U prvoj polovini 19. veka najsmrtonosnije zarazne bolesti u Srbiji bile su kuga, kolera i boginje. Protiv kuge se borilo karantinom, protiv kolere radom na zdravstvenom prosvećivanju stanovništva, dok je protiv boginja počela da se sprovodi vakcinacija, po metodu koji je krajem 18. veka prvi primenio engleski lekar Edvard DŽener.
Zna se da je od boginja umrlo troje dece kneza Miloša: prvorođeni sin Petar (1814) i ćerke Marija (1823) i Velika (1823). Da bi sprečio dalji pomor svog potomstva, knez je rešio da na sinu Mihailu primeni novu metodu zaštite od boginja – vakcinu. Trogodišnjeg kneževića Mihaila je 1826. godine vakcinisao knežev lični lekar Italijan Vito Romita. Budući srpski knez je tako postao prva osoba u Srbiji za koju se zna da je vakcinisana.
Uskoro je otpočela i vakcinacija rizičnih grupa stanovništva, kao što je bila vojska stacionirana u Kragujevcu. Početkom 30-ih godina 19. veka, svi vojnici koji su dolazili u tadašnju srpsku prestonicu pelocovani su protiv boginja, kako bi se sprečilo izbijanje epidemije u kasarni. Praksa vakcinisanja je izgleda bila prisutna i u narodu; u pojedinim selima se u to doba pominju „vešte žene“, koje su „boginje kalemile srebrnom iglom sa dečijih krasta“.
Epidemija boginja i kolere
Godine 1839. izdata su „Pravila o kalemljenju boginja” kojima je predviđeno vakcinisanje celokupnog stanovništva. U uvodu je naglašeno da se „kalemljenje boginja za blagostanje naroda uvesti želi“ i da će se u tu svrhu koristiti najsavremeniji metod – vakcinisanje kravljim boginjama, koji se primenjuje u svim „izobraženim“, tj. civilizovanim državama. U narodu do tada primenjivan metod – vakcinisanje čovečjim boginjama, zabranjen je.
Vakcinaciju je trebalo da sprovode okružni lekari uz prisustvo okružnih načelnika i sveštenika, u periodu od aprila do oktobra. Varošani su za vakcinu plaćali lekaru po jedan cvancik, seljani po pola cvancika, dok je za „siromahe“ troškove snosila država. Lekarima je dato detaljno uputstvo kako da od vakcinisanih osoba uzimaju „kalem“ i potom vrše dalje pelcovanje, a bili su obavezni i da vode protokol vakcinisanih osoba. U proces vakcinacije bila je uključena i crkva – sveštenici su bili dužni da bar jednom u tri meseca za vreme službe opomenu narod na potrebu vakcinacije, kao i da sastavljaju protokol nevakcinisanih i dostavljaju ga vlastima; to je bilo u skladu sa onovremenim odnosom države i crkve – crkva je bila instrument koji je država koristila u prosvetiteljske svrhe.
U početku, narod je bio nepoverljiv prema vakcinaciji. U jednom izvoru je tako navedeno da, na vest o dolasku lekara da pelcuje decu, „žene pobegoše s decom u šumu, a kad smo prispeli u ta sela nađosmo mesto njih stotinu (dece), samo nekoliko, a pri pregledu, ne dođoše ni ona koja su pre osam dana kalemljena bila.“ Vremenom, kada se uvidelo da boginje ne napadaju vakcinisane, i vakcina je sve više prihvatana. Tako je u izveštaju o vakcinaciji za 1850. godinu u Podrinskom okrugu navedeno: „Okružno načelstvo je uočilo da gotovo svi dolaze svojevoljno na pelcovanje, bez intervencije vlasti, kao što je bilo ranijih godina, i blagosiljaju onoga koji je pronašao ovo spasonosno sredstvo.“
U prvoj polovini 19. veka Srbiju je pogodilo nekoliko epidemija kolere. Najsmrtonosnije su bile epidemije iz 1831. i 1836. godine. Uzročnik kolere i mehanizmi njenog prenošenja u to vreme još nisu bili poznati, što je otežavalo borbu protiv ove bolesti. Kada je izbila epidemija 1831. godine, dr Jovan Stejić je na osnovu postojećih znanja o prirodi bolesti sastavio uputstvo za borbu protiv nje – „Poučenije za lečenje bolesti holere”, koje je štampano u državnoj štampariji koja je tek otpočinjala sa radom. Tako je ovo medicinsko uputstvo postalo prva štampana stvar u Kneževini Srbiji.
Sledeće godine objavljena je i knjižica „Sredstvo protiv kolere”. Dr Stejić, rodom iz Ugarske, bio je prvi lekar srpske narodnosti koji je radio u Srbiji i ima velike zasluge za organizaciju naše medicinske službe.
Epidemija koja je izbila u leto 1836. uneta je u Srbiju iz Bosne (Turska) i Austrije; od nje je najviše stradalo stanovništvo Podrinja, koje je bilo prvo na udaru. Tokom jula meseca u Loznici je od kolere svakodnevno umiralo po petoro-šestoro građana, a na vrhuncu epidemije broj umrlih se kretao između 10 i 15. To su bili ogromni gubici, imajući u vidu da je Loznica u to vreme imala manje od 500 stanovnika.
