Respiratornom centru nema ni minut „praznog hoda” iskreno se izvinjavaju i kažu: „stvarno, svaka vam čast”.

• Onda vide da smo se mi odrekli svega što smo mogli: doručka, ručka, čaše vode, toaleta… da bi smo sve postigli da primimo, pregledamo i obradimo…, kažu naše sagovornice.

Sve tri (kao žene) a u ime svih svojih koleginica kažu da im nedostaje, jer nema vremena (niti kojoj pada na pamet) da se našminkaju, doterju, srede frizuru…

• Na posao dolazimo kao maratonci u trenerkama i patikama, jer sve to skidmo zbog oblačenja zaštitne opreme. Frizura bi bila samo gubljenje vremena kad preko nje obučete marame, kape, skafandere, realne su sve tri.

„Crni petak” će tek dodatno da nas zacrni

No, šalu na stranu po doktorki Kojić trenutna situacija u Kragujevcu i okolini je jako ozbiljna.

• Imamo mnogo povećan broj pregleda, skoro 800 svakog dana. Do maksimuma smo povećali broj ekipa koje rade u borbi protiv kovida a na minimum smo sveli proces rada u svim nekovid ambulantama Doma zdravlja što nije dobro za sve ostale pacijente koji ne boluju od kovida, iskrena je ona.

Po njoj ovakvo trenutno stanje je posledica ležernog ponašanja naših građana koji nisu shvatili ozbiljno upozorenja.

• Iskreno, za mene kao čoveka i kao lekara je bilo poražavajuće ovo što sam gledala za „crni petak” i čitav vikend što se događalo ispred i u tržnim centrima. Prosto ne mogu da shvatim da u ovoj situaciji neko uopšte ima želju da stoji u redovima i čeka da kupi neku „krpicu”. Kao lekar posmatrajući te scene ja sam sve te ljude već videla za pet-šest dana u redovima ispred kovid ambulanti kao što je naša. Apelujem da nam treba još malo strpljenja, barem još dve-tri nedelje tokom kojih ne moramo da slavimo slave i proslavljamo rođendane. Hajde da se još malo strpimo i savladamo da bi smo sledeće godine sve to mogli da slavimo i obeležavamo s kim hoćemo i kakao hoćemo, apeluje ona dodajući da tek sada, početkom decembra viđa ljude napolju sa maskama što je po njoj znak da su se konačno uplašili – a, trebalo je i ranije.

Preporuke, ako još nekome treba pričati danas, posle svega „nosite maske, perite ruke, držite distancu…”  su „ispričana priča” i naše sagovornice ne žele da zvuče kao papagaji..

• Kragujevčani su tek poslednjih nekoliko dana postali svesni da im deca sve češće oboljevaju. Sve je više pozitivnih i obolelih traudnica i porodilja. Sada ima i mnogo starih ljudi (preko 65, 70 godina) koji su izuzetno ugroženi a dolaze nam i sa sve težim komplikacija. Ove grupe bi posebno trebale da povedu više računa kako o sebi tako i o svojim porodicama. Takođe, dođe kod nas mlađi čovek i sazna da je poztivan. Prva reakcija je: „najgore mi je za decu”. Nemoj da razmišljaš o deci kada si se već zarazio, pokušaj da razmišljaš o njima i porodici tako da ne oboliš. To je najvažnije, ističe doktorka Sanja Kojić.

Na njenu priču se nadovezuje doktorka Perkov

• Ovaj virus nije „uhvatio” nikoga ko se čuvao. Jer da je tako onda bi svi mi u Respiratornom centru Doma zdravlja imali kovid a nemamo. Oni koji dođu ovde pa kažu: „ne znam odakle mi”, „ma, nemam nikavu predstavu gde sam mogao da ga dobijem”, „nisam bio ni na kakvim skupovima”… lažu. I ta laž nas boli kao zdravstvene radnike, ljude koji samo pokušavaju da im pomognu, jer kada bi nam rekli gde i kako su imali te rizične kontakte mi bi smo brži i lakše „savladali” epidemiju, sigurna je ona.

Obe doktorke podsećaju da nije sramota biti zaražen ovim virusom jer se on ne prenosi nekim „nemoralnim putem”.

