Reke, Srbija i nesreće: Dan kada je Dunav progutao „Zemunski Titanik“

Za najveći civilni brodolom u istoriji rečne mornarice u Srbiji u kom je pre 70 godina nastradalo najmanje sto ljudi, mnogi verovatno nisu čuli.

Zbog orkanskog vetra, oluje i grada brod „Niš“, koji je plovio na redovnoj liniji Beograd-Zemun, potonuo je 9. septembra 1952. kod ušća Save u dunavski rukavac nekoliko minuta pošto je isplovio. Sa Savskog pristaništa krenuo je pre reda vožnje u 13 sati i sedam minuta, a pet minuta kasnije već je bio pod vodom.

Preživelo je oko 30 ljudi, među kojima i kapetan Ferdinand Nobilo, koji je kratko bio u pritvoru, ali za ovu tragediju niko nije odgovarao.

• To se godinama zove ‘Zemunski Titanik’, to je bila velika tragedija. Svako je znao nekog ko je nastradao, a nisu svi bili Zemunci, kaže Bojana Ivanović, penzionerka iz Zemuna koja je u to vreme bila dvogodišnja devojčica, za BBC na srpskom.

Danas su oko ovog mesta splavovi i noćni klubovi, gde se ljudi provode ne sluteći ništa, jer ne postoji nikakvo spomen obeležje koje bi ukazivalo na tragediju.

Dan koji je Beograd zavio u crno

Na brodu „Niš“ su se našli većinom Zemunci koji su tog sunčanog septembarskog utorka otišli u Beograd da obave različite poslove, kupovali su knjige za školu, spremali se za upis na fakultet, a neki da prvi put vide tek rođeno dete.

Međutim, most koji je povezivao Zemun sa centralnim beogradskim opštinama bio je zatvoren zbog rekonstrukcije. Rečni saobraćaj su obavljali mali brodovi kapaciteta do 60 putnika. Prema pisanju zemunskog hroničara Branka Najholda, na beogradskom pristaništu prodato je 106 karata, a sigurno je bilo i onih sa dnevnim ili mesečnim kartama ili putnika koji su ih kupovali na samoj lađi.

Brod je uz odobrenje dežurnog službenika sa pristaništa krenuo ranije, potvrdio je neposredno posle nesreće preživeli kapetan. Već tad, videlo se da od Bežanijske kose dolaze crni gusti oblaci.

• Kako su se oblaci gomilali nad gradom noseći kišu, a brod se sve više punio putnicima tako da u salonima i utrobi broda nije bilo više mesta, kapetan Ferdinand Nobilo odlučio je da krene pre određenog vremena za Zemun, objavila je sutradan Politika.

Čim su isplovili, počela je kiša, a nekoliko trenutaka kasnije je jak vetar s gradom otvorio vrata salona. Putnici sa palube pojurili su unutra i brod se nagnuo na jednu stranu. Jauk se prolomio.

Jedan od retkih preživelih Mihailo Miša Grkinić, penzionisani profesor geografije, tad je bio student i redovno je plovio brodom „Niš“, imao je pretplatnu kartu. Sa njim razgovaram u stanu u Zemunu, u njegovoj dedovini, dok mi pokazuje isečke iz novina.

Kako kaže, na brodu je sreo bivšu razrednu Emiliju Katić i školskog domara čika Acu koji je nosio punu korpu novina da brišu prozore u Zemunskoj gimnaziji. Popričali su o njegovim studijama i pohvalio se da je polagao ispit iz meteorologije.

• I pitaju me šta kažem za prognozu, ja kažem ‘razredna, bojim se da ćemo se kupati’. Nisam ni završio rečenicu, a vetar je počeo da razvaljuje vrata, čuli su se vrisci, panika. Odjednom sam bio dopola u vodi i posle je bilo spasavaj se ko može, prepričava još vitalni 90-godišnjak sa brčićima.

Na povike posade da pređu na levu stranu da se uravnoteži, niko se nije obazirao. Zavladala je stravična panika. Parobrod „Niš“ je već počeo da tone.

Sat je stao na 13.09

Grkinić je tokom brodoloma toliko bio pribran da ga to i danas iznenađuje.

• Jedini put za ovih 90 godina bio sam mrtav hladan, toliko da sam se u vodi pipao tražeći naliv pero Pelikan koji mi je mama kupila za maturu u strahu da ga nisam izgubio. Pomislio sam da će, ako se ja udavim, majka umreti i valjda je to bio poriv da idem napred i da se borim, ističe Grkinić, koji je tog dana obećao mami Jeleni da će doći na ručak u dva.