Iz Podrinja, epidemija se prenela u unutrašnjost zemlje. Srbija je u to vreme imala samo 18 školovanih lekara. Stoga su za borbu protiv epidemije bili zaduženi i lokalni činovnici. Na vest o pojavi kolere, dobili su po jedan primerak recepta za lek protiv ove bolesti, s kojim je trebalo da upoznaju stanovništvo, kao i dodatna uputstva kako da pripreme narod za opasnost koja mu je pretila.
„Osobito valja ispravničestvo (vlast) da posovjetuje narod, da se od rečene bolesti ne plaši, kazavši mu, da na strašljivce oće najpre ona da naiđe. Nadežda na Boga, mirno i pokojno srce, umerenost u jelu i piću, čuvanje od nazeba, čuvanje od voća i bostana osobito zelenog, to su sredstva koja koleru predupređivaju i ne daju joj maha. Na neka mesta čuje se da narod ostavlja svoje kuće i beži u polje, nadajući se, da tamo od nje izbegne. To je zabluždenije i time se on većoj opasnosti iste bolesti sedeći i spavajući na ladnoj i vlažnoj zemlji po polju izlaže.“ Stanovništvu je preporučeno i da se „čuva od mastni jela, a osobito debele ovčetine i jarećine, a tako isto i od dugotrajući postni jela“.
Spas- bežanje u šume
Koleri je trebalo skoro dva meseca da iz Podrinja stigne u tadašnju srpsku prestonicu – Kragujevac. Knez Miloš, koji je u to vreme boravio u Požarevcu, redovno se raspitivao za stanje zdravlja kako osoblja u svom konaku, tako i vojnika u kasarni i žitelja u varoši. Sredinom jula 1836. izvešten je da je na dvoru sve zdravo i na miru i da „od čuvene bolesti ništa u varoši nema“. Nastojnik dvora ga je uveravao da je u Kragujevcu sve spremno za borbu protiv kolere:
- Što se pak tiče priugotovljenija za preduprediti koleru, to sam javio dr Paceku (vojni lekar) i Mitriću (direktor policije) da se takovima snabdeju, i ako bi se gde pojavila, da nuždna protivu nje sredstva upotrebljuju. Što se tiče lekova za koleru, spremamo se i za dvor i za kasarnu. Herbez je poslan u Beograd da stvari protiv kolere koje u ovdašnjoj apoteci nema, nabavi, i svaki čas ga očekujemo.
Krajem avgusta kolera se pojavila u kragujevačkoj kasarni i počela da uzima prve žrtve. Najpodložniji zarazi bili su vojnici u špitalju koji su već bolovali od drugih bolesti. Kako je zabeleženo u jednom izveštaju, „tako ga slaba napadne i on već za šest ili sedam dana umre“. Na vest o pojavi kolere, u kasarnu su se uputili najviši predstavnici državne vlasti: predsednik Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka i članovi Saveta Mileta Radojković i Teodor Herbez, kao i upravnik kneževog dvora Arsa Andrejević. Pošto su situaciju u kasarni razmotrili sa dr Pacekom i komandirima svih odeljenja vojske, rešili su da zdrave vojnike otpuste kućama, „jer svakodnevno sve ih više u špitalj dolazi, koje od srdobolje koje od groznice, pa ih tu još i kolera strefi“.
Kolera se ubrzo pojavila i u varoši i počela da kosi stanovništvo. Knez je svakodnevno izveštavan o stanju Kragujevcu. U izveštaju od 7. septembra pisalo je:
- Juče se u Paliluli pojavila kolera od koje je neki Pavle kolar umreo, a njegov komšija Živko Dukić, i žena kolarova, i žena Gaje abadžije oboleli su ovu noć od iste bolesti, no jošt su živi.
Dva dana kasnije knez je obavešten i da je kolarova žena Vukosava umrla. Kako epidemija ne bi prodrla u konak, stanovnicima varoši zabranjen je pristup, a direktor policije je svake večeri ispred konaka postavljao stražu. U varoši, epidemija je svakodnevno odnosila nove žrtve:
- U prošli petak, tek neki Jovan, sluga Todora Prže, onomadne pak u subotu Stefana udovica i juče pak Kosta kmet ovdašnje varoši (danas bi rekli – predsednik opštine), od iste bolesti razboleli se i umreli.
Zastrašeni Kragujevčani počeli su da napuštaju varoš i da spas od kolere traže u okolnim brdima. Na traženje činovnika da im da instrukcije kako da postupaju u navedenim slučajevima, knez im je odgovorio da dok god bolest u Kragujevcu „svirepstvuje“, svako „može na polje izaći, kud koji hoće, do vremena dokle se ne čuje da je rečena bolest u Kragujevcu dejstvovati prestala“. I taman kad bi se kolera primirila, i varošani se ponadali da je epidemija prestala, pojavio bi se novi smrtni slučaj: „Kolera koja je bila sasvim umukla, uhvatila ženu Bele Indže i za tri sata ispusti žena dušu“.
Ovo su ipak bili poslednji trzaji zaraze, koja se krajem septembra sasvim povukla, i iz Kragujevca i iz Srbije. Građani su mogli da odahnu, ali samo na kratko; već sledeće godine pohodila ih je kraljica zaraznih bolesti – kuga. Ovoga puta, epidemija je zaobišla Kragujevac, a pogodila je Jagodinu i druga mesta duž Carigradskog druma.