Poricanje. Bes. Cenjkanje. Depresija. Prihvatanje.
Svi su čuli za teoriju da kad tugujemo prolazimo kroz određeni broj stadijuma – ona se javlja svuda, od odeljenja za palijativnu negu do konferencijskih sala.
Jedan viralni članak nam je otkrio da ih proživljavamo čak i tokom pandemije korona virusa.
Ali da li svi tugujemo na isti način?
Kad se švajcarska psihijatarka Elizabet Kibler-Ros 1958. preselila u SAD, bila je šokirana načinom na koji su se bolnice u kojima je radila ophodile prema pacijentima na samrti.
„Sve je bilo ogromno, veoma depersonalizovano, veoma tehnički“, rekla je ona za BBC u intervjuu iz 1983.
„Pacijenti koji su bili smrtno bolesni bukvalno su bili prepušteni sami sebi, niko nije govorio sa njima.“
- Život posle korone: „Anksioznosti među decom će biti – ali to je prirodno“
- Kako razgovarati s nekim ko razmišlja o samoubistvu
- „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
I tako je ona počela da drži seminar za studente medicine na Univerzitetu u Koloradu, gde je propitivala ljude koji su umirali o tome šta misle o smrti.
Iako je naišla na kruti otpor kolega, uskoro bi na predavanjima ostajala samo mesta za stajanje.
Ovi intervjui su 1969. godine doveli do nastanka knjige zvane „O smrti i umiranju“.
Započela ju je opisujući kako pacijenti govore o umiranju, a potom nastavila sa tim kako nega pacijenata na samrti može da se popravi.
Deo koji je ostao u javnoj svesti jeste ideja da kada osoba dobije dijagnozu smrtonosne bolesti, ona prolazi kroz niz emocionalnih stadijuma.
Kibler-Ros je njih pet opisala detaljno:
- poricanje – „Ne, ne ja, to ne može biti istina“
- bes – „Zašto ja?“
- cenjkanje – pokušaj da se odloži smrt „uzornim ponašanjem“
- depresija – kad počne da se reaguje na bolest i priprema za nju
- prihvatanje – „Konačni odmor pre dugog putovanja“
Opisala ih je kao „odbrambene mehanizme… mehanizme za izlaženje na kraj sa ekstremno teškim situacijama.“
Nikad, međutim, nije bilo samo pet stadijuma.
Iako svaki od ovih dobija po poglavlje, grafema u knjizi opisuje čak 10 ili 13 stadijuma, uključujući i šok, pripremnu tugu – i nadu.
A njen sin Ken Ros kaže da ona nikad nije bila poklonik ideje da morate da prolazite kroz njih redom.
„Pet stadijuma je zamišljeno kao jedan veoma slobodan okvir – oni nisu neka vrsta recepta ili merdevina za savladavanje tuge.
„Ukoliko su ljudi želeli da koriste neke druge teorije ili druge modele, ona nije imala ništa protiv toga. Samo je želela da pokrene tu diskusiju.“
„O smrti i umiranju“ postala je bestseler, a Elizabet Kibler-Ros je uskoro bila zatrpana pismima pacijenata i lekara iz svih krajeva sveta.
„Telefon je počeo non-stop da zvoni“, priseća se Ken Ros.
„Poštar je počeo da dolazi dvaput dnevno.“
Pet stadijuma počelo je da živi svojim životom.
Korišćeno je u obuci lekara i terapeuta, prenošeno pacijentima i njihovim porodicama.
Teorija se pominjala u TV serijama od „Zvezdanih staza“ do „Ulice Sezam„.
Parodirana je u crtaćima i inspirisala stotine muzičara i umetnika.
- Kako je srednjovekovna crkva oblikovala zapadnjački um
- Ikigai: Zbog toga Japanci ustaju svakog jutra i raduju se životu
- Izlaz iz problema ne sme da bude beg u smrt
Napisano je hiljade akademskih studija primenjujući stadijume na širok dijapazon emocionalnih iskustava.
Bilo je tu sportista primoranih da prebole povrede koje su im okončale karijeru do Eplovih korisnika koji su reagovali na Ajfon 5.
Koriste se i kao oruđe za menadžment: Kibler-Rosovu krivu promene koriste velike kompanije od Boinga do IBM-a – među kojima i BBC – da bi pomogla zaposlenima da lakše prođu kroz periode promene.
A primenjive su i na sve nas tokom pandemije korona virusa, kaže ekspert za tugovanje Dejvid Kesler.
On je sarađivao sa Elizabet Kibler-Ros i ko-autor je njene poslednje knjige, „O tuzi i tugovanju“, a intervju koji je dao „Harvard biznis rivjuu“ na početku pandemije postao je viralan, u vreme dok su se ljudi trudili da razumeju vlastite emocionalne reakcije na krizu.
