Fotografiju delim na onu prvu, staru i današnju digitalnu. U fotografiji nekada i sada razlika je velika, ne samo u medijima. Onda si imao barem desetak ako ne i više jugoslovenskih autora čiji si rad i „rukopis” odmah prepoznavao čim vidiš fotografiju. Svako od njih je imao svoj izraz i kad vidiš fotografiju bilo gde znaš koji fotograf ju je uradio.
A, danas, kada pogledaš ili na ekranu „otvoriš” hiljadu fotografija i 800 njih su odlične, na oko i zanatski savršene. Ali su one rezultat naknadne obrade i „peglanja” u fotošopovima i drugim programima. Retko sada za nekog možeš da kažeš da je „autor” a njegov rad u medijima „prepoznatljiv”. Tehnički je dobar ali bezidejan.
Rođen sam u naselju Stara radnička kolonija. I danas stoji ta baraka, prva do Sokolane. Kroz maglu pamtim kako mog brata Miroslava i mene otac Ivan na sankama vuče pored paviljona za muziku ispred Sokolane. Prelazimo na Bubanj u Ulicu grada Sirena (Zmaj Jovinu) kod „Uzora” 1965. godine.
Detinjstvo pokraj Varoškog groblja. Malo smo se i pašili ali nas to nije sprečavalo da se igramo na njemu. Naš prozor je bio okrenut ka ulici i pamtim one stare pogrebne povorke. Bilo je to komunističko vreme i pleh muzika samo bije po čitav dan. Mi deca se skupljamo na ulici i zevamo u uniformisane muzičare. To nam je bilo interesantno.
Sami smo pravili sebi trotinete. I strele. Dečiji nestašluci. Krali smo naftu od komišija iz podruma, natapali vatu sa njom stavljali ih na vrh i ispaljivali. Na svu sreću ništa nismo upalili ali bilo je samopovređivanja. Roditelji nisu za to nikada saznali, za razliku od današnje dece mi smo po ceo dan provodili napolju sa vršnjacima. Nismo imali vemena ni da jedemo u kući. Obrok se znao, majka Persida namaže dva parčeta hleba i masti, jedno sa vegetom a drugo sa šećerom i tutanj.
U čuveni soliter C kod Lepenice prelazimo 1974. godine. Ekipa je bila baš interesantna, što kaže naš narod „od kriminalaca do intelektualaca”, stvarno „sa svih strana” i svi smo se družili, slagali i bili dobre komšije. Tu u soliteru stasavaju: profesor Goran Sorgić Sorga, gitarista Saša Nestorović Caja, glumci Aleksandar Milojević Lija i Miodrag Pejković Pejko, strelac – olimpijac Milutin Stefanović Stefa… Bile su tu i dve romske porodice, muzičari koji su „drmali po svadbama”. U zgradi je bilo kao u košnici.
I baš tada, pre tačno 50 godina sam počeo da se bavim fotografijom. Moj ortak Vanja Iličković je kupio UPA 5 (aparat za kopiranje i pravljenje slika) i to me je zainteresovalo. Roditelji mi kupuju prvi aparat – čuvenu Smenu 8 i taj uređaj za izradu fotografija. Počinjem da „škljocam” po ceo dan. Od nekog dobijam Čajku koja je bila idealna jer je od 36 snimaka pravio na filmu 72, i štediš pare za, uvek skupe filmove. Onda stiže Praktika PLC 3 sa kojom sam radio duže vreme.
Išao sam u Tehničku školu i negde pred završetak školovanja novinar Miša Kockica (Miloš Jovanović) koji je i ranije kod mene pravio slike jer nije bilo foto laboratorija pozove me da u tadašnjem listu „Zastava” (koji je „pokrivao” samo u Kragujevcu 37.000 radnika) zamenim fotografa koji se razboleo na mesec dana. Njegovo bolovanje je duže potrajalo tako da se moj angažman u „Zastavi” produžio na pola godine.
Tada sam shvatio da nekda neću da radim u fabrici. Kada sam u Preseraju video one prese od po 100 tona kako lupaju i ljude koji rade po osam sati pod tim vibracijama, dok ti se utroba trese, svuda ulje, mast, gar i čađ, u toj odluci sam „očvrsnuo” do kraja. Decenijama kasnije pogledao sam preseraj u Fijatu gde su se radili „punto” i „500 l” a ono sve lagano, samo se čuje „puf” i „ššš”. Druga slika. Ondašnji uslovi rada su bili užasni.
