SA PRVE LINIJE – DR PREDRAG DELIĆ, EPIDEMIOLOG, BORAC PROTIV KORONE ROĐEN U VREME VARIOLE

Korona nema ljudski lik ali oni koji se protiv nje bore imaju i te kako. Ko su ljudi, zdravstveni radnici koji su zaista na „prvim linijama” od prvog dana epidemije? Sa čime se sve na poslu suočavaju? Kako izgleda njihov radni dan u pandemiji i koliko traje? Čemu su izloženi? Šta im smeta, nedostaje i gde ume da „zaškripi”… Koliko rizikuju i kada i gde su opasnostima od zaraze najviše izloženi? Kako se oni nose sa stresovima, pritiscima, rokovima, umorom i rizikom…? Da li i njihove porodice, posredno, „stradaju” zbog toga?

O svemu tome i još mnogo čemu drugom, ne manje važnom ili opasnom iz „prve ruke” saznajemo od onih „SA PRVE LINIJE” u serijalu „Glasa Šumadije”.

Pošasti uz sve žrtve, štete i nedaće koje u svom razaranju donose na neki način sa pruže priliku određenim ljudima koji do tada nisu bili u žiži pažnje da zaista pokažu ko su, šta su i od čega su sazdani. Tada njihovo znanje i snalaženje, delatnost kojoj se bave, a koja u mirnodopskim uslovima nije ni u drugom planu izbijaju u fokus javnosti koja prati svaki njihov korak i upija svaku njihovu reč. Korona je „bacila” izazov i naš sagovornik ga je spremno prihvatio. Jednostavno za to se spremao čitav svoj život.

Ko je od nas pre epidemije znao za doktora Predraga Delića a danas je on najpoznatiji čovek ne samo u našem gradu već i čitavom regionu, i to sasvim opravdano, jer je on (uz svog neposrednog rukovodioca doktora Vasiljevića) uvek spreman da se javi na telefon, da izjavu medijima, objavi ili potvrdi podatke, iznese nove činjenice i sve to sa beskrajnim strpljenjem uvek spreman da objasni i odgovori novinarima sve ono (i još mnogo više) što su pitali.

A čitav tok njegovog života, privatnog i profesionalnog vodio je ka tom „susretanju” i „sudaru” smrtonosnog virusa i lekara. Stari Grci (od kojih baštinimo sve živo) imali su izreku: „Blago onom ko živi u teška vremena, znači da su ga sami bogovi lično pozvali na pir!” i ona se u slučaju našeg sagovornika otelotvorila.

Doktor Predrag Delić (47), epidemiolog, rođen je 1972. godine. Da je već samim dolaskom na svet bio predodređen za ovaj trenutak i posao kojim se bavi jasno govori činjenica da je rođen u vreme epidemije variole vere u ondašnjoj SFRJ. Više nego (pre)jasna simbolika. Rođeni je Kragujevčanin, baš tu iz centra iz „Kifle” i kaže, rođen sam tu, tu u centru i radim, ceo mi se život smestio i skockao u par stotina metara. Tu se i školovao, išao u obližnju (samo preko „Fontane”) osnovnu školu „Svetozar Marković” pa, onda zna se Prva kragujevačka gimnazija (prva generacija „povratka na klasičnu” – po ukidanju usmerenog) i naravno fakultet – Medicinski, takođe u rodnom gradu.

Odlazi u vojsku, baš one, opet istorijske 1999. godine. Posle NATO bombardovanja služi prvi deo vojnog roka na VMA a potom dobija prekomandu na aerodrom u Lađevcima i sve vreme do odsluženja radio je kao lekar u struci u vojnom sanitetu.

Potom se zaposlio u Institutu za javno zdravlje Kragujevac, još jednom dokazavši tezu da ga „istorija baš hoće”, onog čuvenog septembra 2000. godine neposredno pred „petooktobraska dešavanja”.

Ostaje u Institutu svih ovih dvadeset godina sa povremenim „izletima” za Beograd zbog naučnog i stručnog usavršavanja, poput specijalizacije (koju je završio 2004. godine) ali i upisa na još jedan fakultet FON (2012. godine) – Menadžment u zdravstvu koji takođe uspešno završava. Logično pitanje je da li mu je i ta vrsta stručnog doškolovavanja pomogla da ostvari najbolju komunikaciju sa medijima?

