Pre ravno 16 godine, preciznije 12. marta sada već podaleke 2003. ubijen je prvi demokratski predsednik Vlade Srbije u njenoj posleratnoj istoriji. Najpre mi je toga dana te 2003. , pokojni Cole Kovačević (član Predsedništva DOS-a – prim. Z.R.), iz Beograda, javio da je Djindjić ranjen, ali da će, „najverovatnije, da se izvuče“. Sat docnije, Bora Radić (osnivač DS-a u Šumadiji – prim. Z.R.) mi je telefonom rekao da je „Bi-Bi-Si upravo javio da je srpski premijer Zoran Djindjić preminuo nakon atentata koji je na njega izvršen tova dana“.
Nisam baš nešto tvrd na suzama, ali retko pustim suzu na sahranima, osim kad se radi o najmilija. Posle poziva Bore Radića, 12. aprila 2003., zaključao sam bio vrata na kancelariji u Tržnom centru „Šumadija“, i pošteno se isplakao. Nismo bili prijtelji, i on sam je govorio da ih gotovo i nema, ali smo bili dobri poznanici. Namah su mi se, tog 12. marta, bila vratila sećanja na sve naše susrete i razgovore kojih je bilo podosta, logično, najviše ovde, u Kragujevcu, ali i drugde po Šumadiji, kao i preko Morave, u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji, svakako i u Beogradu.
Setio sam se tog 12. marta od pre 16 godina, kako mi je u kragujevačkom restoranu „Korana“ ( 90-tih prošloga veka, preimenovana u „Morava“) , pričao dogodovštine iz studenstskih dana, medju kojima je i ona, iz 80-tih, kada je, u Zagrebu ili Ljubljani, pre će biti u ovom drugom gradu, zajedno sa hrvatskim i slovenačkim kolegama pokušavao da osnuje paralelnu studentsku organizaciju, koja bi, naravno, bila izvan kontrole ondašnjih vlasti. Taj pokušaj okončan je, kako mi je pričao u „Korani“, ili „Moravi“, svejedno je, upadom policije u vilu, kraj Save, tumbanjem niz strminu rečnog korita i, na kraju – hapšenjem.
Kad se danas setim svih naših susreta, nekako mi se najčešće bude uspomene na Stetenje 1996., kad smo se, nas trojica iz Kragujevca: Bora Radić, jedan aktivista DS i ja, sa Djindjićem našli u Topoli, u kojoj je toga dana, sreda je bila čini mi se, bio pojačni dan. Djindjić je imao zakazanu tribinu u topolskom bioskopu, na koju je, uprkos pijačnom danu i gužvi na ulicama Karadjordjeve varoši bilo došlo manje ljudi no što je očekivao. Nezadovoljan, tražio je da mu topolske demokrate organizuju novu trbinu, i to u nekom od okolnih sela. Posle kraćeg većanja, odlučeno je da se ide u selo Lipovac.
Vreme do odlaska u Lipovac proveli smu u jednom topolskom restoranu, na ručku, gde nas je momak koji je dovezao Djindjića obavestio da je tadašnji gradonačelnik Beograda, Nebojša Čović, upravo preuzeo i Studio B, jedinu slobodnu televiziju u to doba u Srbiji. U jesen te 1996. , Slobodan Milošević je, inače i uzgred, kontrolisao sve televizije u Srbiji, kao i gotovo sve novine, osim “Naše Borbe”( u kojoj sam tada radio) , i nije uspeo da pobedi na lokalnim izborima u svim velikim i većim gtadovima i varošima. Naprotiv, narod ga je dobrano već bio izgustirao i izgubio je te izbore u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i još 40-tak gradova i opština.
