Bio je dvostruki nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima. Rođen je u Vlakči 1886. godine, gde je završio osnovnu školu, a po svršenom sedmom razredu gimnazije u Kragujevcu stupio je u nižu školu Vojne akademije. Učestvovao je u svim ratovima od 1912. do 1918. godine, u brdskoj artiljeriji i u borbama sticao činove i visoka ratna odlikovanja. U svojim sećanjima iz ratnih dana ostavio je mnogo zanimljivih i potresnih detalja, ali nije zaboravio i po koju anegdotu da zapiše.
Za vreme jednog austrijskog bombardovanja Beograda 1914. Svetozar se nalazio u srpskoj prestonici. Bio je na pijaci kada se rasprsla topovska granata i jedno parče je palo u korpu sa paradajzom. Granata je izgnječila pola korpe paradajza, ali našla se jedna domaćica koja je kupila i takvu robu. Ona je procedila paradajz kroz sito i počela da ga prodaje na toj istoj pijaci praveći mu ovakvu reklamu: Evo ratni paradajz, miriše na barut!
Svi su kupovali ovaj njen paradajz i ona se nije pokajala, a Svetozar je sve to zapisao.
U svojim sećanjima opisao je i svog druga iz Čumića koga ga je posle detinjstva sreo prvi put u povlačenju preko Albanije. Vojnik se zvao Dositej Dosa Simić i sa svojom jedinicom, koja je bila u sastavu Šumadijske divizije, prilikom povlačenja susreo se sa četom Živanovića i zajedno su krenuli kroz gudure albanskih planina. Svetozara Dosu opisuje kao ogromnog i krupnog čoveka, vojnika koji je kroz povlačenje nosio na leđima deset pušaka. „Ako je neko odgovarao opisu delije to je bio Dosa“, primećuje Živanović i dodaje – ni zima ni težina pušaka koje je vukao nisu mu smetale,s ve je lako i kroz šalu podnosio. Ostali vojnici iz njegove čete su ga prosto obožavali.
Ali, vremenom, uz hladnoću, u povlačenju kod srpskih vojnika počinje da se javlja glad, a to je već nešto što Dosa nije mogao lako da izdrži. Mnogo ogladneo Dosa, kome više nije do šale, pa počinje da kuka. Svaki dan sve više i glasnije. Ostali vojnici gunđaju i pitaju ga šta je sa njim. Dosa im plačno odgovori: „ Ne može više da se živi, glad braćo mori!“ Neki od drugova zaćutaše, drugi ga ispsovaše. I tako svaki dan, dok jedno veče Dosa pored logorske vatre izu svoju staru vojničku cokolčinu, stavi je na žar i poče da je peče. Ostali se samo zagledaše i ćute. Vojnička cokula se peče, stara koža cvrči, a pored logorske vatre muk. Dosa uze tako pečenu cokulu i pred svima je izjede. Nogu je zamotao u neke krpe i tako bos ujutru nastavio da ide.
Tu se sećanje na Dosu kod Živanovića završava, ali priču o čumićkoj deliji ispričao je još jedan Dosin sadrug iz Šumadijske divizije, Branko Čolić iz Žabara. Za razliku od Svetozora, on Dosu zove punim imenom i prezimenom. Kaže da je sa nogom u krpama išao sledećih nekoliko dana, dok nije jedan od drugova sam podlegao od zime i gladi, a Dosa uzeo njegovu obuću i nastavio. Negde pred albansku obalu i sam je Dosa završio svoj marš pored logorske vatre gde je zaspao večnim snom. Od deset pušaka koje je nosio šest su ostale pored njega.
Svetozar se seća i dana iz Soluna. Tu je sa svojim vojnicima učestvovao u izgradnji srpske vojne crkve. Ova crkva u logoru srpske vojske na Solunskom frontu pravljena je od drvenih gajbi i kada je bila gotova prvi je nju posetio tada episkop, a kasnije srpski patrijarh Varnava, koji će u njoj prvi održati liturgiju 1916. godine.
Ostavio je i zapis o susretu svojih vojnika sa kraljevićem Đorđem Karađorđevićem.