• Mislim da je najveći problem nas lekara, kao struke baš to odsustvo „smisla” za komunikaciju. U pitanju su ljudi koji su maksimalno obučeni i školovani da rade svoj deo posla ali odnos sa javnošću većini naših kolega predstavlja problem. Jednostavno većina njih ne želi da to radi i bavi se time. Činjenica je da je u Kliničkom centru od početka i bila zabrana bilo kakvih informacija i komunikacija, ali i kada toga ne bi bilo i kada bi kolege i imale mogućnost da nešto kažu ili se obrate javnosti, oni to „prepuštaju” nekom drugom da to „izgovori” umesto njih. Ja sam na FON-u naučio da ukoliko se o nečemu „ćuti” i „prećutkuje” odmah se otvara „prostor i mogućnosti” da krenu glasine. A sa njima kreću svi mogući problemi. Zato sam ja obučen i naučen da bez obzira kakva je istina i kako ona izgleda u tom trenutku bolje je „izneti” je javno” i „podeliti” sa ljudima da bi oni tačno znali kako treba da se ponašaju i šta stvarno da rade, a ne da se o tome samo ćuti, otvoren je kao i uvek doktor Delić.

Znajući ovo o čemu nam upravo priča on je odmah na početku krize zauzeo baš takav stav, naravno uz odobrenje i punu podršku svog direktora doktora Dragan Vasiljevića i time su njih dvojica stekli zahvalnost i naklonost ne samo novinara već svih građana Šumadije.

Kontrolisani haos u kome sve funkcioniše

Želeo je da se bavi baš ovom granom medicine i sam je odabrao specijalizaciju epidemiologije.

• U to vreme imao sam puno poziva za posao, od našeg Kliničkog centra i to za ginekologiju, hirurgiju, ortopediju…, potom, za to vreme „najprivlačniju ponudu” da počnem da radim na VMA… ali sticajem okolnosti, već sam se bio oženio i ovde u Kragujevcu smo imali rešeno stambeno pitanje u „Kifli”, naravno. Tako smo žena i ja vezali svoju sudbinu ne samo jedno za drugo već i za naš Institut za javno zdravlje, kroz smeh priča doktor Delić, dodajući da su kao bračno-pofesionalni par odabrali preventivu jer je njegova supruga Ljiljana, takođe lekar specijalista higijenologije.

Doktor Delić sa timom svojih kolega na poslu u svakdevnoj borbi sa pandemijom

Pandemija korone zatiče ga (a, gde drugde) u kragujevačkom Institutu za javno zdravlje na mestu pomoćnika direktora za zdravstvenu delatnost (na više nivoa).

Doba korone u nas doktor Delić deli na dva perioda, prvi neuporedivo teži i drugi, sadašnji, ipak po njemu nešto lakši.

• Prvih sedam nedelja, do Vaskrsa bili smo angažovani bukvalno od ujutru do uveče, najmanje do 22 sata. Laboratorije koje rade validaciju uzoraka radile su do 20 sati a mi smo onda po završetku tog dela posla ostajali još po dva-tri sata svakoga dana da završimo neophodnu papirologiju koja takođe nije manje bitan segment ovog posla. Tek potom bi odlazili kućama da uhvatimo malo predaha do sutra ujutro od sedam i tako punih sedam nedelja, kazuje on.

Bilo je jako naporno.

• Naš rad je podrazumevao da se prati kompletna epidemiološka situacija, a to znači da su naše ekipe iz Instituta za javno zdravlje Kragujevac, konkretno Centra za kontrolu i prevenciju odlazile su na Infektivnu kliniku koja je tada bila jedino trijažno mesto iz kojeg se dalje „distribuiralo” u razne korona centre ili u okviru samog Kliničkog centra kod nas. Mi smo tu bili na „uzorkovanju” a šta to podrazumeva? Sve ljude koji su imali visoku temperaturu ili pozitivan nalaz na plućima (u smislu pozitivnih radiografskih nalaza, senki ili ostalih promene koje ukazuju na neki zapaljenski proces) uz naravno prateću dokumentaciju (kompletne kliničke i krvne slike) dolazili su kod naših ekipa koje su već bile tu u dogovoru sa kolegama sa Infektivne klinike i uzorkovali te pacijente. Takođe, naša obaveza je bila i da sve što smo uzorkovali na Infektivnoj klinici odmah „unosimo” u „Kovid bazu” ali i bazu podataka Instituta za javno zdravlje „Batut”, nabraja Delić.