„Tu je poricanje, koje smo često viđali u početku: Ovaj virus neće pogoditi nas.
„Tu je onda bes: Teraš me da ostanem kod kuće i oduzimaš mi sve aktivnosti.
„Tu je cenjkanje: U redu, ako se dve nedelje držim socijalne distance, posle će sve biti u redu, zar ne?
„Tu je i tuga: Ne znam kad će se ovo završiti.
„I, konačno, tu je prihvatanje. Ovo se dešava; moram da smislim šta i kako dalje.“
„U prihvatanju, kao što možete da zamislite, leži moć. Prihvatanjem pronalazimo kontrolu.
Mogu da perem ruke. Mogu da održavam bezbednu distancu. Mogu da naučim da radim virtuelno.“
„To je mapa sa putokazima“, kaže Džordž Bonano, profesor kliničke psihologije i šef laboratorije za Gubitak, traumu i emocije na Univerzitetu Kolumbija.
- Imam rođenu sestru i nikada nisam razgovarala sa njom
- Zašto možda pogrešno merimo koliko smo sagoreli na poslu
- Šta Džejn Ostin može da nas nauči o prevazilaženju teških trenutaka
„Kad ljudi pate, oni žele da znaju: ‘Koliko će dugo ovo trajati? Šta će biti sa mnom?’ Žele za nešto da se uhvate. A model od pet stadijuma im pruža upravo to.“
„Oni su zavodljivi“, slaže se Čarls A. Kor, socijalni psiholog i autor knjige „Smrt i umiranje, život i življenje“.
„Oni vam nude lak način da kategorišete ljude u tim situacijama, a sasvim slučajno se uklapaju i u pet prstiju na ruci, tako da možete lepo da ih odbrojavate.“
Ali Džordž Bonano kaže da oni mogu da donesu više štete nego koristi.
„Ljudi koji ne prolaze kroz ove stadijume – a koliko sam ja uspeo da vidim, to je većina ljudi – mogu da budu navedeni da pomisle da tuguju na pogrešan način“, tvrdi on.
On kaže da je tokom godina viđao primere mnogih ljudi „koji su pretpostavljali da treba da se osećaju na određen način, ili da su njihovi prijatelji ili rođaci pretpostavljali da treba da se osećaju na određen način, a kad nisu, ljudi su im sugerisali da možda treba da idu kod psihoterapeuta.“
A ima vrlo malo konkretnih dokaza za postojanje pet stadijuma tugovanja.
Najiscrpnija longitudinalna studija o stadijumima objavljena je 2007. godine, na osnovu niza intervjua sa nedavno ožalošćenima.
Ona je zaključila da iako su stadijumi Elizabet Kibler-Ros bili prisutni u različitim kombinacijama, najprisutnija emocija prijavljena u svim stadijumima bila je prihvatanje.
Poricanje (ili neverica, kako ju je nazvala studija) bila je veoma nisko kotirana, a druga najjača emocija bila je „žudnja“, koja se čak ni ne nalazi među pet originalnih stadijuma.
Studija je, međutim, kritikovana zbog selektivnih uzoraka i prenaglašavanja nalaza.
- Kako je moj otac ubio moju majku
- „Ako vas muž udari, napustićete ga, ali šta ćete ako vas udara dete“
Ali da li je važno ako stadijume ne potkrepljuje empirijsko istraživanje?
Dejvid Kesler kaže da iako je naučnici osporavaju, ožalošćeni koje sreće na poslu i dalje pronalaze utehu u teoriji.
„Viđam ljude koji kažu – Ne znam šta je sa mnom, mislim da sam lud – u jednom trenutku sam besan, u drugom trenutku sam tužan.’
„A ja im kažem: ‘Postoji ime za većinu tih osećanja, to su stadijumi tugovanja’, a oni kažu: ‘Oh, postoji stadijum po imenu bes? U tom stadijumu sam često!’.
„Mislim da se ljudi posle osećaju normalnije.“
„Na neki način, da nije koristila reč ‘stadijum’ i tvrdila da ih ima pet, možda bismo bolje prošli“, kaže Čarls Kor.
„Ali ljudi možda ne bi obratili pažnju na nju.“
On kaže da ideja da postoji pet fiksnih stadijuma kao da se radi o spisku medicinskih simptoma skreće pažnju sa pravih lekcija koje treba da se nauče iz rada Elizabet Kibler-Ros.
Ona je želela da se naširoko govori o smrti i umiranju.
Htela je da se pomogne bolesnima na samrti da se pomire sa dijagnozom i negovateljima i članovima porodice da ih saslušaju i pomognu im dok izlaze na kraj sa vlastitim emocijama.
Želela je da se svi redom ohrabre da žive život što ispunjenije sa saznanjem da je njihov boravak na Zemlji konačan.