Ali, ono što mi je, kad je susret na Sretenje 1996.,posebno ostalo u sećanju, jeste tribina u selu Lipovac, u tamošnjem seoskom domu, u kojem je Djindjić sedeo na bini koja je, kako mi sad čini, nekako bila nasred sale, dok su seljani koji su došli da ga slušaju mahom bili okupljeni oko ovelike furune naspram bine. Djindjić im je, pored ostalog, objašnavao razliku izmedju Titove i Miloševićeve vladavine. Tito je, prema njegovim rečima, 80 odsto para od kredita i ostalih prihoda državne kase davao narodu, a ostatak je odvajao za sebe i svoju „svitu“, Milošević, tvrdio je, radi obrnuto, i zbog toga je, kako je konstatovao, Titova vladavina bila dugovečna, dok Miloševićeva to neće da bude… Početak kraja Miloševićevog režima usledio je veću jesen te godine, nakon izgubljenih lokalnih izbora.
Ostao mi je u sećanju i susret u Kraljevu, čini mi se u julu 1999., kad je sa tada već bivšim guvernerom Narodne banke Jugoslavije, Dragoslavom Avramovićem, populrnim „ Deda Avramom“, Veljom Ilićem i drugim liderima tadašnjeg Saveza za promene, imao miting na cenralnom trgu u gradu na Ibru. Pravio sam društvo kolegi i prijtelju Miši Brkiću, koji je tada, sa skupa u Kraljevu, prethodno i sa onog u Kragujevcu, izveštavao za Glas Amerike. Djindjić je tada već značajno bio unapredio govorničku veštinu, što sam mu, nakon mitinga u Kraljevu, i rekao.
- Znaš, dok sam ono govorio sa Vukom (Draškovićem) na mitinzima „Zajedno“, pa kad oni iz mase, sa tri uzdignuta prsta počnu da uzvikuju „svi, svi…“, nekako sam gubio volju da govorim. Sad kad toga nema, mogu mnogo opuštenije i sa više volje da se obraćam okupljenima, objašnjavao mi je tada kako je unapredio svoj nastup na mitinzima.
Sećam se i kad sam uleto 2001. završavao dokumentarni film o „Zastavi“, u kojem sam kao hteo da imam i njegov komentar, pošto je upravo on, kao predsednik Vlade, bio inicijator famoznog programa reorganizacije i podele, vek i po unazad, najvećeg i najznačajnijeg industrijskog kompleksa od Torina do Bosfora, na nekoliko desetina posebnih celina, u okviru kojeg je čak 15 hiljada radnika ostalo bez posla. „Zastava“ je, doduše, propala još početkom 90-tih, usled ratne politike Milošević-Šešeljevog režima i njome uzrokovanih sankcija medjunarodne zajednice, ali je sve do sada ostala dilema: da li je onakva „decentr alizacija“ te kompanije, bilo nasrećnije rešenje.
Kako god, želeo sam da, pored tvorca jugoslovenske automobilske industrije, Prvoslava Rakovića, njegovog naseldnika u „Zastavi“, Radoljuba Micića i drugih, imam i Zorana Djindjića u filmu o „Zastavi“. Načelni dogovor o njegovom učešću je bio postinut, ali je realizacija, zbog njegovih obaveza, u više navrata odlagana. Nekoliko dana uoči početka montaže filma, pozvao sam Djindjićev kabinet i podsetio na dogovor o njegovoj „ulozi“ u dokumentacu o najvećoj srpskoj i jugslovenskoj kompaniji.
- Znamo gospodine Radovanoviću za dogovor , ali premijer danas ima neubičajeno veliku gužvu. Kabinet je pun, svi ministri su tu, sigurno znate o čemu se radi, ljubazno mi je rekla sekretarica Maja. Da ne bih ispao neobavešten, samouvereno sam uzvratio „kako da ne znam“, mada pojma nisam imao o čemu se zapravo radi. Kad sam docnije došao kući, na televiziji video sam da toga dana hapse Slobodana Miloševića.. Film je morao u montažu, Djindjić je danima posle hapšenja Miloševića imao gužvu, te je dokumentarac o „Zastavi“, na moju žalost, ostao bez njegove „role“.
Kitikovao sam, u novinama, neka njegova rešenja u ekonomiji, posebno privatizaciju srpske privrede na način koji ju je on promovisao i na koji je docnije obavljena. Danas, medjutim, posle svega, mogu da kažem: Ponosim se što sam poznavao tog velikog čoveka, jednog od najvećih u novijoj srpskoj istoriji.
Piše: Zoran Radovanović