U početku smo validaciju uzoraka radili na Institutu „Torlak”, pošto je on bio tada jedini nadležan za rezultate testiranja. To je sve tako funkcionisalo dok nije došlo do prvog „zagušenja” kada ljudi sa „Torlaka” nisu mogli da više „prate” taj tempo uzorkovanja što se dogodilo negde između treće i četvrte nedelje epidemije.

• U tom trenutku počeo je da se javlja sve veći broj obolelih, mnogo su češća bila uzorkovanja jer iz čitave Srbije, ono što mi obično kažemo „od Subotice do Vranja”, svi smo slali uzorke isključivo na validaciju u „Torlak”. Morala je da usledi odluka Vlade koja je omogućila da se rezultati rade u Veterinarskom institutu u Kraljevu, Nacionalnoj laboratoriji Batajnica, Veterinarskom specijalističkom institutu u Šapcu i Institutu za mlekarstvo u Beogradu. Mi smo u našem kragujevačkom Institutu za javno zdravlje silom prilika i događanja koja su se odvijala velikom brzinom odabrali da rezultate „radimo” u Batajnici i oni nam i dan-danas rade validaciju svih uzoraka uzetih na teritoriji Šumadije, objašnjava on.

A, to nije malo.

• Od kada je naš Institut počeo da radi zajedno sa Respiratornim centrom bilo je dana kada smo nosili i preko 200 uzoraka iz Šumadije u Batajnicu, podseća naš sagovornik po kome gro posla „vuče” Institut za javno zdravlje ali i naš Dom zdravlja a pored njih još su u „stroju” i na „istom zadatku” u našem regionu i Dom zdravlja Aranđelovac i Dom zdravlja Batočina kao i ostale ustanove ali u osetno manjem obimu od ovih koje smo naveli.

Sve se rešava u hodu i odmah ali sa punom odgovornošću

Razjašnjava nam i nedoumice do kojih dolazi kada ljudi prate svakodnevne rezultate o broju novoobolelih. Šta u ovom epidemiološkom smislu podrazumeva Šumadija a šta naš region? Pojavljuju se rezultati za pacijente iz Kraljeva, Jagodine, Rekovca, Svilajnca… mesta koja administrativno nisu u našem regionu poput Topole, Aranđelovca, Rače, Batočine…        

• Mi smo kao ustanova regionalni centra i dolaze nam pacijenti sa raznih strana kao što jesu Kraljevo, Jagodina ili Rekovac odakle je bio naš prvi pacijent na ovoj teritoriji… Ukoliko oni nemaju mogućnosti da takve pacijente ispitaju ili imaju nedostatak smeštajnih kapaciteta da ih prime i leče normalno je da ih šalju i preusmeravaju na našu Infektivnu kliniku u Kragujevac i zbog toga se sva ta „mesta” pojavljuju i pokazuju u našim svakodnevnim izveštajima, objašnjava doktor Delić.

Kod njih u Institutu za javno zdravlje od samog početka epidemije neprestano su bili angažovani šestoro epidemiologa, osam tehničara, dva hemijska tehničara neophodni za potrebe dezinfekcije koja je rađena na početku na nivou čitavog grada. Pored ove „osnovne” i „udarne” ekipe doktor Delić napominje i Centar za biostatistiku našeg Instituta koji je radio veoma važan, obiman i delikatan unos podataka u „Kovid bazu” što je ogroman posao, zatim neophodnu pomoć svih drugih Centara sa nivoa Doma zdravlja i naravno, ne smemo da zaboravimo u ovom trenutku kompletno osoblje zaposleno kod njih.

