I nagrade koje sam dobijala, pripisivali su Acinom uticaju (političar Aleksandar Bakočević, prim, red). Osvajala sam nagrade na međunarodnim tačmičenjima mladih umetniika Gran pri u Ženevi, pa Delkanta u Liježu, pa u Bugarskoj, i šta znam koliko još na koje moj muž nije mogao da utiče, a nije mogao ni na kritičare da utiče.
Nakon šesdeset godina uspešne umeničke karijere teško je postaviti neko pitanje primadoni Radmili Bakočević, koje joj niko do sada nije postavio. Osim što u devetoj deceniji odlično izgleda, ona i dalje prenosi svoje znanje mladima zaljubljenim u operu
Razgovor smo vodili u svečanoj sali Rektorata, rekolo bi se u radnoj atmosveri, neposredno po davanju poslednjih instrukcija mladim pevačima pred trodnevno internacionalno takmičenje solo pevača koje nosi naziv „Radmila Bakočević”, po ovoj velikoj umetnici, koja je otpevala preko dve hiljade predstava i nešto manje koncearata, pedagogu i profesoru emeritusu Univerziteta u Kragujevcu, osnivaču Studijske grupe, a kasnije i Katedre za solo pevanje Filološko-umetničkog fakulčteta u Kragujevcu, na kome danas rade profesori izvedeni iz njene klase.
Pored marljivog rada, talenta i podrške porodice, uzora, šta je potrebno još za uspešnu karijeru?
Kada dobijem određenu ulogu, bilo da je to u Narodnom teatru u Beogradu ili negde van, ja sam prvo uradila ulogu sa svojim korepetitorom Zdenkom Maraševićem, poznatim pijanistom, izuzetanim muzičarem, koji je bio moj profesor i koji je, takođe, o meni vodio računa. Govorio bi, ukoliko kod kompozicije koju ti dam osećaš zamor kaži mi, znači da još uvek nisi zrela za to, zamenićemo za nešto drugo. Ukoliko ti se ponudi neka kompozicija, pa ne možeš odmah da se opredeliš uzmi najteži deo. Nauči propevaj, ako sutradan govoriš visokuo znači da je ta uloga za tebe. Isto je bilo i s direktorom beogradske opere Skardanom. Postepeno sam ulazila u repertuar i vrlo svesno u najteži repertuar.
U toku svoje karijere učvrstili ste saradnju sa dve operske kuće – Narodnim pozorištem u Beogradu i Bečkom državnom operom. Imali ste širok repertoar koji je obuhvatao dela od 17. do 20. veka.
– Bila sam vezana ze beogradsku operu do penzije. Onda sam prešla na muzičku Akademiju i bila sam jedan mandat, dve godine, rektor na Univerzitetu umetnosti. U Beču sam pevala kao gost 14 godina, a u Italiji preko 25 godina u svim teatrima, od onog najjužnijeg, Leće, preko Barija, do Milanske Skale.
Ja nisam slušala ploče, ja sam prvo uradila i formirala ulogu prema svojim sposobnostima, a onda bih poslušala da vidim, možda, da neku frazu još lepše napravim. Imali smo potpuno druge uslove nego što danas deca imaju. Neku našu srednju generaciju, ovom našom tragedijom, bombardovanjem, sankcijama i izlolacijom su progutale godine. Tu je samo nekoliko pevača uspelo, koji su pre svih tih događaja, već bili ušli na međunarodnu scenu i uspeli nekako i u tom periodu, da održe kontakte sa tim kućama u kojima su pevali.
Kako ste stigli do njujorške scene i Metropolitena?
Pevla sam „Normu” u Lisabonu i sticajem okolnosti tu je bila prisutna sestra čuvenog menadžera Binga čula me je i javila bratu da je slušala jednu mladu pevačicu za koju smatra da joj je mesto u Metu. A Bingo je za Evropu imao svog agenta. Ja sam onda otišla na preslušavanje i tako došla do Metropolitena.
Pevali ste i u Moskvi u Bošljšovi teatru i Novosibirsku na minus 40 stepeni.
– Ja sam tada bila najzdravija, ni kijavicu nisam dobila. To je trajalo mesac dana. Za tih mesec dana otišla sam iz Beograda sa minus 15 stepeni, u Moskvu u Boljšoj na minus 37 i tu pevala predstavu. Onda sam otputovala u Taškent, gde je bila visoka temperatura 24 spepena, pa odatle na Novosibirsk da pevam na minus 40. Iz Novosibirska u jednu od južnih republika gde je bilo plus 24, a odatle ponovo sam se vratila za Moskvu, zbog vraćanja kući preko Mosve za Beograd. Samo što sam stigla u Beograda pravo sam otišla u Kairo gde je gostovala Beogradska opera na plus 26.