Ali, posle srednje škole – mladalačka budalaština, pokušao sam da upišem glumu na Akademiji. Probao sam a za prijemni me je spremao Slavko Sorgić, bokserski as ali i pesnik i recitator. Na prijemnom je bilo nas 400-500 kandidata. Ušao sam u uži izbor ali me nisu primili. Mislio sam da ću da probam ponovo naredne godine ali me pozovu iz somborskog pozorišta i ponude mi profesionalni angažman.
Igrao sam manje uloge a tada je ne u Srbiji bilo veliko previranje oko novosadske „Golubnjače”. Mi smo radili „Galeba” a neki su ga već bili prozvali „galebnjača”. Sve se zakuvalo. A, kako je prolazilo vreme shvatio sam da gluma ipak nije moj pravi, životni poziv. Vratio sam se posle godinu dana u Kragujevac i fotografiji.
Opet „šklocanje”. U to vreme je bila jaka studentska štampa. Uveliko radim za kragujevačke „Poglede”, „NON”, „Student”, „Mladinu”… Imao si lokalne, fabričke, omladinske novine, specijalizovane časopise… Posle za fotografe je bilo koliko hoćeš. Postao sam poznat po toj lajf, uličnoj fotografiji ali to nije bila moja želja. Želeo sam da se bavim studijskim snimanjima i umetničkom fotografijom ali su me život i novinarski zadaci stalno „bacali” na ovu, drugu stranu.
Zaposlio sam se 1983. godine u milanovačkim „Dečijim novinama”. Radim u svim njihovim najtiražnijim izadnjima: „Eureka”, „Džuboks”… Idemo po koncertima, nema gde nismo bili, obilazimo čitavu Evropu. Jedne godine sam zbog koncerata bio u Mađarskoj 15 puta. Radimo koncerte po celoj Italiji: Rim, Milano, Venecija… Radilo se i tezgrail u tri-četiri novine. Angažuje me „NIN”.
Ali, dolaze devedesete. Počinje da se urušava zemlja i sav posao. Na jednom letu iz Zagreba za Beograd „nestaje” mi celokupna oprema koju sam pozajmio jednom kolegi. Počinjem sve, od početka, u svakom smislu, samo sa starim aparatima. U Lole Ribara pored „Kalipsa” konačno otvaram studio. Poslovi počinju slikam za „Zastavine” kataloge najnovije i najskuplje alate. Ali rat konačno „gasi” sve.
Kao fotograf odlazim na ratište. Fijuču meci i granate. Ređaju se: Šid, Sarajevo, Benkovac, Karlovac, Knin, Sokolac… Pokolji, stratišta, mrtvi, ranjeni, izbeglice, narodne kuhinje, barikade, kontrole, patrole… U Sarajevo „ulećemo” sa 120 na sat po ulici koja je skroz razrovana i prekrivena ogromnim šatorima zbog snajpera i granata. Deca kao deca u trenucima zatišja igraju fudbal. Odleti im lopta na čistinu, između zgrada a oni se raziđu do mraka jer niko ne sme da ode po nju dok ne padne noć.
Pogodila me scena u bolnici u Sremskoj Mitrovici. Posle svih stradalih i leševa najviše su me potresli živi, ranjenici, ljudi koji su operisani. Kada vidiš čoveka kome su amputirane ruke i noge. Izranjavane i osakaćene žene i decu. Mislio sam da sam najgore već video tamo gde su bile borbe, krv po zidovma, mozak po plafonima… I viđao sam mnogo gore stvari ali tada sam gutao knedle, stegao mi se stomak. Prvi i jedini put u svom životu nisam mogao da budem profesionalac. Gledao sam u njih, gledao i jedva nešto slikao.
Ženim se 1993. godine u vreme najveće inflacije. Na pokln dobijamo po 10 maraka i to skupi njih troje-četvoro. Kum Cile donosi 80 maraka i mere mu temperaturu – da li je normalan? Mora da se izdržava porodica i sa kolegom Mikicom Petrovićem odlazimo u Grčku gde radimo za njihovu tadašnju, drugu po tiražu novinu „Elefterotipija”. U Atini su nam ponudili ekonomski azil ali smo mi odlučili da se vratimo.
Ponovo ratišta. Radimo reportažu i iz kragujevačkog Zavoda za zbrinjavanje odraslih Malih Pčelica. Nije bilo lekova, pa su ljude vezivali lancima za radijatore. lance su obavijali crevom, gumom da im ne povređuje udove. Za one koji nisu bili agresivni terapija su bile cigarete. Ni njih nije bilo ali su za njih je moralo da ima. Pa, opet ratišta.
