JEDNO istraživanje javnog mnjenja koje je u decembru prošle godine radila Savetodavna grupa za politiku Balkana u Evropi (BIEPAG) pokazalo je da dve trećine građana Srbije ima pozitivno mišljenje o Vladimiru Putinu. Tako je bilo pre vojne intervencije Rusije u Ukrajini, ali verovatno je da se taj odnos nije promenio ni tokom aktuelnog rata.
To svakako dobro zna Aleksanadr Vučić, a i njegovo „guzino zvonce” Ivica Dačić, i zbog očuvanja rejtinga pred izbore 3. aprila igra na kartu koja bi se poslovično mogla objasniti „jedno oko u slanininu, drugo u planinu”. Slanina je, naravno, Zapad i Evropska unija, a planina Rusija i Vladimir Vladimirovič, koje vladajuća srpska elita naziva „neutralnim odnosom” u međunarodnim odnosima. Bez sumnje, to bi bila idealna pozicija – kada bi za jednu prčvarnicu od zemlje kakva je Srbija bila moguća na duži rok.
Srbija je svoju „neutralnost” pokazala osudom ruske ratne invazije na Ukrajinu, s jedne strane, ali i odbijanjem da uvede sankcije „bratskoj zemlji”, po čemu je izuzetak u Evropi s druge strane. Svejedno, i bez sankcija, Srbija će očigledno trpeti ekonomsko i finansijsko kažnjavanje Rusije od strane Zapada. Već je doveden u pitanje uvoz energenata (nafte i gasa) iz Rusije, a to su strateški prirodni resursi za koje Srbija nema alternative.
Što se tiče ruskog tržišta za srpsku robu, najviše na šteti mogu biti voćari, posebno proizvođači jabuka, ali između energenata i jabuka ne može biti ama baš nikakvog ekvivalenta.
Zašto antievropsko raspoloženje
A zašto građani Srbije toliko „ljube” Putina i Ruse? Da li nekog uticaja ima to što su nam predsednici sličnog autokatskog profila a poznato je da naš politički zelen narod voli „čvrstu ruku” i tutore. Dobro, s Rusima delimo i slovenske korene, veru, donekle kulturu, jezik… Međutim, danas se ne živi od te vrste prisnosti, da ne kažemo – ljubavi. Živi se od ekonomije, a međunarodne odnose (ne samo političke) diktiraju interesi.
Podaci kažu da Ruska Federacija u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Srbijom učestvuje sa tek nešto više od pet procenata, direktne investicije su minimalne, za neke vrste donatroske pomoći ne znamo, znamo jedino za kredite, od kojih je najveći onaj za prugu „dvesta na sat”.
S druge strane, podaci ove vrste za zemljama Zapada drastično su drugačiji. Preko 60 posto trgovine Srbije ostvaruje se sa Evropskom unijom. EU je i najveći donator Srbije. Od 2001. godine dobili smo skoro četiri milijarde evra bespovratne pomoći, ili preko 300 miliona godišnje, a direktne investicije Evropske unije u prethodnih desetak godina iznosile su oko 20 milijardi evra, ili oko 70 posto od svih direktnih investicija.
Sigurno da ovaj naš „običan svet” malo šta zna od ovih podataka, zato je i visok procenat antievropskog raspoloženja prema Evropskoj uniji, a ovdašnji politički zvaničnici, s najgrlatijim Aleksadrom Vučićem, zvanično ponavlja kako je budućnost Srbije u EU, a praktično šuruje sa Rusima i Kinezima, grli se sa Erdoganom i Obanom (ovaj drugi je EU, ali na veoma niskoj „ceni”). To nije politički pragmatizam, već nedosledna politika koja će Srbiju skupo da košta, jer nam je eventualno članstvo u Evropskoj uniji na sve dužem štapu.
Sve sami Evropljani
Da se sada „spustimo” u Kragujevac i na najvažniji segment od koga zavisi razvoj i budućnost grada, a to su strane direktne investicije.
Pođimo od „Fijata”, u kome je država Srbija trećinski vlasnik. Jeste da tu postoji višegodišnji zastoj i pad proizvodnje, nije poznato šta će novi italijansko-francuski konzorcijum „Stelantis” učiniti u Kragujevcu, ali ovde ostaje supermoderna fabrika – pa će se valjda neko naći da je uposli, pri čemu bi najbolje bilo da država proda svoj vlasnički udeo od 33 posto.
Ako s „Fijatom” ima mnogo nepoznanica, nikakve neizvesnosti nema s MIND parkom čiji je vlasnik i osnivač naš čovek Bratislavc Milanović, kao i novom industrijskom zonom po najvišim standardima, na 12 kilometara od Kragujevca. Prvo je Milanović sagradio svoj pogon, pa je onda „povukao” nemački „Simens” kao proizvođača šinskih vozila. Onda je došao austrijski „Autolift” (2019.godine), proizvođač dizalica i druge opreme za šinsku industriju, nedavno je stigao „Avnet (Arizona, SAD), treći najveći distributer elektronskih komponenata, pre toga španski CAF, kompanija za projektovanje i održavanje svih tipova šinskih vozila.
Svoju fabriku u MIND parku gradi češka „Škoda”, a krajem prošle godine Bratislav Milanović najavio je i nove investitore iz Švedske i Švajcarske.
Već godinama u Kragujevcu uspešno radi nemačka kompanija „Meglle” koja je kupila provatizovanu mlekaru „Mladost” kad je bila na izdisaju. Nedavno je u rad puštena nova linija za punjenje mleka, čime je kapacitet mlekare uvećan 50 posto, i time zaokružen prvi investicioni ciklus vredan 20 miliona evra.
Od 2007. godine u Kragujevcu radi poznata nemačka kompanija „Wacker Neuson” koja se bavi proizvodnjom mašina i celokupne mašinske opreme za potrebe u građevinarstvu, a nedavno je počela gradnja nove fabrike na 20 hiljada kvadratnih metara, investicija je vredna 23 miliona evra.
Francuska kompanija „Tigano”, koja je lider u Evropi u proizvodnji autoprikolica, 2016. godine kupila je deo fabrike „Zastava INPRO i preuzela 160 radnika. Od početka uspešno radi.
Proizvođač metalnih i plastičnih komponenti za najpoznatije svetske automobilske brendove španska kompanija „Tekuia” od 2020. godine ima pogone na 5,5 hiljada kvadrata, počela je sa 60 radnika investicijom od četiri miliona evra i planom da u narednom periodu ima od 300 do 500 zaposlenih.
Kompanija Te-Pe-Ve iz Novog Mesta u Sloveniji u Kragujevcu je već skoro petnaest godina, to je Slovenije, u kome proizvodi delove za „Reno”, „Škodu” i druge renomirane proizvođače automobila. Iz fabrike izlaze metalski sklopovi sa oznakom „proivedeno u Srbiji”.
I da ne nabrajamo dalje. Svi ozbiljni investitori su iz zemalja Evropske unije. Izuzeci su jedna američka kompanija i kineski „Jangfeng”, koji je 2019. počeo u Kragujevcu proizvodnju delova enterijera za automobile, a u novoj fabrici koja je otvorena prošle godine izrađuju se auto sedišta. Kompanija planira da u kragujevačkim fabrikama radi 800 ljudi.
Među direktnim svetskim investitorima ruske kompanije u Kragujevcu nisu registrovane. Registrovani su samo Putinovi dolasci, hvala Bogu u Kragujevcu nikada nije bio, sa pompeznim dočecima.Na kraju, nije sporno što Srbi vole Ruse, pa i Putina, ali ne živi se od ljubavi – nego od ekonomije.