• Bukvalno moramo da pomenemo od čistačica i svih angažovanih na različitim poslovima i zadacima jer je čitav „sistem” morao da bude besprekorno i „sofisticirano” uređen kako ni u jednom momentu ne bi zakazao ni jedan jedini njegov segment. U početku, prvih nekoliko nedelja smo svi radili svo vreme, a sada smo organizovani u dve smene. Danas radimo po tri lekara u smeni i ako sada to smem da kažem „delimo” posao između nas. Da ne ispadne, što je nepristojno, da hvalimo sami sebe ali zaista je kod nas od početka vladala atmosfera „kontrolisanog haosa” koji je i dan-danas „prisutan” i hvala Bogu da je tako jer se u njemu snalazimo tako dobro da funkcionišemo „kao jedno” i „pravi tim” u svakom smislu te reči, ne krije on tu „poslovnu tajnu”.

Determinanta i specifikum epidemiologa

Od pre Vaskrsa, u prvoj polovini aprila u čitavu ovu „priču” se zdušno uključuje i Dom zdravlja i njegovim kolegama i njemu je od tada mnogo lakše.

• Najviše nam je rad olakšao Respiratorni centar pri Domu zdravlja u ATD-u i činjenica da su i oni počeli da uzimaju uzorke i testiraju. Odmah moram da napomenem da sa njima imamo izvrsnu saradnju, bukvalno smo kao „jedna kuća” i sve probleme koji stalno iskrsavaju rešavamo zajedničkim snagama u hodu i trenutku, napominje doktor Delić, naglasivši zajednički rad pre svega sa kolegama doktorima Vasilijem Antićem, direktorom Doma i Slavicom Lončar ali i svim ostalim kolegama.

Naravno, po njemu, ne sme se prevideti da je u ovo vreme ogroman deo „tereta” i posla preuzeo na sebe Klinički centar i njihovi kadrovi, pre svega oni angažovani u Korona centru: anesteziolozi i infektolozi koji su tamo prisutni 24 sata i izloženi konstantno opasnosti od virusa.

• Te kolege su trenutno čak u mnogo većem stepenu opasnosti nego što smo mi u Institutu danas i po meni baš oni danas nose najveću ako ne i svu „problematiku” lečenja korone. Na njima je zaista sav teret i želim im na prvom mestu dobro zdravlje i da izdrže do kraja, ne libi se da istakne zasluge svojih kolega iz Kliničkog centra kojima je zabranjena komunikacija sa novinarima pa je on u ovom slučaju tu da se njihov doprinos ne previdi.

• Mora da postoji ta saradnja, jer kada nje ne bi bilo „brojke” o kojima danas pričamo izgledale bi skroz „drugačije” i „zlokobnije”, realan je on.

Kada smo baš kod tih „brojki” ne propuštamo priliku da upitamo doktora Delića „kako je njima zadovoljan”?

• Pa, zadovoljan sam. Inače sam kao čovek nepopravljivi optimista. To mi je u krvi da budem takav. Ali, mislim da imam i dovoljno stručnog razloga da budem realno zadovoljan što se tiče situacije sa KOVID-19 na području našeg grada i, ono što nikada ne razdvajam jer je nemoguće u ovim situacijama, cele Šumadije, pošto smo i kao ustanova odgovorni i vršimo nadzor nad svim ostalim opštinama koje se nalaze u našem regionu a to je oko 300.000 ljudi, precizira Delić.

Baš u okviru te činjenice, podataka i brojki doktor Delić ističe i veoma važnu ulogu koju sada ima i otvoreni Respiratorni centar u Aranđelovcu, neposredno posle Vaskrsa, početkom ove nedelje.

• Tako da imamo i validne podatke od njih i možemo da „podelimo deo odgovornosti” i sa njima što nam zaista puno znači u ovom momentu. Sve uzorke koji oni uzmu u toku dana, preuzima Institut za Javno zdravlje Kragujevac i onda ih mi zajednički odvozimo za Batajnicu, navodi on.

Dok korona ne prođe na prvoj liniji – ekipa iz Instituta složni u „ratu” ali i kafani

A, sve to nosi sa sobom uzbuđenje i stres. Dokaz je da je počeo ponovo da puši iako je cigarete ostavio još pre 11 godina. Pandemija korone naterala da nanovo propuši. Obećava da će opet pokušati da batali čim sve prođe.

