Poznati kragujevački graver Radiša Minić na Vidovdan imao je samostalnu izložbu pod nazivom „Miris tamjana” u porti Stare saoborne crkve. A dva meseca ranije u Novom Sadu na izložbi zlatarstva dobio je dva najveća priznanja za džepni sat „longin” iz 1904. godine, iz njegove lične kolekcije, koji je ukrasio sa svih strana. Ovaj šezdesetčetvorogodišnjak je jedinstveni umetnik na prostorima Balkana, pa i šire, gravira minijature na plemenitim metalima i dragom kamenju koristeći samo dleto i čekić, kao što se to radilo u praistoriji. Međutim, nema zanatskog naslednika. Nekoliko monaha i jedna monahinja iz okoline Kragujevca započinjali su obuku kod Radiše, baš kao i par civila, ali su odustali. Na početku učenja shvatili bi koliko je to zahtevno i dizali su ruke.
Manifakturna umetnost
A da bi uopšte bio uspešan za ovu umetnost potrebna je dobra koncentracija, mirna ruka, dobra ideja, ali pre svega strpljenje, koga Radiša i nema uvek, osim dok gravira. Ideje crpi iz Biblije, Jevanđelja, srpske istorije, s posebnim osvrtom na dinastiju Nemanjić, zato što je njegova krsna slava Sveti Sava. Cilj mu je da stvara dela koja će živeti i posle njega, poput šest zlatnih izrezbarenih krstova koji se nalaze u Svetoj gori, i mnogo toga još.
Sam naziv nedavne izložbe ukazuje na njegovo duhovno opredeljenje i trasiran put kojim će dalje ići. Ima svoju improvizovanu radionicu u Hilandaru, gde povremeno odlazi da stvara nove vrednosti, i planira da na Atosu, među čempresima na toplom grčkom moru, nađe svoj trajni smiraj.
Radio je puno do sada za oca Metodija i Simeona iz hilandarskog manastira, što je za Radišu bila velika čast. Ima radionicu i u manastiru Đurđevi stupovi. Imao je u manastiru Duboki potok na Kosovu, gde je često odlazio i dva monaha obučavao, ali kada je došlo do raskola u crkvi u vezi vladike Artemija to je prestalo da funkcioniše.
On je 23 godine radio u „Zastavinoj alatnici” kao graver. U to vreme nisu bili aktuelni duhovni radovi. Uglavnom je izrađivao žigove i markirače za Vojnu fabriku koji se i danas koriste, a za Fabriku automobila brojeve motora i školjki.
„Svako je u „Zastavi” zanao da u alatnici postoji tamo neki graver i svako ko je odlazio u penziju i dobijao sat ili pehar na nekom sportskom takmičenju donosio mu je da izgravira posvetu. Nikome nikada za tu uslugu nisam naplatio ni dinara, ali su me tako mnogi upoznali“, kaže Radiša.
Odlazak iz „Zastave” sredinom devedesetih godina po njemu je bila ispravna odluka, nije bio zadovoljan platom, shvatio je da nije dovoljno cenjen njegov ručni rad, a imao je veliku normu. Radio je tada kao i sada, na način kako se radilo pre hiljadu godina – klesanjem na kamenu po pećinama. U jednoj ruci drži čekić, u drugoj dleto. I dok je živ radiće tako – slobodnom rukom, jer ručni rad se razlikuje od svakog mašinskog rada, objašnjava Radiša.
Otišao je iz fabrike bez otpremnine zato što je sam dao otkaz. Kaže, to je bilo po božjoj promisli. Otisnuo se u avanturu ne znajući šta će sa sobom. Nikada nije bio materijalista, zanimaju ga samo duhovne vrednosti, zato će živeti od skromne penzije, a ostatak dopunjavati ovim poslom. Kuću u kojoj trenutno živi i stvara kupio je od novca koji je zaradio boraveći tri meseca na Malti, gravirajući mahom oružje, uz nešto ušteđevine.
Radiša ne može da definiše šta je po zanimanju. Ima diplomu ručnog gravera, koju je stekao 1977/1978. godine i tada je bio jedini ručni graver u SFRJ, a možda i na Blakanu. A na pitanje ko ga je učio tome, kaže – niko, samouk je.
„Pohađao sam nekadašnji VIŠ, pitali su me šta želim da budem i spomenuli su mi tri zanimanja: sajdžija, precizni mehaničar i graver. Tada sam prvi put čuo za gravera i rešio da budem baš to, jer sam bio talenat za crtanje“, objašnjava Radiša.