„Ljudi na samrti nas mogu naučiti svemu – ne samo o umiranju, već i o življenju“, rekla je ona 1983. godine.
- Mračna strana vere u pravu ljubav
- Majka joj je umrla u susednom krevetu dok se i sama borila sa korona virusom
Tokom sedamdesetih i osamdesetih, Kibler-Ros je proputovala svet držeći predavanja i radionice hiljadama ljudi o smrti i umiranju.
Bila je strastvena zagovornica pokreta centara za zbrinjavanje po imenu hospisi koje je osmislila britanska medicinska sestra Siseli Sonders.
Otvarala je hospise širom sveta, između ostalih prvi u Holandiji.
Časopis Tajm ju je 1999. godine svrstao među 100 najvažnijih mislilaca 20. veka.
Njena profesionalna karijera doživela je pad kad je proširila rad sa nege smrtno obolelih na teorije o tome šta se dešava posle smrti i počela da istražuje iskustva bliske smrti i spiritualističke medijume.
Ušla je u vezi sa takozvanim vidovnjakom Džejem Barhamom, ali je 1979. godine izbio skandal kad je otkriveno da je on zlostavljao učesnice seansi dok se pretvarao je „zagrobni entitet“.
- Mentalno zdravlje i korona virus: Kako da pregurate pandemiju i pobedite strah
- Koliko traje oporavak od korona virusa
Osamdesetih je počela da otvara hospise u ruralnoj Virdžiniji za decu koja umiru od side i suočila se sa energičnim otporom.
Njena kuća na farmi izgorela je 1995. godine pod sumnjivim okolnostima, a narednog dana Elizabet Kibler-Ros je doživela prvi u nizu moždanih udara.
Preselila se da bi bila bliže sinu Kenu u Arizoni, gde je provela poslednjih devet godina života.
Tokom poslednjeg televizijskog intervjua za Opru Vinfri, opisala je osećanja o vlastitoj smrti kao „samo bes, bes, bes.“
„Nažalost, javnost nije želela da ona prolazi kroz vlastite stadijume“, kaže Ken.
„Smatrali su da velika lekarka specijalizovana za smrt i umiranje mora da bude anđeoska osoba koja prihvatanje doživljava od samog starta – ali svi mi moramo da se izborimo sa tugom i gubitkom na različite načine.“
Pet stadijuma tugovanja više se ne podučava naširoko u medicinskim okruženjima – iako Kibler-Ros kriva promene i dalje živi na obukama rukovodilaca i menadžmentu promene, a stadijumi i dalje inspirišu neke stvarno sjajne mimove.
U prvi plan su sada izbile neke druge teorije o tome kako najbolje proći kroz tugovanje.
Dejvid Kesler smatra da je za tugovanje ključan smisao – šesti stadijum koji je on dodao na Elizabetinu listu, uz dozvolu porodice Kibler-Ros.
„Postoji milion različitih načina da se pronađe smisao. Možda da sam postao bolja osoba zbog smrti nekog najbližeg.
Možda je on umro onako kako nije smeo, pa ću ja poželeti da učinim ovaj svet bezbednijim da niko više ne bi morao da umre tako.“
Čarls Kor preporučuje teorije po imenu „model dualnog procesa“ holandskih istraživača Margaret Strebe i Henka Šuta, koja sugeriše da kad ljudi tuguju, oni osciliraju između obrađivanja vlastitog gubitka i pripreme za nove izazove u životu.
Džordž Bonano je, za to vreme, identifikovao četiri uobičajene putanje tugovanja.
Mnogi ljudi su relativno otporni i osetiće vrlo malo ili nimalo depresije, kaže on, dok će neki iskusiti hroničnu tugu kojoj je potrebno godinu dana da prođe, neki
će doživeti povratak depresije od ranije, a neki će čak možda doživeti da im se raspoloženje popravi posle gubitka nekog voljenog.
Većina ljudi, kaže on, na kraju će se osećati bolje.
Ali on priznaje da njegov pristup ne pruža istu vrstu jednostavnosti kao teorija o stadijumima.
„Mogu ja nekom da kažem: ‘Verovatno će vam biti bolje’ – ali ‘Verovatno će vam biti bolje’ ne zvuči ni izbliza toliko atraktivno, zar ne?“.
Tugu je teško kontrolisati i ona je vrlo uznemirujuća – a ideja da postoji nekakav putokaz umiruje, čak i ako je ona iluzija.
U poslednjoj knjizi Elizabet Kibler-Ros, „O tuzi i tugovanju“, ona je napisala da cilj njene teorije o stadijumima „nikad nije bio da se haotične emocije smeste u uredne fioke.“
Tuga je drugačija za svakoga, čak i ako povremeno među nama ima nekih sličnosti.
Svako, međutim, mora da nađe sopstveni put.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
