Mnogi roditelji umanjuju brigu o odgovornostima na poslu da bi pokazali posvećenost. Kovid-19 je otkrio izazove sa kojima se roditelji suočavaju – ali da li će to nešto promeniti?
Šest meseci posle rođenja ćerke, vratila sam se u kancelariju, suznih očiju, ali željna da se dokažem na novom položaju.
Nekoliko nedelja kasnije, kada mi je trebalo nekoliko slobodnih dana zbog boginja u njenom vrtiću, bojala sam se da to kažem svom timu.
Uprkos podršci kolega, osećala sam snažan pritisak da se ponašam kao da se ništa nije promenilo.
Pre je posao uvek bio na prvom mestu, nešto što je bilo ključno za napredak.
Vraćajući se na posao kao majka, bila sam pod stresom jer nisam mogla da kontrolišem svoje vreme, brinula sam se da sada izgledam nepouzdanije i strepela sam zbog sledećeg puta kada bi se ovo moglo dogoditi.
Jedva sam spomenula svoju ćerku u kancelariji.
Nikada ne bih uključila ovakvu anegdotu u mom pisanju u to vreme.
Tri godine kasnije, shvatam da je važno to učiniti jer ovaj stres nije svojstven samo meni.
Mnogi ljudi se suočavaju sa istim pritiskom jer ispunjavanje ideala na radnom mestu često nije kompatibilno sa odgovornostima brige, decom ili nečim drugim.
Ovo šteti starateljima, za koje statistika pokazuje da su u većini žene.
Mnogi od nas odgovaraju umanjujući ove odgovornosti ili ubeđujući kolege da možemo raditi prekovremeno kao i ranije, jer znamo da ako to ne učinimo, rizikujemo da postanemo žrtve brojnih pristrasnosti koje sputavaju majke.
- Mame tokom vanrednog stanja – superherojski napori za mir u kući
- Da li bi svet posle korona virusa mogao da bude ravnopravniji
- Korona virus: Moguće dugoročne posledice po mentalno zdravlje
Dobrodošli u svet „tajnog roditeljstva“.
Ekonomistkinja Emili Oster skovala je ovu frazu u članku iz 2019. godine u kojem je pozvala roditelje da otvoreno govore o prirodi svojih života.
I dok su pandemija – i naš nagli prelazak na rad od kuće – stvorili dodatne pritiske, nije jasno da li će otkrivanje odgovornosti koje imamo izvan kancelarije doneti značajne promene.
Rodna percepcija i kultura na radnom mestu
Tajno roditeljstvo može započeti već u trudnoći.
Istraživanja pokazuju da neke žene skrivaju trudnoću, posebno u ulogama u kojima osećaju da se moraju takmičiti sa muškarcima i ne žele da otkriju bilo šta što bi moglo „smetati“ poslu.
Žene koje rade često osećaju potrebu da tokom trudnoće idu „iznad i više od ispod“ uobičajenih standarda, pokazala je druga studija, kao i da sakriju bilo kakvu bolest iz straha da ne izgledaju nepouzdano.
To se nastavlja i posle porođaja.
Žene kažu da žele da sakriju dojenje na poslu, jer je to tabu, a to je tako očigledna rodna razlika koja naglašava njihov novi status majki.
Postoji mnogo anegdota o tome da se žene osećaju primorano da dokažu da i dalje mogu raditi prekovremeno i nude se da rade čak i kada su im deca bolesna, kao i one koje namerno uopšte ne dele fotografije svoje dece ili ne razgovaraju o njima.
Nije iznenađenje da žene osećaju potrebu da se tako ponašaju.
Majke su odavno viđene kao manje posvećene i manje kompetentne u radnom okruženju.
Njih zaobilaze unapređenja češće nego očeve i manja je verovatnoća da će ih zaposliti nego žene koje nisu majke.
- Zašto žene rade više od muškaraca i tokom pandemije
- Hoće li žene posle epidemije morati više da se trude na poslu
- Kako da ne dobijem otkaz usred vanrednog stanja
Kada je fleksibilnost dostupna, oni koji je koriste suočavaju se sa pristrasnošću i veća je verovatnoća da će oni dobiti uloge sa manje odgovornosti.
Znamo da se razlika u platama polova povećava nakon porođaja; plate zaposlenih majki padaju za svako dete koje žena ima.