• Postoje algoritmi koje je propisalo Ministarstvo zdravlja ali oni nisu „svemogući”, definitivno ne rešavaju sve probleme i ne mogu da „obuhvate” i predvide svaku situaciju a one „iskrsavaju” neprestano. Morali smo sami da donosimo odluke i to u najvećem broju slučajeva, brzo, odmah, na licu mesta… I, što je najvažnije da iza te odluke stanete do kraja. Zajedničkim svakodnevnim radom i zajedničkim promišljanjem situacije, a kod nas je kolegijum bio u konstantnom „zasedanju” uopšte se nije prekidao, uvek je neko morao „da preseče” i da „odgovor” onima koji su na njega čekali, skromno dodaje da je to uglavnom bio baš on ali ne propušta da naglasi da je taj „odgovor” ipak bio krajnji rezultat angažovanja svih njih.

• Ta saradnja je zaista izvrsna. Voleo bih da tako ostane i posle svega ovoga, iskreno priželjkuje naš sagovornik.

Kao potvrda njegovih reči su telefonski pozivi koji ne prestaju ni jednog momenta ovog razgovora: slučaj iz drugog grada, ženi su stigli rezultati da je pozitivna a muž je već pošao na posao u Beograd. Doktor ga momentalno pronalazi, „obustavlja” i upućuje gde odmah da se (pri)javi. Potom zovu iz Bukovičke banje specijalizovane za lečenje dijabetesa gde je stigla velika grupa mališana čija terapija mora da se odvija u tačno određenom roku. Deca, što je po zakonu, sva imaju potvrdu da nemaju kovid ali neki od njihovih roditelja je nemaju. Doktor Delić i ovu situaciju rešava u trenutku i na najbolji način, navodeći preko telefona kako da im spreme sobe za izolaciju u kojem krilu hotela, kako da im odnose hranu i poziva najbližu službu koja će im najbrže uraditi testiranje.

Nastavljamo a on kaže da je baš „ovo” čemu smo upravo „prisustvovali” – specifikum posla epidemiologa.

• Mi smo kao ona „mudra sova” koja mora da u glavi drži sve zajedno: podatke, činjenice, mesta, ljude, mogućnosti… Zbog toga je determinanta epidemiologa pre svega da mora da ima puno kontakata. Mora da poznaje puno ljudi kako bi mogao odmah i da konkretno sprovede to o čemu priča i nalaže. Mi nismo u situaciji da nekome nešto objasnimo kako i šta mora da uradi a on nema mogućnost da to učini. Ako sam vam ja nešto rekao ili savetovao onda ja moram da pokušam na svaki način da vam omogućim da to tako i završite. Naš posao nije „prebacivanje” vrućeg krompira „u ruke drugoga”. Moramo da rešavamo problem do kraja. To objašnjava taj naš pristup, jer unosimo sebe, ne samo ja već sve moje kolege, pojašnjava doktor Delić osobenosti svog posla, ističući da to obavezno „uđe” u tekst ne želeći da ponese sam „ni gram slave” jer je sve kod njih rezultat isključivo zajedničkog rada i kolektivnog angažmana.

Šta rade epidemiolozi kad nema epidemije?

Kad smo kod toga neizbežno je i pitanje njegove trenutne, pa moramo reći, „popularnosti”.

• Sad, ima i toga. Uvek se nađe neko ko me je prepoznao sa televizije i odmah dođe da me nešto pita u vezi sa virusom. Meni iskreno to i prija ali pre svega zato jer mi je to dokaz da ljudi zaista prate ono što im saopštavamo. To je test i za našu struku jer ako čovek koji vas prepozna ima neko pitanje znači da je saslušao ono što ste govorili, da ga je to iniciralo da razmisli o tome i da zajednički pokušavamo da savladamo problem u kome smo, iskreno i generalno „svi zatečeni i zadešeni” jer je korona virus nova bolest i mi o njoj „učimo u toku” pre svega kroz naučne radove koji su nam dostupni od španskih, italijanskih i kineskih kolega, iskren je on.

Postavljamo mu i ultimativno laičko pitanje: šta rade epidemiolozi kad nema epidemije?