Srećom, bio je dobar plivač, kako kaže, „dunavsko dete“. Tog dana mu je stao sat na ruci i to poklopljenih kazaljki na 13.09, pokazuje mi ponosno. Ovaj poklon od oca koji je ostao u vremenu brodoloma, kupljen u radnji starog zemunskog sajdžije, čuva već 70 godina.

Kad je uskočio u vodu, već je padao krupan led „kakav u životu nije video“. Nije mogao da pliva od grada, koji ga je udarao u glavu, a već tad je bio ćelav. Grad je bio „kao jaje“, kaže, stežući ruku u pesnicu.

• Naiđe mi ženska tašna, pomislim da uzmem nju, ali sam tad toliko bio hladnokrvan da sam pomislio ‘ako je neko u boljem položaju, kazaće da je pljačka’. Brzo posle se pojavi muški šešir i stavim ga na glavu i onda sam bio siguran da ću da isplivam, kaže Grkinić.

Kopna se domogao pored čamaca usidrenih kod Kule Nebojša.

Mnogi dobri plivači nisu uspeli da se dokopaju obale, deo neplivača se spasao, ali najveći broj stradalih je ostao zaglavljen u unutrašnjosti broda. Jedan major je plivajući jednom rukom, uspeo da se spasi, noseći dete u rukama. Tek na obali je utvrdio da je tuđe – njegovo se utopilo zajedno sa majkom, pisala je tadašnja štampa.

Zemunac Dragoljub Jovanović tog jutra je saznao da je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone, ali nikada nije uspeo da ih uruči, niti da vidi bebu.

Jedna devojka je uspela da ispliva do obale da bi tu izdahnula, nepun minut kasnije, zabeležio je Najhold u tekstu „Hronika društvenog i kulturnog života Zemuna – na lepom plavom Dunavu“ pre 20 godina.

Neka sećanja su ostala zabeležena na društvenim mrežama.

Kako život posle i najvećih tragedija nastavlja da teče pokazuje primer nastavnice, koju je iz ove nezapamćene oluje spasio učenik, a ona ga je, navodno, naredne godine ostavila da polaže na popravnom.

Nije se pričalo o tome

Penzioner Stevan Rajn živi u Zemunu od sredine pedesetih i poznavao je porodice dvojice utopljenika sa broda „Niš“.

• Neki Jovanović i Belobrk iz Zemuna, to su sve stare zemunske familije. Jedan od njih je živeo u Ugrinovačkoj ulici, a njegov brat je pre 60 godina radio sa mnom u fabrici, kaže Rajn za BBC na srpskom.

Rajn se iz Opova kod Pančeva doselio u Zemun da uči zanatsku školu kao 15-godišnjak. Seća se da su ih u đačke posete centru Beograda vodili brodom od restorana Venecija do pristaništa, jer nije bilo toliko autobusa. Tokom decenija iskusio je razne vremenske neprilike pokraj Dunava i ćud velike reke.

• Bila je takva oluja i šezdesetih godina kad se udavilo troje sa Lida, isto je takav vihor dunuo, dok smo mi bili tamo, kaže Rajn.

O onoj najvećoj, potonuću „Niša“ nije se mnogo govorilo, dodaje, iako ne misli da je to namerno sakriveno.

• Bilo je ‘šta da pričamo o tome, pusti, tragedija’. Mnogi nisu voleli da o tome pričaju da se ne potresaju ponovo, kaže Rajn.

Priča koja je ostavila „jak, jak utisak“

Mnogi i danas ne znaju za ovu tragediju koja se odigrala u samom centru Beograda, nedaleko od ušća i Kule Nebojša kod Kalemegdana. Momir Turudić, iskusni novinar „Vremena“, prvi put je čuo za to kad mu je urednik dao zadatak da piše priču povodom 60. godišnjice nesreće.

Tek kad je počeo da istražuje, čita isečke iz novina i razgovara sa preživelima shvatio je razmere tragedije. Saznao je da je i otac njegove ujne imao sreće da zakasni na taj brod i da ga gleda kako isplovljava. Iako je napisao stotine tekstova u životu, ova priča je na njega ostavila „jak, jak utisak“.