Vojnici, kada bi dobili dopust, išli bi pravo u Solun u mehane i kupleraje. Cela Vardarska ulica na kraju grada bila je
ispunjena ili jednim ili drugim omiljenim svratištem za vojnike. Oficiri su pazili da im tamo vojnici ne zalaze, ali mnogi su krišom uspevali da stignu do željene destinacije. Svetozar je takođe vodio računa da mu vojnici ne završe tamo, ali jednom je dvojicu uhvatio kako se vraćaju od tamo vidno veseli. Pozva ih na raport da mu ispričaju šta su radili. I od priče da su svratili do časovničara da kupe satove, kroz Živanovićevo propitivanje dođoše do ulaznih vrata kuplaraja, gde su čekali na red da uđu. Ispred njih se tada zaustavi automobil iz koga izađe srpski oficir u kome su prepoznali prvenca kralja Petra. On ih upita šta traže ovde?
Kad su i njemu odgovorili da žele da kupe satove, princ se namršti i upita ih iz koje su jedinice. Dok su nemušto pokušali da slažu za svoju jedinicu, Đorđe poče da ih šamara. Posle nekoliko šamara princ se okrenu i ode od njih, ali posle nekoliko koraka okrenu se i vrati se. Reče im šamari su za laganje, a za provod evo dukata, dade ih njima i ode.
Svetozar kada sasluša priču upita vojnike da li su nešto naučili iz ovog susreta. Na to vojnici odgovoriše da su naučili da je kraljević Đorđe malo nervozan čovek, ali ako ga ponovo sretnu, nemaju ništa protiv da ih ponovo šamara, ako će ih ponovo nagraditi dukatima. Svetozar ništa nije prokomentarisao. Na kraju zapisa samo je dodao da ga vojnici nisu slagali za satove, kupili su ih od para princa Đorđa. Sa tim istim vojnicima kasnije se istakao u borbi i zaslužio jednu od svojih Karađorđevih zvezda.
Po okončanju Prvog svetskog rata Svetozar je službovao u Nišu, a od 1929. godine bio je komadant auto jedinice Treće armijske oblasti Kraljevine SHS. Godine 1936. postao je komandant Auto-puka Ministarstva vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije i na tom položaju ostao sve do smrti 1939. godine. Ministarstvo je ovaj puk formiralo 1935. godine, a 1936, tada kao potpukovnik, Svetozar postaje vršilac dužnosti komadanta puka. Sledeće godine sa činom pukovnika postaje i komadant puka.
Prvi se bavio istorijom autobilizma u nas. Živanović je 1937. godine učestvovao u izradi priručnika „Saobraćajna služba u opšte“. U ratu je bilo predviđeno formiranje Saobraćajnog odeljenja Komande pozadine Vrhovne komande, dok je saobraćaj u pozadini bio u nadležnosti Saobraćajnog odeljenja Ministarstva vojnog i mornarice. U delokrug Saobraćajnog odeljenja spadali su svi poslovi u vezi sa organizacijom saobraćaja i eksploatacijom saobraćajnih sredstava na frontu, kao i ekspoloatacija železničkih i plovidbenih komunikacija za vojne transporte u pozadini. Saobraćajno odeljenje imalo je komande operativne železničko-plovidbene, poštansko-telegrafske i drumsko-automobilske službe.
Za podvige u ratu Živanović je bio odlikovan visokim ratnim medaljama. Pored dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Svetozar je nosilac i Ordena Belog orla s mačevima, Medalje za hrabrost i vojničke vrline, Ordena Svetog Save i Albanske spomenice. Bio je član društva Crvenog krsta, takođe je biran u upravne odbore ovog udruženja. Često je bio i član oficirskih komisija za polaganje oficirskih ispita za veće činove.
Pored pomenutog priručnika Živanović je pripremao, sastavljao i pisao obuke za oficire i podoficire. Smatrao je da će obuke oficire i podoficire usavršiti u njihovoj dužnosti vođe za sprovod transporata, rukovanju i čuvanju materijala, izviđanju puteva i mostova za automobilski saobraćaj. Pogotovo se fokusirao na obuku podoficirskog kadra. Radio je na organizovanju auto škola pri svakoj armijskoj oblasti. Našao je alternativu za vojne oblasti gde nije bilo mogućnosti za otvaranje auto škola za podoficira, tako što im je omogućeno dobijanje pet litara benzina sedmično koji su mogli utrošiti u dodatnoj vožnji vojnih vozila kako bi usavršili svoje vožačke veštine.
Umro je kao aktivni oficir 6. septembra 1939. godine u Beogradu, u Glavnoj vojnoj bolnici, posle kratke bolesti u pedeset trećoj godini i ostavio za sobom suprugu i dve kćeri. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Autor: Aleksa Ignjatović, profesor istorije
Foto: