“STIGLA IH BOŽIJA KAZNA! Francuzi pre šest meseci okačili zastavu lažne države Kosovo u katedrali Notr Dam, SADA JE UNIŠTAVA VATRENA STIHIJA!”, vrištao je ushićeno Vučićev tabloidiotoid Informer u ponedeljak na svom portalu, dok su planetom Zemljom tekli potoci suza zbog užasnih fotografija koje su prikazivale kako vatra guta jedan od simbola evropske kulture, civilizacijske baštine. Potom su, nakon što je Vučić uputio izraze sućuti Francuskoj, ovi iz Informera brže-bolje uklonili narečenu vest o božjoj kazni.
Eh, tako je to sa različitim bipolarnim manifestacijama, koje se često znaju preneti sa individualnog oblika života na celokupno društveno biće. Umesto da seiri nad požarom, Informer je navrat-nanos odlučio da oživi još jedan mit iz zlih i krvavih Miloševićevih devedesetih godina 20. veka: “NOTR DAM ZVONIO U ČAST POBEDE SRBA NAD TURCIMA! Prema predanju simbol Pariza je 1389. godine slavio pobedu srpske vojske!” U pitanju je, naravno, mitomanski Kosovski boj, koji Srbija – je l’ te – junački vodi do dana današnjeg, kao – a šta drugo nego li – predziđe hrišćanstva pred navalom islamskih varvara.
Objavljena, pa izbrisana „vest“ (SCREENSHOT: Informer)
I deo “naroda” je klicao na društvenim mrežama u slavu vatre koja guta taj “katolički” Notr Dam, uz “humane opaske” neka malo vide “kako je nama bilo dok su goreli srpski manastiri na Kosovu…” Slična radost, na primer, zapljusnula je Srbiju i 11. septembra 2001. godine, kada su srušene kule-bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Radovali su se mediji slični današnjem Informeru, a radovali su se veoma masovno i “obični građani”, vadeći iz privatnih soški dobro nauljene kalašnjikove iz bosansko-hrvatsko-kosovske klanice, razdragano pucajući u vazduh.
Sada bi se neko neupućen u poslednjih 30 i kusur godina srbijanske istorije zapitao kako je moguće da se bilo ko raduje vatrenoj stihiji koja guta Notr Dam pred očima sveta ili da uživa u smrti hiljada ljudi svih rasa, vera i nacija u Svetskom trgovinskom centru? I to bi bilo logično, racionalno i humano pitanje. Samo što u srbijanskom društvu toga nema. Ono je, naime, iracionalno i duboko dehumanizovano, obeščovečeno. Ono je puno buke i besa, gneva i gnoja. To se vidi već na prvi pogled, po ljudima koji hodaju ulicama i na čijim licima dominira grč. “Hajde usudi se pa pogledaj u poglede”, što bi pesnik Balašević rekao.
Jedan od osnovnih postulata ratne propagande, a samim tim i jedan od osnovnih preduslova da bi rat bio moguć, jeste dehumanizacija, obeščovečenje neprijatelja. Tako je krajem osamdesetih godina 20. veka propagandna mašinerija potonjeg balkanskog kasapina Slobodana Miloševića veoma temeljno radila na obeščovečenju Albanaca, Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka … Zatim su usledili “radovi na terenu” u vidu “etničkog čišćenja” i genocida. Jer kada proizvedete neprijatelja, a potom ga dehumanizujete, onda – kao ona braća po oružju u Ruandi – možete da komandujete: “Ubijte bubašvabe, ubijte žohare!”. Ratko Mladić je, na primer, komandujući zverskom opsadom Sarajeva, imao običaj da urla: “Raspameti!”, nakon čega bi pijani, bradati, krvoločni “artiljerci” iz topova, haubica, minobacača, snajpera … zasipali olimpijski grad vatrom koja je stizala direktno iz srca pakla.
Mitomanija na tabloidiotni način (SCREENSHOT: Informer)
Srbija je danas – srećom po susede – dovoljno siromašna da bi klala po komšiluku, pa zato nema više granata i koljačkih hordi nad Sarajevom, Vukovarom ili Đakovicom. “Raspameti!”, i “Obeščoveči!”, međutim, i danas jesu devize koje dominiraju Srbijom, zbog čega Srbijom dominira mržnja proizvedena sa samog vrha Mordora. Jer oni koji su na vlasti ne umeju drugačije, sem onoga na šta su navikli i što su sami proizveli. Više od 30 godina raspamećivanja i obeščovečavanja proizvelo je informere, srpske telegrafe, aloe, pinkove, vučiće, željke mitroviće…
U principu, nije njima važno da li su s druge strane građani Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore ili Srbije. Važno je raspamećivanje, da bi se lakše vladalo, da bi se proizvodile horde zla, spremne da naude bilo kome ko bude proglašen za neprijatelja Srbije. Isto tako smo, više od 30 godina otkako je ovde rečeno zbogom pameti i humanosti, dočekali i to da nam glavni opozicioni lideri budu nekakvi boškoobradovići, to jest da svaka alternativa raspamećivanju, iracionalnosti i dehumanizaciji bude gurnuta na duboku marginu, a potom satrvena u korenu. Tek da se zna da nemamo čemu da se nadamo, kao ono upozorenje na ulazu u Danteov pakao.
Međutim, ljudski je nadati se i verovati, ukoliko smo u stanju da – posle svega – zaista budemo ljudi. Zato svako od nas može pojedinačno odgovoriti samom sebi na jednostavna pitanja: da li ste bili iskreno tužni ili vam je u dnu duše krenula suza radosnica kada ste čuli da gori Notr Dam, kada ste čuli da umiru ljudi u Njujorku? Više od svega, plašim se zamišljenog odgovora većine “običnih građana” Srbije, koji su se u međuvremenu pretvorili u “narod”.
Dinko Gruhonjić
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: HINA/EPA/Ian Langsdon