• Pa, ono najvažnije – trude se da do epidemije ne dođe. Pratimo sanitarne knjižice kroz koje imamo uvid u periodičnu analizu zdravstvenog stanja ljudi koji rade u proizvodnji, ugostiteljstvu, zdravstvenim ustanovama i bolnicama, prosveti… Konkretno uvek postoje neke male epidemije (hepatitis A, hepatitis C koji je veoma prisutan u našoj populaciji…) ne toliko pogubne kao ova aktuelna. Pratimo razvoj na terenu svih zaraznih kao i nezaraznih (karcinom i dijabetes) bolesti i gledamo da li će bilo gde da se pojave ta „iskakanja” iz normale i šablona. Radimo analizu svih tih bolesti i slučajeva u njima po polu i starosti, jednostavno pokušavajući da iz sakupljenih podataka „izvučemo” ono što je najvažnije za preduzimanje novih mera kako bi pokušali da sprečimo njihovo dalje širenje, uvodi nas u tajne zanata doktor Delić.

Sa suprugom Ljiljanom ne deli samo profesiju i prevenciju već i biciklističku pasiju

A, to su samo neki segmenti njihovog rada da ne spominjemo onaj tržišni deo koji se odnosi na DDD poslove (dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija) koji se sprovode u objektima, potom kontrola HASAP-a (sistem za bezbednost hrane) i kontrola sprovođenja tih mera na linijama gde se hrana proizvodi, i naravno ono što je možda najvažnije u njihovom poslu – vakcinacija, odnosno njeno sprovođenje u čitavom Šumadijskom okrugu preko Instituta za javno zdravlje u saradnji sa vakcinacionim punktovima.

Podsećamo ga da je njegov stariji kolega doktor Kon izjavio da je ova grana medicine bila potpuno potcenjena i dezavuisana.

• Apsolutno se slažem sa tim. Mi smo, krajem prošle godine, dobili veoma ružnu vest od strane Ministarstva zdravlja koje nas je preko svojih predstavnika obavestilo da će nam se još više smanjiti deo našeg finansiranja jer se mi izdržavamo iz tri izvora: budžetskog, delom preko RFZ-oa i na tržištu. Nagovestili su nam tada da će delovi koji dolaze iz budžeta i usluga RFZ-o biti još više skresani. Mi smo do sada, najveći deo našeg dohodovanja ostvarivali pružanjem eksternih usluga a znamo koliko je tržište nepredvidiva „stvar”. S druge strane mi jesmo odgovorni za javno zdravlje ali su mnoge poslove koji su se odnosili na praćenje i kontrolu vazduha, vode, javnih česama, otpadnih voda, buke… preuzele privatne firme jer su one dobijale te poslove na tržištu. Onda ako mi nemamo te podatke i ne možemo uopšte da govorimo kompetentno o javnom zdravlju na nivou našeg regiona. Sada, posle svega ovoga postaje jasna uloga Instituta za javno zdravlje i zavoda jer činjenica je kako je „prošla” Italija koja je obavila reformu svog zdravstvenog sistema u kojem je pogasila sve javne institute i zavode. Ostao im je samo jedan jedini institut u Rimu što se pokazalo nedovoljno u pandemiji jer nisu imali mrežu instituta i zavoda koju mi još uvek imamo.
• To jeste zaostavština iz komunističkog perioda ali koja nam je sada više nego dobrodošla, a broj ljudi koji su angažovani u tom sistemu koji je izdržao udar pandemije i izborio se sa njom je negde oko 2.700 ljudi. Sva ova epidemija, od njenog početka, toka, donošenja mera i njihovog sprovođenja pa do samog kraja koji se bliži je je „izneta” sa samo tim brojem ljudi. Valjda je posle ovoga jasno Ministarstvu zdravlja da ovaj sistem ne treba gasiti već mu treba omogućiti da postoji i da radi, izričit je doktor Delić, jer po njegovom mišljenju imaćemo sve češće ovakve „ispade” sa pandemijama.