Usedmom mesecu trudnoće nastupali kao Faustova Margareta, po kojoj je i vaša kćerka dobila ime.
Beogradska opera je u to vreme mnogo gostovala. I u Beču, i na svim najpoznatijim festivalima – Parizu, Visbadenu, Lozani, Kopenhagenu, Egiptu… Tako sam ja u Visbadenu izašlana i počela je arija, ta scena sa Margaretom, i u jednom trenutku pauza, ni tekst ni muzika. Ništa. Prazno. Oskar Danon je dirigovao. Svi su se uskomešali jer su pomislili da je to vezano za moju trudnoću. Međutim, to je bio samo jedan sekund, a činilo se kao večnost, samo dam znak rukom maestru uklopim se i nastavim dalje. I zaista taj događaj je moj suprug povezao. Otišao je da prijavi našu kćerku i kada se vratio pitao me znaš li kako se zove naša kćerka. Kaže Margareta.
Koliko je bilo teško pomiriti uloge majke, supruge i operske dive?
Nemojte, molim vas, operska diva. Samo sam radila svoj posao u okviru svojih sposobnosti. Ja za sebe mogu da kažem da sam profesionalno obavila svoj posao, koji sam volela. Želim da mi verujete da sam iskrena. Nikada nisam bila ni sujetna ni zavidna. Uvek sam priznala ako je neko od mojih kolega ulogu, koju ja pevam, bolje odpevao od mene ili samo neki deo.
Da li su Vam smetale priče da je vaša uspešna karijera plod muževljevog uticaja, političara Aleksandra Bakočevića?
Pod broj jedan, operu sam ušla kao Radmila Vasović. I pre nego što sam se udala za Aleksandra, ja sam bila na takmičenju mladih umetnika i dobila drugu nagradu. Pet godina sam bila Vasović i pevala velike uloge u operi – Mimi i Dezdemonu i Rajičićevu Simonidu i od Logara Pokondirenu tiku, Mikaelu i još puno uloga. A gostovala sam i u Španiji, kada je još uvak bio Franko na vlsti. Znali su svi oni ko je moj suprug, da je profesionalni političar. Bila sam i u Lisabonu. Prema tome, neko može da vas protežira za jednu predstavu, ali ne možete pevati 25 godina u Italiji u svom postojećim teatrima.
I nagrade koje sam dobijala, pripisivali su Acinom uticaju. Osvajala sam nagrade na međunarodnim tačmičenjima mladih umetniika Gran pri u Ženevi, pa Delkanta u Liježu, pa u Bugarskoj, i šta znam koliko još na koje moj muž nije mogao da utiče, a nije mogao ni na kritičare da utiče.
U penziju ste otišli kao rektor beogradske Muzičke akademije, ali ste i dalje nastavili kao profesor pevanja na nekoliko Univerziteta, među kojima je i ovaj kragujevački.
Ja više ne predajem, predaju sve moji studenti. Međutim, profesor dr Branka Radović koja je tada bila dekan, pozvala me je i rekla da bi ovde trebalo da se otvori katedra – klasa za solo pevanje, jer je kragujevačka srednja škola uvek bila jaka. A tu je bio profesor Nešić, izvrstan pedagog. To bi bilo korisno i za decu i za roditrlje, jer deca iz unutrašnjosti nisu uvek mogla da se upiišu u Novom Sadu i Beogradu.
Šta je recept za tako dugo opstajanje na sceni?
Za mene je profesija postojala samo dok se ne spusti zavesa. Kada se spusti, radila sam sve što i druge žene. Kad god sam bila kod kuće, u Beogradu, ja sam vreme provodila sa svojim detetom, mužem, svojom porodicom. Radila sam sve kućne poslove i negovala zdrav život. Moj suprug i ja samo naše profesije ostavljali u hodniku, pre ulaska u kuću. On je, nažalost, morao da sluša moje probe i posle probe sa studentima.
Mogu da kažem da sam vrlo srećna sa svojom porodicom Vasović. Braćom Draganom, Srećkom i njihovim suprugama i decom. Mi smo jedna složna porodica i imala sam veliku podršku od njih. Moj tata je u jednom trenutku rekao ’Bože, nisam znao kad udam ćerku, da ću da udam i ženu’. Jer kada bih ja otputovala, moja mama bi dolazila u Beograd. Isto tako sam imala podršku i od porodice Bakočević. Ja sam jedna realizovana žena.