Natalijinu i srpsku ramondu su na ove prostore doveli klimatski uslovi koji su vladali pre više miliona godina. Kako piše dr Maja Lazarević sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ove biljke su ovde pronašle svoje niše – ali im smetaju sve češće suše i porast temperature.
Srbija se može pohvaliti da u svojoj flori ima dve ramonde, Natalijinu i srpsku – što nas čini jednom od svega nekoliko evropskih zemalja koja ima čak dve od ukupno pet vrsta familije Gesneriaceae u Evropi.
Zašto je to tako interesantno? Iz više razloga: ova familija zapravo naseljava tropske i subtropske oblasti; evropski predstavnici su endemične vrste i relikti Tercijara (geološkog doba koje se završilo pre oko 2,6 miliona godina); četiri evropske vrste su i poikilohidrične ili „vaskrsavajuće” biljke; jedino u Srbiji dve vrste ramondi žive zajedno i međusobno se ukrštaju. Ali, da krenemo od početka.
Predstavnici familije Gesneriaceae uglavnom naseljavaju tropska i subtropska područja širom sveta. Iako smo daleko od tropa, u Evropi živi pet biljnih vrsta koje pripadaju ovoj familiji: Haberlea rhodopensis, Ramonda heldreichii, Ramonda myconi i nama dobro poznate Ramonda nathaliae (Natalijina ramonda)i Ramonda serbica (srpska ramonda).
Ali odakle tropski predstavnici u Evropi? „Krivac” je, između ostalog – klima.
Ramonde su „živi fosili” – biljke koje su ove prostore naselile pre više miliona godina, kada je klima bila značajno drugačija
Na evoluciju i rasprostranjenje biljaka u najvećoj meri utiču klimatski i geoloških događaji u prošlosti i sadašnjosti. I upravo su burna geološka prošlost Zemlje, i klimatske promene koje su se više puta dešavale, uticale i na predstavnike ove familije u Evropi.
Naime, nekada davno, u vreme geološkog perioda Tercijara, klima u većem delu našeg kontinenta bila je znatno toplija i vlažnija, i podsećala je na današnju tropsku klimu. Procenjuje se da su baš u takvim uslovima, pre oko 65 miliona godina, nastali prvi predstavnici familije Gesneriaceae, negde daleko na području današnje Južne Amerike, odakle su se postepeno širili u ostale delove sveta.
U Evropi su se ove biljke pojavile sredinom Tercijara, u periodu koji zovemo rani Oligocen, pre oko 32 miliona godina. To nisu bile vrste koje poznajemo danas, već njihovi preci, za koje su uslovi temperature i vlažnosti bili povoljniji nego što je to slučaj danas, pa su zahvaljujući tome verovatno imali i šire rasprostranjenje, naseljavajući uglavnom planinske predele.
Rod Haberlea se prvi odvojio od zajedničkog pretka verovatno tokom kasnog Oligocena. Međutim, već sredinom Miocena (pre oko 14-13,5 miliona godina) počinju problemi za evropske Gesneriaceae, jer se klima menja, dolazi do postepenog pada temperature i što je za ove biljke važnije, u Evropi postaje suvlje. Osim toga, na Balkanskom poluostrvu u to vreme dešavale su se i geomorfološke promene, među kojima je i pojava niza jezera tokom Miocena i Pliocena.
Kada je pre oko 2 miliona godina počelo Ledeno doba, mnoge biljke su migrirale južnije i na niže nadmorske visine u tzv. refugijalna staništa koja su predstavljala neku vrstu skloništa, u kojima se zahlađenje koje je zahvatilo Evropu nije tako jako osećalo.
Tako su se i preci današnjih ramondi našli u klisurama i kanjonima u čijim su ušuškanim uslovima mogli da prežive nepovoljne klimatske prilike. Sva ova dešavanja uticala su na smanjenje površine koju su preci današnjih ramondi naseljavali, što je dovelo do geografskog razdvajanja i fragmentacije populacija na Pirinejskom i Balkanskom poluostrvu.
Usled toga, razmena genetičkog materijala među populacijama je postajala sve manja, a sve više su se nagomilavale razlike među njima, što je dovelo do nastanka vrsta koje znamo danas – prvo Ramonda myconi pre oko 10 miliona godina na Pirinejskom poluostrvu, dok se smatra da su Ramonda nathaliae i Ramonda serbica najmlađe i da su nastale kada je Ledeno doba već bilo u toku.