• Bio sam potpuno šokiran da ništa nisam čuo o tome iako sam oduvek mnogo pratio medije, naročito štampu, to mi je bila strast. Danas kad god prolazim pored tog mesta, a često tu šetam i trčim, meni je ta slika u glavi i pogledam prema Velikom ratnom ostrvu, kaže Turudić, autor teksta Talasi, grad i smrt.

Jedan od sagovornika bio mu je Miroslav Višnjić, kolega, novinar agencije Tanjug, koji je preživeo brodolom. O tom iskustvu ovaj Lozničanin govorio je i za Borbu neposredno posle nesreće. Tada je Višnjić bio učenik petog razreda gimnazije, koji je sa starijim drugom Radomirom Vasiljevićem krenuo u Zemun da preda dokumenta za upis na Šumarski fakultet. Višnjić je čak gubio svest, ali je uspeo da roni, što ga je sačuvalo od grada. Kad je ugledao drugarovu žutu košulju dozivao ga je, ali bezuspešno.

• Dozivao sam ga nekoliko puta, ali to je bilo uzaludno, oluja i grad su carovali. Nastavio sam da plivam, dok su se oko mene prolamali krici davljenika, dece i žena, ispričao je za dnevni list Borba.

Na kraju ga je spasila torba. Šest decenija kasnije, Turudiću će za Vreme ispričati da je to verovatno bila torba sa „40 miliona tadašnjih dinara, plata za zaposlene u Domu armije“. Grkinić i njih dvojica preživelih tada su sa potomcima, došli do ušća čamcem i tu bacili venac stradalima. Razgovor sa njima, ostavio je na Turudića snažan utisak. Još se seća kako mu je živopisno Višić predočavao scene, sa bezbroj detalja, kao da to ponovo preživljava.

• Opisao mi jednu kovrdžavu devojku koja tone i čija kosa se u vodi ispravlja i rekao mi je ‘i kad budem umirao mislim da ću imati njeno lice pred očima. Pritom je pomenuo da je bio dopisnik tokom ratova na Bliskom istoku, da je video gomile leševa i osetio smrad ljudskog mesa, ali da nikad ništa nije bilo jači utisak od onog što je tad video, prepričava Turudić.

Kao detalj koji možda rešava slagalicu kako su oni uspeli, a mnogi nisu, Turudić i njegovi sagovornici videli su u tome što su obojica kao dečaci iz Loznice naučili da plivaju na brzoj reci Drini.

• Upotrebio je strašan izraz kog se sećam i iz Knjige o džungli, kaže ‘Drina je gladna voda’ i u Drini se svake godine utopi mnogo i najboljih mogućih plivača, jer ima mnogo neverovatnih virova. On mi je tad rekao ko na Drini nauči da pliva, ne može da se utopi nigde i to im je verovatno spasilo život, kaže novinar Vremena.

Višnjić nije dočekao 70. godišnjicu nesreće, preminuo je 2017.

• Ja sam još jedina cvećka koja vegetira, kaže Miša Grkinić, dodajući da neki koji su preživeli, a koje poznaje, nisu više dobrog zdravlja.

U martu je napunio 90 godina, ali nije duvao svećice, jer mu je posle 62 godine braka preminula supruga, čiju sliku drži na stolu uz uvelu ružu.

Komisija utvrdila – nesreća zbog oluje

Uviđaj je sprovela komisija Jugoslovenskog državnog rečnog brodarstva koja je utvrdila da je brod bio ispravan, a da je do nesreće došlo „zbog iznenadne i strašne oluje“.

Brod je dobio izuzetno jak udarac vetra u bok, toliko snažan da se sasvim izvrnuo.

• Putnici su od potresa poleteli na stranu na koju se već brod sasvim nagnuo i time nesvesno i nenamerno ubrzali potapanje, piše tadašnja Borba o nalazima stručnjaka.

• Kapetan nije napravio nikakvu grešku. Brod nije bio pretovaren. Putnika je ovom prilikom bilo više nego običnog dana, ali daleko manje nego što brod može da primi, navodi se.

Ipak, admiral u penziji Boško Antić danas vidi niz propusta u postupanju.

• Smatram da je napravljena velika greška, pre svega zbog ukrcavanja većeg broja putnika, zatim zato što je krenuo ranije, kaže Antić za BBC na srpskom.