Angažuju me da radim izbor za mis u Hajatu. Bio sam na ratištu u Sokocu tog dana, Jedva sam stigao da se vratim iz Bosne u Kragujevac, okupam, presvučam i za Beograd. Shvatam šta je život. Samo par sati i par stotina kilometara razlike. Od najužasnijih strahota rata do totalnog glamura. Na toliko maloj distanci dva sveta. U Hajatu masimalno doterane i sređene devojke, ljudi u najsvečanijim odelima, svetla, šljašti, muzikica, „sve nobles”… Slikam i pitam se – gde si bio pre samo nekoliko sati i šta si tamo video? Takva su bila vremena.
Počinjem da radim za AP a onda i za „Dnevni telegraf”. Prelazim za Beograd i spavam kod ženine familije. Počinju protesti 1996/97. godine a ja radim za „Demokratiju” i „Blic” u kome sam ostao 26 godina. U „Blic” me je pozvao Veselin Simonović. Manja Vukotić je ostao u „Glasu” a on je pokrenuo „Blic”. Odvojen sam od porodice koju viđam samo vikendima i moja žena Naja se sama sa dvoje male dece bori kao lav u Kragujevcu ali je moja plata, na početku pokrivala sve troškove.
Dešavalo se da dođu, na primer Nemci, iz „Dojče vele” koji su sarađivali sa našim agencijama i novinarima. Oduvek se znalo da imam veliku, dobru i pedantnu arhivu, jer sam oduvek imao svoj sistem vođenja dokumentacije. Oni pišu ali nemaju fotografije. Pozovu me i kažu mi šta im treba i odakle. A, naravno hitno, što se u našem poslu kaže „za juče”. Pronađem to čas i dam im, negative i fotografije.
Dođe do pitanja i plaćanje. Besparica je, haos. Nađemo se na 500 maraka. U tom trenutku moja supruga Naja koja predaje u školi ima platu 8 maraka ali dok se završe časovi i kupi marke to već vredi samo pet. Sedam u autobus i pravac more. U Baošiću na plaži sa decom gledam na takmičenje u jedriličarstvi i na horizontu ona jedra raznih boja i konačno malo odmaram oči i bukvalno se „lečim” od svega.
Ali, i inflacija je „išla svojim tokom” i vraćam se u Kragujevac, baš negde pred bombardovanje. Bio sam jedini fotoreporter u tadašnjoj SRJ koji je u dopisničkoj mreži, stalno zaposlen a da nije u Beogradu. Kreće ludilo sa NATO bombardovanjem, ubacili su me u civilnu zaštitu i danonoćno sam na terenu, onde gde padne bomba. Sa kolegom Zoranom Petrovićem išao sam na bukvalno svaku pogođenu lokaciju. Kako nam dojave „tu i tu” a mi se stvorimo „tamo”. Ne samo u Kragujevcu već u mnogo široj okolini. Iz tog vremena napravili smo pre tri godine zajedničku fotomonografiju „1999”, koju su objavili kragujevački „Koraci”.
Dolazi 5. oktobar. Danima pre toga na protestima i barikadama. Do Beograda stižemo probijajući se kroz sve barikade policije na auto putu. A, samog tog dana sve vreme od jutra do sutra: juriš na Narodnu skupštinu, upadanje u nju, kako gori i kako je poplavljena, ulazak u RTS, u policijsku stanicu u 29. novembra, Maketa iz Valjeva, Džoov upad bagerom, narod po ulicama i institucijama. U gužvi gubim kolege, pa se opet nalazimo pa ponovo izgubimo u masi. I tako bezbroj puta. Sutradan se slavljenički vraćamo u Kragujevac. Imali smo utisak da je „posao onačno završen”. Pogrešili smo.
Uz pomoć Coleta Kovačevića i podršku kragujevačke Narodne biblioteke „Vuk Karadžić” izlazi mi 2004. godine knjiga sa fotografijama ,,Događanja naroda 1988-2000.” sa svih skupova, protesta i demostracija, od onih prvih kosovskih Srba u jesen 1988. godine do proslave pobede 5. oktobra.