Po prestanku Ledenog doba, one su postepeno počele da šire svoje areale (rasprostranjenje) do prostora na kojima ih danas nalazimo. Upravo zbog porekla koje je procenjeno na davni period Tercijara, evropske vrste familije Gesneriaceae zovu se relikti (ostaci) Tercijara, a zbog velike starosti još se nazivaju i „živi fosili”.
Jugoistočna Srbija je jedini lokalitet u Evropi gde dve vrste ramondi žive zajedno – i ukrštaju se, formirajući hibridne jedinke
Sve vrste familije Gesneriaceae u Evropi su ograničenog rasprostranjenja, zbog čega ih nazivamo endemičnim vrstama. Ramonda myconi je endemit Pirinejskog polustrva, a ostale četiri vrste su endemiti Balkanskog poluostrva.
Haberlea rhodopensis je zastupljena u Bugarskoj i severoistočnoj Grčkoj. Ramonda heldreichii naseljava samo planinu Olimp u Grčkoj, pa je zato okarakterisana kao stenoendemit, vrsta čije je rasprostranjenje ograničeno na veoma malo područje.
Najveći deo areala vrste Ramonda nathaliae nalazi se u Severnoj Makedoniji, a manji u severnom delu Grčke, na obroncima Šar-planine na Kosovu i u jugoistočnoj Srbiji. Vrsta Ramonda serbica ima šire rasprostranjenje koje obuhvata severozapadnu Grčku, Albaniju, delove Severne Makedonije, Crne Gore, Srbije i završava se u severozapadnoj Bugarskoj.
Areali svih predstavnika familije su jasno razdvojeni u Evropi – izuzetak predstavlja jugoistočna Srbija, gde u Sićevačkoj i Jelašničkoj klisuri Natalijina i srpska ramonda žive zajedno, međusobno se ukrštaju i formiraju hibridne jedinke, što otvara mogućnost za nove kombinacije gena, dalju evoluciju i potencijalno stvaranje neke nove vrste ramondi u dalekoj budućnosti.
Ramondama odgovara visoka vlažnost vazduha i umerena temperatura, pa na njihovu budućnost mogu uticati klimatske promene
Sve vrste roda Ramonda naseljavaju slične tipove staništa – klisure i kanjone u brdsko-planinskim predelima, ali i strme, stenovite planinske strane. Nalaze se gotovo uvek na severno eksponiranim stranama, prevashodno na krečnjačkoj podlozi, okružene mahovinama koje im obezbeđuju dodatnu vlagu, mineralne materije i povoljnu podlogu za razvoj klijanaca.
Na ovakvim staništima ramonde opstaju u specifičnim mikroklimatskim uslovima koji su im potrebni, a to su, pre svega, veća vlažnost vazduha i umerenije temperature.
Od pet predstavnika familije Gesneriaceae u Evropi, za četiri je dokazano da su poikilohidrične biljke. To znači da nepovoljne uslove na staništu, kao što su nedostatak vlage ili visoke temperature, preživljavaju ulaskom u anabiozu, fiziološko stanje u kome se njihov metabolizam usporava, a nadzemni organi dehidriraju, tako da gube i do 95% vode (Slika 6).
Kada se povoljni uslovi na staništu ponovo uspostave, one u roku od 48 časova do nekoliko dana ponovo uspostavljaju normalnu metaboličku aktivnost, zbog čega se još nazivaju i „biljke koje vaskrsavaju”. U svetu postoji samo 135 vrsta cvetnica koje imaju ovu neobičnu osobinu.
Iako mogu da prežive sušne uslove i „vaskrsnu”, suša svejedno može ugroziti jedinke ramonde – a posebno mlađe biljke
Različiti faktori danas ugrožavaju stabilnost populacija i opstanak evropskih vaskrsavajućih biljaka: narušavanje staništa usled klimatskih promena ili dejstva čoveka (izgradnja brana i minihidroelektrana u klisurama i kanjonima, razvoj turizma); mala brojnost i izolovanost pojedinih populacija; sakupljanje biljaka u naučne i hortikulturne svrhe.
Sve vrste su višegodišnje, spororastuće biljke. Najstarije jedinke ramondi sa rozetom prečnika i do 25 cm imaju više desetina godina. Dok odrasle jedinke mogu dugo da žive, smrtnost klijanaca i mladih jedinki je velika i potrebno im je puno vremena da postanu reproduktivno zrele, što znači da mogu da cvetaju, plodonose i proizvode semena koja će obezbediti podmlađivanje i opstanak populacije.