• Ali, nemojmo i da se krijemo. Pa, ako sam pozitivan trebalo bi da ima bar toliko svesti da i sam obavestim svoje najbliže kontakte da i oni sami povedu računa. A ne da se ljudi kriju i leče sami preko interneta i naprave haos i sebi i nama i pri tom zaraze veliki broj ljudi iz svoje okoline, naglašavaju njih dve.

Bore se i protiv hipohondara i laika

Ekipa „Glasa Šumadije” radeći ovaj serijal „Sa prve linije” pre više od pola godine (u prvoj polovini maja) već je boravila i pisala o radu Respiratornog centra kragujevačkog Doma zdravlja. Doktorka Aleksandra Perkov kao veteranka u borbi sa koronom iskusno (pro)cenjuje šta se kod njih promenilo od početaka epidemije do danas.  

• Na samom početku i mi, kao zdravstveni radnici smo se više plašili jer smo manje znali o samom virusu i koje su i kakve njegove posledice. Slušali smo razne priče… Novi udar u julu nas je baš onako „otreznio” i tada smo videli „šta sve može” i „šta je sve u stanju” i zato sada sa manje straha a više znanja prilazimo virusu i borbi protiv njega, iskrena je ona dodajući da ih sada više sekiraju kontrole jer sve više i češće dolazi do pogoršanja i upala pluća kod već obolelih pacijenata koji dolaze na kontrolu.

Po njoj sve je više i starijih ljudi koji se kasno javljaju i samim tim je prognoza za njihovo uspešno (iz)lečenje mnogo lošija.

Sa druge strane ona se ne libi da kaže da je sve je više hipohondara.

• Sve više nam dolaze ljudi koji umišljaju da imaju simptome. Umišljaju da im se stanje pogoršava iako nisu ni oboleli. Teško ih je ubediti da nisu bolesni iako su sva ispitivanja dala negativne rezultate. Koliko god da im uradimo snimaka pluća i labaratorijskih nalaza oni i dalje nisu ubeđeni, objašnjavaju da im nešto fali… i nikako ne možemo da ih razuverimo. I tako, po dve-tri nedelje, dok takav „pacijent” sam „u svojoj glavi ne razreši” da je „završio sa kovidom” – kojeg nije ni imao, ne skriva ona naglašavajući dok vodi svakodnevnu borbu za zdravlje pacijenata koji su hitni slučajevi i sa pogoršanim stanjem, sada takvih umišljenih pacijenata ima skoro 10 posto po njenoj gruboj ali daleko od toga netačnoj proceni.

Pišući mesecima ko kovidu nismo se do sada susretali sa ovakvim „slučajevima” ali doktorka Perkov smatra da je možda drugim kolegama neprijatno ili neugodno da o tome pričaju javno, možda se i plaše da to glasno kažu ali nju nije stah da potencira da umišljeni pacijenti sa nepostojećim pogoršanjima dodatno (pre)opterećuju ionako već (pre)opterećeni rad Respiratornog centra.

Takođe, kada je već „otvorila dušu” mora da kaže i da je posebno iritiraju takozvana „lečenja” sa interneta i raznoraznih „fejs grupa”. – Tu pacijenti, bukvalno čitaju sve i svašta i sami na svoju ruku uzimaju „raznorazne terapije” i šta stignu. Ne shvatajući da kada takav pacijent dođe ovde na pregled i testiranje on je nama „maskirao” kliničku sliku i doveo da pogoršanja zdravstvenog stanja. Apelujem da ljudi ne primenju na sebi samostalno raznorazne „protokole” koje su pročitali na fejsu „od raznoraznih privatnih ordinacija” ili običnih ljudi koji po netu „savetuju”… Da ne uzimaju antibiotike pre nego što su se uopšte pregledali i bili zaista kod lekara. Ponoviću po milioniti put ono što sve odgovorne kolege od početka pandemije pričaju – antibioticima se ne leči ova infekcija! Ne, „hemomicin” ili „dekstazon” nisu nikakvi lekovi protiv korone! Ljudi misleći da su „dobro obavešteni” sami kupuju svakakve lekove, antibiotike i sredstva… sve to uzimaju i sami, ne samo nama, već pre svega sebi naprave haos u sopstvenom organizmu, izričita je i ne bez razloga ogorčena doktorka Perkov.

