RAT SJEĆANJA

„Sudeći po spomenicima, kulture sećanja u BiH su suprotstavljene, jednostrane, etnocentrične, ukazuju na podeljenost društva u BiH, oslikavaju kolektivnu viktimizaciju, a ako ne poriču, onda bar ignorišu stradanje drugih. I tu nema velike razlike na to ko ih podiže. Spomenici su nam podsetnik koliko smo stradali… Ako još nismo stradali, tek ćemo, jer nas spomenici, a posebno narativi kojima su inspirisani, podsećaju na dušmane koji su još uvek tu pored nas“, piše u tekstu analize spomenika autorke Ivane Franović, u publikaciji „Rat sjećanja“.

A sinoć je u kragujevačkom Domu omladine, u prisustvu autora Nedžada Horozovića i Nenada Vukosavljevića, otvorena izložba fotografije „Rat sjećanja“, koju je pripremio Centar za nenasilnu akciju Sarajevo/Beograd. Reč je o opsežnom istraživanju „Ratni spomenici u Bosni i Hercegovini (od 1991.), na kome su autori  radili godinama, prikupljajući informacije, fotografišući, kako bi dokumentovali politiku memorijalizacije i kulture sećanja u Bosni i Hercegovini.

• Tokom tri godine Nenad i ja samo obišli 85 mjesta širom Bosne i Hercegovine. Prvi put susreli smo se sa takvim mestima, odlazeći sa našim prijateljima, saradnicima, ratnim veteranima sa svih strana. To je nešto što se, na žalost, u Bosni i Hercegovini ne dešava kao pravilo. Više je pravilo da se tokom komemoracija čuju riječi koje ukazuju na to da su nam oni drugi neprijatelji, da su nam oni drugi neko koga bi trebalo da se bojimo, da smo mi stradali od njih i da se pazimo da ponovo ne stradamo, rekao je na otvaranju izložbe Nedžad Horozović.

Spomenici, takvi kakvi jesu, ne doprinose, kaže Horozović, prevenciji rata i nasilja već, kako je rekao, „na neki način služe za homogenizaciju po etničkom principu.

• Na žalost, kultura sjećanja u Bosni i Hercegovini je takva da postoje tri istine, postoje tri istorije i te istine su suprotstavljene. Potiru jedna drugu, a posebno ih potiru na liniji stradanja. U Šamcu, dok smo obilazili mjesta sjećanja zajedno sa veteranima, na opasku jednog veterana da spomenik u centru nije baš prikladan, da ne šalje poruku uz koju bi se osećao dobrodošao, član lokalnog veteranskog udruženja je rekao: „Kada smo ’98. podizali taj spomenik, mislili smo da vi nikada nećete doći ovde. Sada bih taj spomenik drugačije napravio“, preneo je Nežad Horozivć jedno od iskustava tokom istraživanja.

Nenad Vukosavljević je rekao da „rane nisu zarasle“:

• One su gnojne i prisutne kada se krećete po Bosni… Bitne su uvek samo naše žrtve. Žrtve drugih se ne pominju, reltivizuju se, umanjuju, što stvara jednu klimu straha, nepoverenja i mržnje koja se ponavlja i preti da se nasilje ponovi. Kada smo Nedžad i ja fotografisali, na brojnim mestima smo bili, ili obojica nedobrodošli, ili jedan od nas. U zavisnosti od toga koje mesto je u pitanju i ko je tu u većini.

Najpotresniji momenat sa otvaranja izložbe bio je pokazivanje fotografije sa mesta stradanja dece u Višegradu i Vukosavljevićevo svedočenje o tome kako je fotografija nastala.

• Nije bilo uobičajeno da neko ko ima srpsko ime i prezime fotografiše mesto stradanja Bošnjaka. Taj meda na fotografiji nema nacionalnost. Dete nema nacionalnost. I pomisao da tako nešto može da se opravda, potpuno je suluda.

Izložbu u organizaciji Centra za nenasilnu akciju videli su građani Sarajeva, Bihaća, Mostara, Banja Luke, Beograda, Tuzle, Brčkog, Novog Pazara, Beča… U Kragujevcu je organizovana, pre svega, zahvaljući urednici crkvenog radija Zlatousti Gordani Jocić i Mirovnoj aktivistkinji Katarini Milićević.