Na stabilnost populacija bitno utiče variranje klimatskih uslova na staništu.
Potrebno im je umereno toplo proleće sa dovoljnom, ali ne prevelikom količinom padavina kako bi uspešno cvetale i plodonosile. Ako je proleće isuviše toplo i suvo, odrasle biljke ulaze u stanje anabioze, što znači da ili uopšte neće cvetati, ili će se formirani cvetovi osušiti kada biljka uđe u anabiozu.
Populacije današnjih predstavnika familije Gesneriaceae su za sad stabilne. Od direktnog negativnog dejstva čoveka štiti ih to što se veliki broj jedinki nalazi na nepristupačnim mestima i u područjima koja su pod različitim stepenom zaštite.
Čak iako su plodovi već formirani, ukoliko su još uvek mladi, osušiće se zajedno sa ostatkom biljke, ali se za razliku od listova neće oporaviti kada se ponovo uspostave povoljni uslovi na staništu. Osim toga, neophodna je usaglašenost vremena cvetanja sa aktivnošću oprašivača: ako biljke procvetaju previše rano ili previše kasno, ili ukoliko je proleće izuzetno kišovito, velika je verovatnoća da adekvatni oprašivači neće biti aktivni, tako da će, u tom slučaju, izostati oprašivanje i nastanak plodova i semena.
Nepovoljne vremenske prilike u proleće negativno utiču i na mlade jedinke koje su osetljivije na sušne uslove i lako mogu uginuti. Iako su sposobne da prežive ponavljanje sušnih perioda, treba imati na umu da, dok su u anabiozi, biljke nisu aktivne i samim tim izraženiji sušni periodi negativno utiču na njihov rast i razvoj, bilo da se dešavaju tokom proleća ili kasnije u godini.
S obzirom da podaci ukazuju da temperature na područjima koje naseljavaju ove biljke postaju sve više, a sušni uslovi sve češći, može se očekivati da će se uslovi za opstanak ovih izuzetnih biljaka samo pogoršavati. Olakšavajuća okolnost je što temperatura i vlažnost u kanjonima i klisurama generalno manje variraju.
Populacije današnjih predstavnika familije Gesneriaceae su za sad stabilne. Od direktnog negativnog dejstva čoveka štiti ih to što se veliki broj jedinki nalazi na nepristupačnim mestima i u područjima koja su pod različitim stepenom zaštite. U našoj zemlji Ramonda nathaliae i Ramonda serbica su prema nacionalnom zakonodavstvu strogo zaštićene vrste i za bilo kakve aktivnosti na njihovim staništima neophodna je dozvola Ministarstva zaštite životne sredine Republike Srbije.
Iako im sadašnje klimatske promene ne idu u prilog, istorija ove familije u Evropi pokazuje da su tokom vremena ove izuzetne cvetnice pronalazile načine da reše nastale probleme. Možda im je sada najveći izazov zapravo – prevelika zainteresovanost i upletenost čoveka.
Kako razlikovati Natalijinu i srpsku ramondu?
Dve vrste se po svojoj građi međusobno najlakše razlikuju po osobinama listova i cvetova. Naime, R. nathaliae se odlikuje listovima koji su ovalnijeg oblika i sitno i pravilno nazubljenih ivica. Njeni cvetovi su tanjirasti, ljubičaste boje, građeni od najčešće 4 (ređe 5-6) kruničnih listića (latice), koji se međusobno preklapaju i često imaju talasastu ivicu. Listovi vrste R. serbica su izduženiji, dok je ivica lista nepravilno i izraženije testerasto nazubljena. Cvet je oblika levka, bledo-ljubičaste boje, sa najčešće 5 (ređe 4-6) latica koje se međusobno ne preklapaju. Obe vrste cvetaju na proleće, od aprila do juna, a najviše u maju.
O autorki
Dr Maja Lazarević je vanredni profesor Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Kao predavač nastoji da svojim studentima na što pristupačniji način približi ekologiju biljaka. U svom naučnom radu bavi se različitim istraživanjama u oblasti ekologije biljaka, pokušavajući da sazna kako ploidizacija i hibridizacija utiču na osobine biljaka, kakva tajna veza postoji između biljaka i njihovih oprašivača, ili kako pomoći retkim i ugroženim biljnim vrstama da prežive današnjicu. U neizmerno interesantnu problemiku roda Ramonda uveo ju je njen mentor, prof. dr Vladimir Stevanović, nedavno preminuli redovni član SANU i jedan od najvećih poznavalaca endemične flore Balkanskog poluostrva.