„Dokazi nam govore da je majčinstvo jedan od glavnih izvora slabosti u putanjama karijere“, kaže Širin Kandži, profesorka rada i organizacije sa Univerziteta Brunel u Londonu.
Naravno, neke žene menjaju posao ili napuštaju karijeru zbog ovih pritisaka.
Kada je Kandži intervjuisala žene koje su napustile karijeru visokog profila, mnogi su dali primere tajnog roditeljstva, uključujući uzimanje bolovanja da ne bi rekli kolegama da su njihova deca bolesna.
Žene kojima je bilo potrebno slobodno vreme radi brige o deci poslužile su kao „posebno neželjeni podsetnik da zaposleni brinu o svojoj deci i, prema tome, nedovoljno o organizaciji“, pokazalo je njeno istraživanje iz 2013. godine.
Jednoj ispitanici je rečeno da traži od porodice da paze na njeno dete, umesto da uzme slobodan dan.
Drugoj, frilenserki koja radi na televiziji, rečeno je da nikada ne spominje svoju decu i osećala je da to utiče na to koliko ima posla.
To je zato što su, kako su sociolozi već dugo isticali, radna mesta strukturirana oko muškaraca, a ne žena, i još imaju ukorenjenu sliku „idealnog radnika“; zaposleni koji rad uvek stavlja na prvo mesto.
„Sve što na drugi način signalizuje umanjuje vas u očima poslodavaca“, kaže Danijel Karlson sa Univerziteta u Juti.
„Pretpostavlja se da se misli da će žene biti ometene… Čitav pojam tajnog roditeljstva potiče od želje da se to sakrije kako bi se spasila nečija karijera.“
Ovo strukturno pitanje je na neki način nasleđe verovanja koja još prevladavaju u individualističkim zemljama poput SAD-a da dobri očevi nabavljaju šta je neophodno za porodicu, a dobre majke ostaju kod kuće.
Ankete pokazuju da ovi socijalni stavovi i dalje postoje: i žene i muškarci kažu da rad otežava biti dobar roditelj.
Samo trećina ispitanika u istom istraživanju Pju istraživačkog centra mislila je da je puno radno vreme najbolje za majke, dok se dvadeset jedan odsto saglasilo da žene sa malom decom uopšte ne bi trebalo da rade za platu.
Zatim postoji stalni stereotip da su žene sposobnije u domaćoj sferi, muškarci u kancelariji, koji, uprkos tome što ih je istraživanje opovrgnulo, i dalje imaju značajan uticaj na to kako oblikujemo plaćeni posao i porodični život.
„Razumljivo je da žene osećaju taj neumoljivi radni/porodični sukob jer tražimo nemoguće.
„Žene su ušle u plaćenu radnu snagu, ali nismo primetili promene kod muškaraca kod kuće kako bi prihvatili veći deo kućnog posla“, kaže sociolog Kejtlin Kolins sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu.
Ova rodna percepcija i dalje u velikoj meri utiče na kulturu radnog mesta; istorijski pravni slučajevi su toliko blistavi koliko i otrežnjujući.
- Zašto je svet prepun nesposobnih, a dobro plaćenih ljudi
- Preživljavanje uz dva posla: „Niko to ne radi iz ljubavi“
- Nadziranje zaposlenih koji rade od kuće – opravdano ili ne
U analizi iz 2020. o diskriminaciji staratelja u Kanadi tokom trideset godina, istraživačica Elizabeta Hirš sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji otkrila je da, iako su slučajevi u opštem porastu, različito se odvijaju za muškarce i žene.
Budući da je trudnoća ženama otežavala skrivanje činjenice da su majke, sporovi na radnom mestu koje su imale – zbog dodele posla ili raskida ugovora – često su se zasnivali na pretpostavkama o njihovoj posvećenosti.
„Jednom kada su dužnosti staratelja prepoznate i istaknute, smatra se da su manje posvećene poslu“, kaže Hiršova.
Muškarci, međutim, trudnoćom nisu izlagali očinstvo i uglavnom su osim roditeljstva davali razloge da objasne zahteve za fleksibilnošću – nešto što je na sudu imalo neočekivane posledice.
Muškarcima je bilo teže od žena da pobede protiv poslodavaca jer su manje pominjali svoje brige; brinuli su „u tajnosti“ čak i više od žena.