Inače, četiri decenije pre njega je samo jedan pitomac dobio to zvanje, a decenijama posle njega više niko.
„Na pomen gravera prva asocijacija su posvete, tekstovi na satovima, medaljama, aplikacije na lovačkom oružju… Ja to izvanredno radim, a poslednjih trideset godina preorijentisan sam samo na duhovne stvari i definitivno radim nešto što niko ne radi, možda ni u svetu“, kaže Radiša.
Njegova radionica posložena je pod konac. Obiluje umetninama i raznoraznim predmetima koje je svojeručno napravio ili dobio na poklon od prijatelja širom sveta i svaki ima svoje posebno mesto i svoju propratnu priču. Stvorio je sebi savršen ambijent za rad. Kad ulazi ujutru u radionicu obavezno se pomoli Bogu. U jednoj ruci drži šolju s kafom, a u drugoj s čajem. Seda za radni sto, na kome se nalazi spremna stega, alati, dleta, čekić. Obavezno pusti muziku onu opuštajuću, uz koju smo obavili i najveći deo ovog razgovora.
„Imam želju da radim za tri naredna života. Nije tajna šta ću raditi, to su stvari u duhovnom fazonu, na primer za sebe pravim jedan lanac na kome sam već proveo pola godine i kada bih radio svakog dana po pet-šest sati, ne bih mogao još za godinu dana da ga završim“, kaže Radiša.
Ukoliko bude imao još neku samostalnu izložbu, napraviće je samo sa jednim radom u srebru sa pozlatom, na čemu ponajviše stvara, zato što je zlato dosta skupo.
„Pre tri godine sam imao izložbu u Temišvaru, gde sam predstavio ne sebe, ne Kragujevac, nego Srbiju i bila je veoma posećena. Primio me je vladika Lukijan, bio je tu i mitropolit, puno ambasadora, konzula, tako da je to za mene bila velika čast“, priča Radiša.
Od 8. do 11. aprila učestvovao je na sajmu zlatarstva u Novom Sadu, a kao počasni član Unije zlatara Srbije poslednjih desetak godina ima uvek besplatan štand. Na ovom sajmu dobio je dva vrhunska priznanja – Posebnu specijalnu prvu nagradu i veliku zlatnu medalju Novog Sada.
Distanca od sveta
Iako preferira minijature, ima i radove većih dimenzija, i oni se nalaze svuda po svetu. Na Svetoj Gori, na Svetoj zemlji u Jerusalimu u crkvi Hristovog groba, na Elbrusu – najvećem vrhu Kavkaza. NJegov najpoznatiji rad je izrada kivota za mošti kneza Lazara u manastiru Ravanica. Onda je za Svetog Prohora, radio takođe okov, zatim malu remetu za Svetog Đorđa Kratovca, na Ubu za mošti svetog vladike Nikolaja Velimirovića i Justina Ćelijskog, kao i za manastir Blagoveštenje Ovčarsko kablarskoj klisuri. Tu je uradio kivot za mošti svetog Justina Flavijana.
Stvara uglavnom po narudžbini crkve, a dolaze i drugi ljudi sa svojim rešenjima. On im predloži šta bi moglo da bude bolje i lepše, a u svaki predmet utka „dušu”.
Radišin posao je tesno povezan sa zlatarstvom. Nema zlatara u zemlji koji nije čuo za njega i uspostavio saradnju. Gravirao je burme za njih, rezbario šare na prstenju i tako se u početku svog preduzetništva izdržavao. Lepo je od toga moglo da se živi, ali posle 2000-te sve manje se kupovao zlatni nakit zbog skupoće.
„Ljudi, nažalost, bižuteriju koriste za venčanje. Mnogi bi nešto da ovekoveče natpisom, ali nemaju sredstava, ili ne znaju da može i na sitnijim komadima da se uradi minijaturna poruka. Nekada su se namenski kupovale „Majdanpekove” čaše za vino za mladence, na kojima bi se ugravirali inicijali i datum venčanja. Nema više „Majdanpeka”, nema čaša, niti grviranja“, kaže Radiša setno.
Bilo je situacija kada je Radiša gubio volju, jer su ga mnogi razočarali. Ali veru su mu vratili monasi na Svetoj Gori i ljudi poput oca Voje Bilbije koji je radio kivot Svetog Simeona Mirotočivog u Hilandaru. On ga je dva puta poljubio u ruku i rekao: „Dabogda ti Bog dao zdravlja i čuvao tvoju desnicu ruku”.