• Zbog toga nam treba omogućiti stabilno finansiranje Instituta kako bi se posvetili praćenju bolesti i zaštiti javnog zdravlja a ne da se neprekidno „trošimo” okapavajući po tržištu i prateći „trendove” davanja bilo kojih i kakvih usluga na njemu i da doživljavamo, što je postalo pravilo, da nas kolege lekari nipodaštavaju nazivajući nas „komunalci” ili „servis za komunalne usluge”, ne krije on, naravno svestan „drugog dela” medalje da će njihova bespoštedna borba kao i svi rezultati i žrtve u njoj biti zaboravljeni istog trenutka kada se ovo završi.
• Gvožđe se kuje dok je vruće. Zato bi „Batut” kao naša referentna ustanova u Ministarstvu zdravlja morao sada da se izbori za sve ove determinante našeg funkcionisanja uopšte, zaključuje on.

Ima li života posle korone?

Sem svog osnovnog lekarskog angažovanja na radnom mestu u Institutu za javno zdravlje Predrag Delić je i član gradskog Kriznog štaba.

• I tu smo imali zasedanja i zajednički donosili sve odluke šta je neophodno preduzimati da se epidemija ne proširi. U nekim odlukama koje su se odnosile na ponašanje građana i donošenje preventivnih mera bili smo čak i ispred same države. Podsećam da smo mi prvi, pre Vlade, zabranili izlaske u parkove i vođenje dece na igrališta zbog opasnosti od zadržavanja virusa na rekvizitima parkovskog mobilijara. Prvi smo u Srbiji sproveli sistemsku dezinfekciju zgrada, gotovo hiljadu kolektivnih stambenih objekata pod pokroviteljstvom našeg Instituta u saradnji sa volonterima za manje od nedelju dana. Smatram da su sve te mere i odluke doprinele da situacija po pitanju KOVID-a19 bude u ovom trenutku zaista dobra, ne bez ponosa ističe naš sagovornik.

Danas se svi bave „procenama” i „ocenama” koliko će „ovo” još „da traje?” a nas zanima mišljenje našeg sagovornika kao kompetentnog kako će izgledati život posle epidemije?

• Siguran sam da će život svima nama da bude drugačiji posle „ovoga”. Posledice ove pandemije će biti dalekosežne. Naravno, svi mi, kao prvo, željno očekujemo prekid „policijskog časa” i to će biti u neko skorije vreme. Ali, sve ove mere koje se odnose na ograničenje broja ljudi u jednom (zatvorenom) prostoru ili propise koji se odnose na obavezno nošenje maski i rukavica… zadržaće se još dugo i dugo posle „završetka” i „proglašenja kraja” epidemije. Jer, da se razumemo, definitivno će biti i novih slučajeva, naravno u manjem obimu, a sve ove mere koje smo preduzeli i još preduzimamo doprineće jednom, uslovno da kažem „prokuženju” kompletne naše populacije, naglašava doktor Delić.

S druge strane, on kao epidemiolog ne može a da ne primeti da iako imamo veći broj testiranih sve manje imamo „pozitivnih” ljudi među njima.

• To govori u prilog činjenici da virus jeste počeo da gubi virulentnost. Ona je na početku bila negde na 2,5 a sada je uočljiv pad virulentnosti na 0,9, 08, 0,7… što znači da nosilac virusa u ovom trenutku potencijalno može da zarazi 0,7 ljudi, dakle ni jedno „celu” osobu u svom okruženju, što govori u prilog pada virulencije i smirivanja pandemije, makar kod nas u našoj oblasti, ističe naš sagovornik pouzdane statističke podatke kojima danas raspolaže Institut u kome radi.

Porodica lekara i budućih doktora – Predrag Delić sa ženom i ćerkama Anastasijom i Emilijom

Sa suprugom Ljiljanom, što sa ljubavlju ističe, radi zajedno od prvog dana kada su se zaposlili, upoznali i ostali u porodičnoj i profesionalnoj vezi za čitav život. Imaju dve ćerke stariju Anastasiju (20) studentkinju psihologije ovde u Kragujevcu (prva generacija u našem gradu) i mlađu Emiliju učenicu trećeg razreda Gimnazije, koja, po njegovim rečima „intenzivno razmišlja” da upiše medicinu a, kroz smešak doktor Delić ne prejudicira, samo smireno kaže „videćemo”, što se tiče nastavljanja porodične tradicije. A, ta tradicija nije mala, već se proteže kroz generacije njegove porodice.