Posle studija na Vojnoj akademiji, on je počeo da radi u podmornici, zatim 15 godina u Rečnoj ratnoj flotili i Generalštabu, da bi karijeru završio u Školi nacionalne odbrane kao načelnik. Na samom početku karijere i sam je doživeo nešto slično na Dunavu. Posle Novog Sada, rečni minolovac kojim je komandovao, našao se na udaru vetra i ogromnih valova, zbog kojih nije nastavio nizvodno, već je prvo krenuo u zavetrinu, a zatim uzvodno uz vetar. Tada je, kaže, ključno okrenuti brod u pravcu vetra.

• Talasi su bili toliki da su prelazili preko mosta. Tako i ovde nije smeo da okrene bok, mogao je da plovi nizvodno Dunavom prema sadašnjoj luci, pa u zavetrini okrenuti uzvodno i ići ka Zemunu, kaže Antić.

Kapetan Nobilo je uradio suprotno. Naredio je kormilaru da brod okreće uzvodno, time je levi bok okrenuo vetru i pritisku vode koji je pojačan vetrom. Na pitanje ko je kriv, odgovara: „Mnogo je tu krivaca“.

• To je jednostavno nemar, izbegavanje odgovornosti i verovatno je trebalo da bude odgovornih na više nivoa, i na onom ko je vršio istragu, napominje admiral Antić.

Akcija izvlačenja i mornar koji grli katarku

Spaslo se oko 30 osoba, a računa se da se utopilo, većinom u brodu, oko 90 osoba.

Deset čamaca sa obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli da pomognu samo onima koji su uspeli da iskoče iz broda„, prenela je Politika 10. septembra 1952. saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova.

Kada su zaronili na dno reke, do broda koji se nalazio na 14 metara dubine, gnjurci su zatekli prvo poginulog mornara kako grli katarku broda, gvozdeni stub na kome se razapinju jedra. Celu noć su izvlačili leševe.

Na mesto nesreće izašao je Aleksandar Ranković, potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova tadašnje jugoslovenske vlade sa članovima Vlade Srbije, među kojima je bio i Slobodan Penezić Krcun.

Država je obećala pomoć porodicama nastradalih i da plati troškove sahrane. List Borba pisala je 11. septembra 1952. o detaljima „velike nesreće na ušću Save u Dunav“. U noći posle tragedije iz reke je izvađeno 55 leševa, koji su se uglavnom nalazili u unutrašnjosti broda.

Velika dizalica „Soča“ je užadima i čeličnim lancima ubrzo izvadila i „Niš“. Brod nazvan po gradu na jugu Srbije je potonuo gotovo neoštećen i na rečnom dnu je stajao „kao da plovi“, svedočili su ronioci.

Posle izvlačenja još nekoliko godina je, po nekim verzijama, saobraćao na liniji Smederevo-Kovin, ali ovaj put sa imenom grada sa severa zemlje – „Senta“.

Masovne sahrane i dani žalosti

Leševi sedam utopljenika iz drugih gradova – Zagreba, Sarajeva i Mostara – ispraćeni su 11. septembra, a istoga dana u Beogradu i Zemunu održane su masovne sahrane više od 70 nastradalih.

U Zemunu je žalost zahvatila ceo grad, muzika po kafanama nije svirala, razglasna stanica je obustavila emitovanje, a privatne zanatlije su zatvorile svoje radnje.

Na groblju se to posle podne, oko dve kapele u kojima su bili kovčezi sa utopljenicima, sleglo više od 10.000 ljudi, a oproštajni govor održao je predsednik Gradske opštine Zemun Stojan Svilarić, pisao je Najhold u tekstu povodom pola veka od tragedije.

Koliko je Grkinić bio staložen tokom brodoloma, naredna tri dana stres i tuga su ga stigli. Dok su bila opela i sahrane u Zemunu, zvonila zvona na crkvama, a zidovi postali izlepljeni umrlicama nastradalih, Grkinić nije izlazio iz kuće. Tad, kaže, nije imao snage da ode ni na jedan ispraćaj.

Na brodu su sa njim bili i njihova drugarica iz razreda, komšinica iz Gornje varoši – oboje su se udavili.

• Bila je jedna majka, vrlo lepa plavuša, svi Zemunci su joj se divili, imala je kolica sa dve bebe, samo je legla preko njih i tako otišla. Iza mene je sedeo ruski popa, znali smo ga svi imao je sedu bradu do pojasa, on je sklopio ruke, molio se i udavio se, opisuje Grkinić.