Sa kolegom novinarem Nebojšom Radišićem nastavljam da radim u „Blicu” do 2021. godine svakodnevno izveštavajući iz Kragujevca i Šumadije. Dok je Nebojša bio na bolovanju morao sam ja da pišem tekstove i reportaže. Pod stare dane morao sam i to da savladam. Išlo mi je od ruke, legle su mi te kako ih novinari zovu „ljudske priče”. U „Blicu” su ekonomisali i izekonomisali dobio sam otkaz bez nekog velikog obrazloženja posle više od četvrt veka rada.
Na početku, ponovo. Otvaram firmu „Formica” (simbolično mrav – na latinskom) i fotografišem i snimam za firme kataloge, radim bukove, sve ono što je „posao” fotografije u marketinškom delu. Potpuno je drugačiji posao od reporterskog fotografisanja. Kod lajf fotografije je ono što uradiš, to si ti, kako si video taj događaj, osmislio i „uhvatio” baš taj kadar koji ostaje na slici. A, ovd od ničega trebaš da napraviš nešto. Da zamisliš kako će se to kada se plasira izgledati u očima kupca ili kako klijent želi da mu izgleda. Radi se na osnovi njihovih želja. Povremeno sarađujem sa TANJUG-om.
Pre dve godine su me zamolili iz Doma omladine da napravim antiratnu izložbu od mojih radova za tradicionalne Oktobarske svečanosti u Kragujevcu. A, bio sam se zakleo da nikada više neću da radim ništa na temu ratova. Te ratne godine su nam „pojele” živote u svakom smislu. Birajući fotografije za postavku, ponovo sam sve „prošao” i „preživeo”.
Ove godine u Narodnom muzeju smo kolega Zoran Petović i ja povodom 25 godina od početka bombardovanja izlagali fotografije iz naše knjige „1999”. Nekako, kod nas rat nikako da prođe, da se jednom, bre, završi.
Sve kada se sabere posle ovih pola veka posao ne bih nikada menjao samo bih neke stvari radio drugačije. Za čitav život sam zapamtio kada sam kao mlad fotografisao Miroslava Radojičića, dopisnika „Politike” iz Londona i Njujorka, legendu našeg novinarstva za intervju u Hotelu „Kragujevac”. Kakav je to gospodin bio. U spontanom razgovoru on nam, onako iskreno kaže da nikada nije hteo da postane novinar. Ali, deleći sudbinu poslerate siročadi to mu je „zapalo”. U dom je došao neki komunistički funkcioner postrojio ih sve i pitao kako se ko zove. Kada su mu rekli on je samo prstom pokazao: ti ćeš da budeš inženjer, ti lekar, ti učitelj a ti novinar. Tako i bi. A, on je samo želeo da bude šahista.
Ali, ima ih još uvek, nije da nema. Ostala je u medijima ona žica, fotografska škola iz devedesetih iz „Telegrafa”, „Blica”… Među njima, ima Kragujevčana: Dušan Petrović, koji je po meni trenutno najbolji fotograf u Srbiji, Lazar Novaković koji je slikao proteste i u Francuskoj i kod nas, Marko Stamatović koji je sarađivao sa „Nacionalnom geografijom”. Većina fotografa se danas potpuno digitalizovala a ona stara, prava analogna na filmovima je postala redak i skup sport.
O sagovorniku
Nebojša Radosavljević Raus rođen je 19. aprila 1960. u Kragujevcu. Profesionalno se bavi fotografijom od 1982. godine. Prve fotografije objavljuje u studentskim novinama „Pogledi” i „NON”. Kasnije sarađuje sa najpoznatijim novinama bivše Jugoslavije „NIN”, „Start”, „Večernje novosti”, „Eureka”, „Džuboks”. Jedno vreme u Grčkoj radi u atinskoj dnevnoj novini „Elefterotipija”. Devedesetih profesionalnu aktivnost nastavlja u „Dnevnom telegrafu” a potom prelazi u novoosnovanu dnevnu novinu „Blic”.
Fotografije izlagao na grupnim i samostalnim izložbama, dobitnik je više domaćih i inostranih nagrada i priznanja, autor je fotomonografije ,,Događanja naroda 1988-2000.” i koautor fotomonografije „1999”.
Bavi se izradom fotografija za sve oblasti štampanih i elektronskim medija (novine, magazini, knjige, katalozi, izrada promotivni i marketinški sadržaja…).
Posle više od dve i po decenije rada u kompaniji Ringier Axel Springer, trenutno je angažovan u novinskoj agenciji TANJUG. Oženjen je Natašom (Najom) i imaju sinove Aleksu i Anastasa.
Autor: Zoran Mišić
Izvor: Danas.rs