„Normalizovanje nege“
Trenutno, dok mnogi od nas rade od kuće usred Kovida-19, roditeljstvo je vidljivije nego što je ikada bilo.
Pandemija je zamaglila granice između porodice i posla, uzrokujući neviđeni stres roditeljima koji su bili primorani da kombinuju posao i brigu o deci.
Žongliranje je bilo očigledno, deca su se pojavljivala na radnim video pozivima, sastanci su se zakazivali u njihovom prisustvu, a roditelji su obećavali brze radne reakcije – kada deca legnu u krevet.
Ipak, iako je pandemija prešla dug put ka normalizaciji nečega ranije skrivenog, povezane pristrasnosti prema majkama nisu nestale.
U stvari, briga o deci koja je očiglednija može jednostavno ojačati negativan stav prema brizi o odgovornostima.
Naporan rad tokom roditeljstva mogao bi povećati verovatnoću osuđivanja i diskriminacije.
U SAD-u je Zakon o centru za radni život utvrdio da se povećava diskriminacija staratelja.
Takođe je bilo izveštaja o nezadovoljstvu radnika koji nemaju decu zbog posebnih usluga za roditelje.
I dok izveštaji sugerišu da očevi u nekim zemljama povećavaju svoj udeo u nezi, zaposlene majke napuštaju posao ili smanjuju radne sate u većem broju nego očevi.
- Zašto očevi u Srbiji provode samo 11 minuta dnevno sa decom
- Žene i muškarci ravnopravni tek za 100 godina
- Koliko firmi u Srbiji vode žene
Stručnjaci su zabrinuti da bi uticaji krize na žene mogli izbrisati godine napretka u rodnoj ravnopravnosti.
U čitavoj ovoj tami nazire se tračak pozitivnosti.
Pritisci koji primoravaju roditelje da umanjuju brigu o odgovornostima ne dešavaju se svuda.
Na primer, u Švedskoj oba roditelja mogu iskoristiti porodične povlastice bez ikakve stigme.
Kolins, koja je razgovarala sa brojnim švedskim majkama za svoje istraživanje, otkrila je da se porodični život otvoreno pozdravlja kao prioritet, stvarajući „kulturu podrške“ u kojoj i muškarci i žene mogu otvoreno balansirati posao i brigu o deci.
Ona navodi intrigantan sukob kultura u slučaju kada su švedski zaposlenici radili za australijsku firmu.
Kada je jedna majka kasno popodne odbila sastanak, njen švedski šef predložio je da sakrije razlog za to, jer bi njihov australijski izvršni direktor smatrao neprihvatljivim rano napuštanje radnog mesta zbog brige o deci.
U istraživanju Karlson je otkrio da bi kombinacija dva faktora mogla stvoriti stvarne promene: čineći brigu o odgovornosti više javnom i prenoseći veći deo tereta na očeve.
„Što više normalizujemo rad na nezi i druge obaveze, posebno za očeve, [to više] počinje da smanjuje kazne za preuzimanje tih odgovornosti, a svakako smanjuje praznine i diskriminaciju zbog seksizma“, kaže on.
U određenim krugovima, „rad od kuće razotkrio je da toliko nas ima porodičnih obaveza, a ljudi to sve više razumeju“.
Možda to znači da ću jednog dana prestati da prikrivam činjenicu da se uključujem u video poziv od spolja dok pada kiša, jer se nadam da će moja ćerka odspavati umesto da prekida sastanak.
I možda ćemo prestati da se zgražavamo svaki put kada kompanija naglasi da će plaćeno odsustvo verovatno u velikoj meri koristiti roditeljima – nehotice signalizirajući da ne mogu uložiti toliko posvećenog vremena kao svi ostali.
Politike podrške su važne, ali čak i tamo gde je odsustvo dostupno, očevi ga posebno često ne prihvataju iz straha da će biti stigmatizovani.
Sve dok politike to ne prepoznaju, šefovi daju primere, a radne kulture ne promene percepciju o „idealnom radniku“, aspekti roditeljstva će verovatno ostati tajni, čak i ako deca i dalje prekidaju video pozive.
Slegnemo ramenima i složimo se da su, prilično slatki, maskirajući stres koji puca pod površinom.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
