Putnikova Srbija iz koje se nije odlazilo i Putnikova kuća u koju se ne zalazi

Za 15. novembar zakazano je svečano otvaranje rekonstruisanog Trga Radomira Putnika u samom centru Kragujevca. Iako bi ovo mogao biti još jedan tekst o tome kako je trg koji nosi ime jednog od najvećih vojskovođa koje je Srbija ikada imala, rekonstruisan – priča će krenuti drugim tokom.

Ako bismo vas upitali za imena nekih od najpoznatijih Kragujevčana, da li bi vam na pamet palo ime Radomira Putnika? Ako biste se pak setili Radomira Putnika, da li biste mogli da pokažete gde se nalazila kuća velikog vojvode, koji je u nekoliko navrata u svome životu, živeo u rodnome Kragujevcu? Da li uopšte znate da njegova kuća, prilično oštećene i neočuvana, još uvek postoji u gradu na Lepenici, koji je, ruku na srce, odavno zaboravio da je Vojvoda Putnik, rođeni Kragujevčanin uopšte postoji?

Kada se pre sada nekoliko godina povela priča o rušenju kuće u kojoj je svega nekoliko godina živeo Đura Jakšić, delovalo je da se ni Kragujevčani, baš kao ni predstavnici grada ne opterećuju, niti brinu previše za to. Opravdano, rećiće istoričari koji su od starta procenili da se u tih nekoliko godina bistvovanja velikog srpskog književnika u Kragujevcu (kao podstanar), izuzev nekoliko anegdodata, nije ni imalo šta zapamti ili zabeleži. Samim tim, ni za čim ni da se žali.

Da li bi trebalo drugačije postupiti s kućom Radomira Putnika, koja u Kragujevcu jošu uvek ponosito stoji u ulici nazvanoj po njemu?

Ko je bio vojvoda Putnika?

Radomir Putnik, ne samo da je rođen, odrastao i školovao se u Kragujevcu, ne samo da je deo svoje vojničke karijere proveo u ovom gradu, najpre kao mlađi oficir, potom i u zrelim godinama, već je iz svog rodnog grada komandovao i vojnim štabom tokom ključnih godina Prvog svetskog rata.

• Reč je o jednom od četvorice najpoznatijih srpskih vojnika perioda ratova za oslobođenje i ujedinjenje. Jednom od četvorice srpskih vojvoda. Putnik je bio prvi koji je unapređen u to zvanje, najstariji među njima, ali ne samo najstariji po godinama i po zvanju, već neko ko je svima njima bio profesor, dakle čovek koji je pre svega ostavio ogroman trag i ogroman uloženi trud u stvaraje srpske vojske, ističe profesor doktor Aleksandar Životić, profesor istorije na Univerzitetu u Beogradu.

Putnik je kako ističe profesor Životić, ostavio neobrisiv trag, najpre kao oficir na najvišim dužnostima u Genrealštabu, a potom i kao profesor na Višoj školi vojne akademije, kao i na generalštabnoj pripremi.

• Iznad svega kao tvorac jedne osobene srpske vojne doktrine koja je nastala na temeljima tada najsavremenijih i najfunkcionalnijih evropskih vojnih znanja, ali na onaj način na koji su sva ta evropska znanja i iskustva inkorporirana u srpsku sredinu. Ne tako što su preuzimana mehanički, već tako što su jednostavno prilagođavana srpskim uslovima i potrebama. Kao vrednost jedne takve škole i jednog višedecenijskog rada potvrda je stigla već u Balkanskim ratovima, a potom i Prvom svetskom ratu, zaključuje profesor Životić.

Radomir Putnik rođen je januara 1847. godine u Kragujevcu. O njegovom daljem poreklu se ne zna puno, ali je njegov život pre svega vezan za Kragujevac. Njegov otac Dimitrije bio je učitelj, koji je iz Banata došao u Kragujevac, dok poreklo njegovog dede Arsenija, prema nekim od spisa vodi sa Kosova.

• Sticajem okolnosti svih seoba karaktrističnih za taj period sprske istorije porodica Radomira Putnika našla se u Banatu, a njegov otac je kasnije prešao u Srbiju, što je bitno istaći za istoriju Srbije toga doba. Dakle Srbija koja je tada sticala prvo autonomiju, pa nezavisnost i bila prosto jedan bastion slobode u koji su gledali ne samo Srbi s prostora Austrougarske i Turkse već iz čitavog regiona, pre svega Južni Sloveni. Ona je prosto zračila nekim novim duhom i nekim novim idejama. I to je uostalom i možda bitna simbolika koju bi u ovom slučaju trebalo istaći. Dakle to je Srbija iz koje se nije odlazilo, već u koju se dolazilo. I Putnikov otac je upravo jedan od tih školovanih Srba iz Austrougarske monarhije koji je došao u Srbiju da radi svoj učiteljki posao i da podižen neke nove generacije, jer je Srbija tada vapila, ne samo za oslobođenjem već i za unutrašnjim razvojem, za razvojem privrede, kulture, prosvete. Dakle to je jedno društvo koje tada bilo u apsolutnom napretku. A i ono što valja istaći to je na indirektan način i simbol, živi simbol nečega što je Kragujevac značio za Srbiju u 19. i početkom 20. veka, zaključuje profesor Životić.