I Bojana Ivanović, Najholdova supruga, seća se porodičnih priča da je njena baka zamalo izbegla ovu katastrofu.

• Tatina mama je išla to jutro za Beograd nešto da završava, i znala je da ima taj brod za Zemun u 13, međutim gospođa Ljubica je došla kasno, hvala Bogu. Ona je pričala, sećam se toga, ‘dolazim na pristanište, brod odlazi’ i na obali je sačekala sledeći, kaže sedamdesetdvogodišnja Ivanović.

I oni su poznavali neke od nastradalih, bile su im komšije na Gardošu. Ironijom sudbine, sutradan 10. septembra 1952. je u Splitu svečano obeležena godišnjica Jugoslovenske ratne mornarice, kojoj je prisustvovao i maršal Josip Broz Tito.

Iako je bilo spekulacija da je ta proslava bacila u senku priču o rečnoj katastrofi, na naslovnoj strani Borbe, državnog lista Komunističke partije Jugoslavije, uz izveštaj sa proslave, sa desne strane objavljen je poimenični spisak 55 žrtava brodoloma koje su tad bile utvrđene.

• Brod ‘Niš’ je najveća civilna nesreća u rečnom brodarstvu, desila se spletom raznoraznih okolnosti. A najveća tragedija na našim rekama je nailazak broda ‘Kasija Miletić’ na minu za vreme Drugog svetskog rata, kada je poginulo više od 200 boraca i ranjenika sa Sremskog fronta, kaže Boško Antić, admiral u penziji.

Sećanje bledi

U proteklim decenijama „Niš“ kao da ponovo tone, ovaj put u zaborav. Osim sporadičnih novinskih tekstova, dopunjen ljubavnom pričom, ovaj događaj se našao u knjizi – „Brodolom“ Vlade Arsića.

• Nekad se obeležavala svaka godišnjica, pa na pet, pa na deset godina, međutim sad već deset godina toga nema, kaže Ivanović.

Išli su od hotela Jugoslavije do ušća brodom i tu spuštali venac kako bi odali počast poginulima. Preživelih je danas, 70 godina kasnije, sve manje. Mnogo puta najavljena, spomen ploča nastradalima nikad nije postavljena. Ni venac koji su o godišnjicama preživeli bacali u reku već godinama ne plovi ušćem, ni kobnog 9. septembra.

• Greška je svih redom koji nisu napravili neku spomen ploču, ali to je bio običan narod nisu bili oficiri ili deca oficira, pa je možda zbog toga zataškano. Mislim da u Zemunu na groblju još ima spomenika na kojima piše ‘udavili su se u Dunavu 1952’, kaže Rajn.

To nije jedina nesreća koja nema obeležje, napominje i vojno lice Boško Antić. Kao primer navodi, članove prve srpske rečne flotile sa Ade Ciganlije koji su branili Beograd na početku Prvog svetskog rata.

• Nema ni spomen obeležja članovima posade potonulog Monitora koji su u noći između 11. i 12. aprila 1941. potopili sopstvene brodove, prošli ispod Železničkog mosta kad je inženjerija srušila most na njih i 95 članova posade na remorkerima poginulo. Tragedije se kod nas slabo obeležavaju, malo se zna, kaže Antić, autor knjige „Besmrtni monitor“.

Dok za potonuće prekookeanskog broda „Titanik“ znaju svi, sećanje na brodolom „Niša“ iščezava sa preživelima. I Grkinić se zalagao, zajedno sa piscem Arsićem, da se podigne spomen-ploča, ali bezuspešno.

• U Češkoj se na jednoj reci deset ljudi utopilo i Česi su napisali ovde su naši sugrađani stradali, a ovde ništa“, kaže pomalo razočarano svedok katastrofe.

Momir Turudić u Beogradu živi skoro četiri decenije i kaže da mnogi i dalje ne znaju za ovo. Posle objavljivanja teksta, novinar „Vremena“ dobio je rukom pisano pismo, iako su 2012. uveliko mejlovi zamenili koverte, od jedne gospođe koja mu se zahvalila što je uopšte pisao o nesreći.

To mu je bilo veoma dirljivo i pismo i dalje čuva.

• Ta tragedija je na čudan način ostala zatrpana u vremenu, zaključuje Turudić.

Piše: Nataša Anđelković BBC novinarka

Naslovna fotografija: Muzej nauke i tehnike Beograd