„Kad mi jedan takav čovek, koji je moj idol, tako nešto kaže, e, onda dobijem inspiraciju“, kaže Radiša.
Na pitanje da li se priprema za trajno preseljenje na Svetu Goru, uzvraća s zadrškom – možda.
„Učim polako i grčki jezik. Sav moj alat, koji je oskudan, može da stane u jednu torbicu… Kakav bi i život voleo da imam? Jednu sobu, kuhinju, kupatilo i terasicu s poredom na more. Da ujutru sipam jedan „uzo”, da gledam kako sunce izranja iz mora i onda da malo prošetam ili da plivam, lagan doručak i onda graviranje, a za ručak na primer jedna riba na žaru i čaša vina… I šta ja više od života tražim, ništa“, kaže Radiša.
On se pre osam godina distancirao od ljudi, pa i medija kojima je bio jako interesantan kada je počeo da gravira duhovne motive. Tvrdi da on kao graver Radiša Minić uopšte nije bitan, ali mu je stalo da ljudi u svetu znaju da ovo što on radi – radi jedan Šumadinac – Kragujevčanin, i da se to pomene.
„Distanciran sam od sveta, možda to ide i s godinama. Živeo sam u centru grada. Korzo koji je svima ostao u lepom sećanju bio je moje lično dvorište. Imo sam pedesetak metara do njega i puno sam ljudi poznavao, ali bilo mi je potrebno da se izolujem, možda i zbog ovog mog rada. Želim da ostavim neki trag, jer život je samo jedna šetnja“, objašnjava Radiša.
On je nedavno postao udovac, sinovi imaju svoje karijere i život i ta osama mu pomaže da se skroz unese u svoje kreacije. Više vremena provodi u inostranstvu, a Grčka mu jedina leži na srcu, njena istorija, muzika, klima, more… I planira da se trajno preseli tamo.
O SUVENIRU S HILANDARA
Čekanje na čašu deceniju i po
„Odem ti ja na Svetu Goru pre 15 godina i poželim da imam nešto za uspomenu, ali nisam imao konkretnu ideju šta bi to moglo da bude. Jedan kamen, možda šišarka od kiparisa ili nešto treće. Slučajno mi padne na pamet čaša od rostfraja iz koje monasi i hrišćani koji dolaze na Svetu Goru piju vodu, vino, čaj. Poželim baš nju i pitam oca Simeona kakva je mogućnost da dobijem jednu takvu čašu. Ništa mi nije rekao, samo se nasmejao i slegao ramenima, a ja ništa više ne pitam. Kada sam ponovo došao na Hilandar, opet pitam isto oca Simeona, dok smo bili u šetnji i pokazivao mi početak izgradnje dela manastira izgorelog u požaru, a on se opet blago nasmešio, slegao ramenima i ništa mi nije rekao. Pametnom je dovoljno dva puta da pita. Prošle su godine. Ja odlazim 2015. na Božić na Svetu Goru. Bilo je baš puno sveta, čak su monasi ustupili svoja mesta nama za ručak. Ja osetim po levom ramenu kao da me neko tapše. Mislio sam da mi se učinilo, međutim ponovo me neko potapšao, ja pogledam kad ono glavni monah, nadstojnik trpezarije, sag’o mi se na uvo i nešto šapnuo. Svi su se okrenuli prema meni da vide šta se to dešava. Ja ga prvo ništa nisam razumeo. On je ponovio – možete da uzmete. Sad ja ne znam šta treba da uzmem. I tek onda se setim za čašu iz koje sam pio vino. Shvatio sam da sam posle toliko godina dobio blagoslov da mogu da uzmem čašu“, priča Radiša Minić.
Posle mu je bio problem kako da iznese čašu iz trpezarije. Podigao je visoko iznad glave, da svi vide i tako izašao da ne bi ispalo da je uzeo samoinicijativno. Sledeći put kada je dolazio na Svetu Goru doneo je i pokazao ocu Simeonu i igumanu manastira ocu Metodiju svojih ruku delo.
„Na toj čaši sam izgravirao manastir Hilandar, sa druge strane sam uradio Bogorodicu Trojeručicu i Svetog Savu. Uradio sam i dva citata iz Biblije koji su odvojeni grbovima Nemanjića, a na vrhu je loza, studenički krst i grifoni – anđeli. Tri meseca sam je radio. Nisu mogli da veruju svojim očima“, kaže Radiša.
Ponovo je vratio u Srbiju. Posle njegove smrti verovatno će čaša završiti u Hilandaru.
Izvor: Kragujevačke