Kako u to vreme još uvek nije postojala Vojna akademija, Putnik je završio Artiljerijsku školu kao jedan od najboljih u klasi, a potom se usavršavao kao generalštabni oficir. Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima, ali i u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, na različitim dužnostima. Najpre u srpsko-turskim ratovima kao komandant Rudničke brigade, kasnije kao Načelnik štaba jedne od divizija u srpsko-bugarskom ratu. Posle srpsko-bugrskog rata bio je Načelnik spoljnog odseka u Generalštabu, odnosno preteči vojne obaveštajne službe. Bio je i načelnik Generalštaba, ali i u pojedinim periodima ministar vojni.

Nemiljenik vladara

Putnik je bio i profesor na Višoj školi Vojene akademije, gde je vodio generalštabnu prpremu ( u samom Generalštabu ), odnosno gde je spremao mlađe oficire za najviše komandne i štabne dužnosti. Ipak i pored svih postignuća u dugačkoj i plodonosnoj karijeri, Putnik često nije bio u saglasju sa onima koji su vodili državu.

• Njie baš bio u milosti Kralja Milana, pa je zbog toga i penzionisan, da bi se potom vratio u vojsku posle Majskog prevrata 1903. godine. Bio je, tako ga savremenici opisuju, kao čoveka koji je držao do svoga stava. U jednom momentu, to je poznata anegdota koja dosta ilustruje njegovo karakter, kada je Kralj Milan pitao za jednog mlađeg oficira, u stvari urguirao za njegov prolazak na ispitu, Putnikov odgovor je bio ’’Pa položiće ako bude znao’’, priča profesor Životić.

Iako je vraćen u službu za vreme Karađorđevića, Putnik nije baš bio ni u njihovoj milosti. Karađorđeviću su ga sumnjičili za naklonost Radikalima ( kao protivnicima vlasi), a svojim nepokolebljivim i istrajnim karakterom čoveka koji je uvek govorio ono što misli, samo je doprinosio tim sumnjama. U prilog tome da veliki vojvoda nije ima naklonost ni Krađorđevića govori i sam način na koji je smenjen sa mesta načelnika štaba vrhovne komande u Prvom svetskom ratu.

• On jeste zaista bio veoma bolestan posle prelaska preko Albanije, a i pre toga ga je zastupao njegov pomoćnik Živko Pavlović, ali njemu u Skadru, kada je bio na ležanju, čak nije ni saopšteno da je smenjen. On je to sazano tek na Krfu kad mu je stigla plata bez dodatka za dužnost načelnika štaba vrhovne komande. To je bio kraj karijer. On je posle otišao na lečenje u Francusku, tamo je bio nekoliko meseci, gde je u Nici i umro. Njegovo telo je stajalo u kapeli ruske crkve narednih desetak godina, sve dok nije pokrenuta akcija u ’’Politici’’, pa je onda doneta odluka da se prenese u Beograd. Naravno država je priredila velelepnu sahranu i on na Novom groblju u Beogradu ima u centralnom delu neku vrstu malog mauzoleja, ali je sve to bilo kasno. Ostala je ta senka, tog zaista neprikladnog odnosa Kralja Aleksandra prema njemu, priča profesor Životić.

Kuriozitet je i da Putnik ima dva spomenika na Novom groblju. Postoji spomenik, mauzolej koji mu je država podigla, ali i onaj koji je on za života podigao supruzi i sebi i u toj grobnicu su sahranjeni svi njegovi. Najpre sinovi, a potom i unuci. Tu je upisan i njegov unuk poznati fudbaler i lekar, Milutin Ivković, koji je stradao na Banjici, kada su ga Nemci streljali.

• Mi volimo da istaknemo tradicije iz Prvog svetskog rata, ne samo kada je Putnik u pitanju, ali zašto Kraguejvac u kome je bio štab vrhovne komnade tokom najslavnijih dana Srbije, ali i najtežih u Prvom svetskom ratu od leta 1914. do leta 1915., nema ni spomen sobu, a nekmoli muzej posvećen tome? Zašto nijedan od srpskih genreala iz Prvog svetskog rata, koji su Kragujevčani inače, nema ulicu u Kragujevcu? Nijedan od komanadanata šumadijskih divizija, znači bila je I i II poziva, pa posle ujedinjena na Solunskom frontu, nema ulicu u Kragujevcu?, pita se za sam kraj razgovora profesor doktor Aleksandar Životić.

Od kuće do muzeja ni pomena ni glasa

U samom srcu Šumadije leži jedna kuća netipično šumadijska. Prava Banatska, koja sama dovoljno govori o onim slavnim, pomenutim danima i Srbiji iz koje se nije išlo, već u koju se dolazilo.

U srcu Šumadije dakle postoji jednu tipično banatska kuću koja dovoljno govori o poreklu velikog Vojvode i tome odakle i zašto njegova porodica došla. A kada govorimo uopšte o porodici treba istaći i ulogu Putnikovog oca koji je bio dugogodišnji učitelj u Kragujevcu, jedan od omiljenih, a čiji su učenici kasnije bili poznati profesori i akademici, pa i budući Putnikovi generali. Ne samo potčinjeni, već i đaci na generalštabnoj pripremi. Govorimo dakle o mestu koje je zaslužno za kaljenje moderne srpske države.

Nagrižena rubom vremena, na samoj ivici održivosti, atraktivne lokacija koja se, ne prejudiciramo, svakoga trenutka može slučajno ili baš i ne, srušiti. Na njeno mesto doćiće neka veća, bolja, lepša, podobnija zgrada u kojoj će se naseliti možda neki novi budući velikani ovog naroda. Ali veće su šanse da će se kvadrat te iste lokacije prodavati na kilo, kao što se uostalom danas i sve prodaje. Jer kome je danas uopšte i bitna istorija, ako grize za goli život ili profit.

naslovna foto: Aleksandra Petrović