Živi za crkvu i liturgiju

Zanimljivo je da su njegovi i deda i baba rođeni Beograđani koji su se sticajem raznih okolnosti našli u Kragujevcu, uzeli, skućili i potom u njemu ostali za čitav život. Njegov deka, kako on simpatično kaže, bio je novinar u redakciji „Ježa”, dok je baka radila takođe u medijskoj kući (doduše kao šef računovodstva) u kragujevačkoj „Svetlosti” i otuda možda potiče poneto još iz najranijeg detinjstva Delićevo razumevanje, strpljenje, otvorenost i spremnost za saradnju sa našom profesijom. 

Njegovi roditelji su lekari i upoznali su se na studijama medicine. Otac je lekar po specijalizaciji ginekolog a majka takođe doktor onkolog. I njegova sestra završila je medicinu i specijalizirala radiologiju.  

• Porodica smo lekara i svi smo direktno „vezani” ako može tako da se kaže baš za zdravstvo, „priznaje” on.

Još kad ga čovek prvi put vidi i dok ga bolje ne upozna jasno mu je da je Predrag Delić čovek vere. Njegov otac je već dugi niz godina monah u manastiru Svetog Arhangela Mihaila na Prevlaci na samoj granici Crne Gore i Hrvatske.

Otac doktora Delića takođe lekar već decenijama je monah u Manastiru Svetog Arhangela Mihaila na Prevlaci

• Crkvu, pa ne može se reći da volim, već živim za liturgiju i crkvu. Svake nedelje sam u crkvi i na liturgiji. To ne propuštam. Za pevnicom sam svake nedelje, iskren je on.

Predsednik je Crkvenog odbora pri Hramu Svetog apostola Tome u Ilićevu i tom angažmanu posvećuje veliki deo svog vremena, naravno, kad nije pandemija koja se dešava jednom u sto godina. Inače njegova porodica i on doneli su odluku 2009. godine da podignu kuću u ovom naselju i presele se iz strogog centra u kojem je rođen, odrastao i radi.

• Shvatili smo da je život u centru grada postao prenatrpan, prebučan gotovo neizdržljiv. Moji su roditelji već imali kućicu na placu koji je moj deka kupio u Ilićevu još davnih pedesetih godina i tu smo pogodnost iskoristili da sada na toj lokaciji mi sagradimo naš dom, uvodi nas Peđa delić u sliku toplog porodičnog gnezda.

Inače, pasionirani je biciklista i obožava biciklizam.

A, kada sve „prestane” i proglasi se zvaničan kraj pandemije, šta će doktor Delić prvo, onako za svoju dušu da uradi.

• Pošto mi je otac poreklom iz Crne Gore, velika želja mi je da obiđem imanje naših predaka i rođaka na Žabljaku, kaže on.

I naravno, odmah po odavanju „počasti” predačkom nasleđu i baštini spreman je za jedan odlazak u kafanu, baš onako merački, pobednički, trijumfalan.

Optimista po rođenju – Kad ovo prođe Žabljak pa Konoba „Akustik”

On lično „voli da izlazi” na „sva mesta” ali preferira ona sa starogradskom muzikom poput „Mustanga” ili Konobe „Akustik” kojoj ime samo kazuje – kafana s dušom.

• Dogovorili smo se svi u kolektivu u Institutu da kad sve ovo prođe, a moraće da se okonča, da čim uslovi to budu omogućavali zajedno proslavimo najverovatnije baš u „Akustiku”. To je moja velika želja koja, moram da vam kažem, me „drži” sve ovo vreme da istrajem dok traje kriza. To da po njenom završetku zajednički se proveselimo i provedemo i obeležimo kraj pandemije na pravi način, isto onako sa koliko smo truda ulazili u borbu protiv nje, ne krije doktor Delić kako će za njega i njegove kolege izgledati proslava kraja rata „sa nevidljivim neprijateljem”.

A, hoćemo li u tom trenutku da ga na žurci zateknemo sa cigaretom, ili će da pokuša da „ispuni obećanje” nije sad najbitnije. Jer još nije sve završeno ali moraće da bude, i to što pre. Makar da se ne „ustoji” ona rezervacija u „Akustiku”.

Piše: Zoran Mišić