Po njoj oni nekadašnji apaluzi zdravstvenim radnicima sad deluju deplasitrano i licemerno.

• Danas doživljavamo od tih koji su predvodili „tapšanja” da nas pluju i vređaju… Prozivaju kako ovde, direktno a još više po svim društvenim mrežama. Nema razloga, mi se borimo da se pandemija što pre zaustavi ali ne možemo sami. Moraju svi ljudi tome da doprinesu pre svega svojim odgovornim pnašanjem. Kako nekome nije jasno da ovo nije „rat” i „borba” zdravstvenih radnika „protiv” pacijenata. Mi smo na istoj strani, protiv bolesti i svi smo zajedno u ovome. I svi trebamo da se borimo i doprinesemo da što pre prestane, „podseća” doktorka Perkov.

Ne iz sujete, već zdravog razuma nju lično boli i vređa to neprestano, svakodnevno mešanje laika u posao.

• A, vređaju nas bez ikakvih razloga. Nikada nikog ovde nismo ostavili nepregledanog. Jednostavno, pacijent kome nismo ukazali pomoć ne postoji, izričita je ona.

Maksimalan broj ekipa angažovan neprestano

Naravno, sve tri ne zaboravljaju i one obrnute, lepše primere kada su im pacijenti slali torte, javno se zahvaljivali na društvenim mrežama a deca pisala i crtala poslala poruke koje su „istaknute” na njihovom odeljenju za uzorkovanje. U (polu)šali svi zaposleni u Respiratornom centru Doma zdravlja kažu da bi voleli da budu kolektivno „nagrađeni” kada se sve završi. Skoromno, zajedničkim (ekipa je taman za jedan autobus) putovanjem a u tu svrhu bi „površilo posao” i neko grčko ostvrvo.

No dok ne dođe taj dan (a, ko zna i kada će) pregledaju po skoro 800 pacijenata svakoga dana. Pre mesec i po dana proširili su Kovid ambulantu Respiratornog centra i na sprat (što Kragujevčani kažu ATD-a) sa kojeg su se u ambulante broj 4 i 5 Doma zdravlja „iselile” specijalistička dermatovenerološka i ORL služba, tako da su dobili još neophodnog prostora za sedam novih ordinacija lekara koji pregledaju samo kovid pacijente. U funkciji je svakodnevno njihovih 11 ekipa, koje sem našeg grada „pokrivaju” skoro celu Šuamdiju, Batočina, Rača, Knić… Nešto malo im je lakše zbog otvaranja nove kovid ambulanta u Medicini rada.

Pomoć će im pristići i donekle ih rasteretiti kada se u kovid sistem Doma zdravlja Kragujevac uključi i Ambulanta broj 1 u Vašarištu od naredne nedelje. Već su u njoj primljena četiri nova lekara koji su prošli obuku tako da će ova ambulanta najverovatnije od ponedeljka (ako se ne desi čudo pa počne drastično da opada broj novih pacijenata – a, neće) u dve smene imati još šest ekipa za borbu protiv andemije.

Za kraj, priznaju da čekaju svaki ponedelaj i od njega strepe.

• Sve kreće od ponedeljka. Svakog ponedeljka imamo po 150 pacijenata više nego prethodnog od pre nedelju dana. To je izgleda „udarni dan” za novoobolelel od kovida i zasita, kakav bude ponedeljak takav ritam pacijenata imamo čitave nedelje, priznaju za kraj sve tri naše sagovornice ne krijući da se „za ponedeljke” posebno psihofizički pripremaju. I moraju.

U Respiratornom centru na Bubnju zaposleni više od posla nemaju ni predstave koji je dan, datum a kamli sat. Kod njih vreme ne stoji, već naprotiv, prebrzo teče… Gužva se popodne kada završavamo razgovor uošte nije smanjila. Naprotiv veća je i tek će se povećavati. I tako danas, sutra, prekosutra, nakosutra.. A, onda tek sledi ponedeljak…

Piše: Zoran Mišić

Fotografije: Lazar Novaković