Kada su Kragujevčani u subotu veče na Đačkom trgu, poput Novosađana, Beograđana i Nišlija odavali poštu žrtvama u novosadskoj tragediji među okupljenima su se čuli komentari, da iako su sa Festivala rakije, tog dana „izačeni” svi zabavno-muzički sadržaji zbog Dana žalosti, mnogi su bili mnjenja da je trebalo odložiti i samu manifestaciju.
Te subotnje večeri među građanima Kragujevca koji su palili sveće sa nevericom je deljen link, da iako je zbog trodnevne žalosti u Vojvodini (toga dana je bio u čitavoj zemlji) otkazana Kupusijada u Futogu (organizaori nisu zakazali, Kupusijadu su otkazali) građani su sami dolazili i nisu hteli da se odmaknu od ranije postvaljenih štandova sa pečenjem, roštiljem i sličnim sadržajima… Iz Mesne zajednice su pozvali Komunalnu policiju koja sugrađane ipak nije mogla odmah da rastera, ljudi nisu hteli da odu sa Kupusijade koja se i ne održava.
Ma, koliko to Kragujevčanima te večeri zvučalo neverovatno („Pa, Futog je maltene predgrađe Novog Sada” gde je dan ranije na jeziv način živote izgubilo 14 ljudi a troje se još uvek bore za njega) nisu mogli da poveruju da će i oni sutra biti iluminirani reflektorima i pratećim vatrometom sa „Čika Dače”.
I, kao što novinari vole da istaknu „društvene mreže su se usijale” (mada, i nisu baš nešto al’ k’o bi onda „kliknuo” na takav tekst). Komentari su naravno bili razni: od onih „da ih je sramota što su Kragujevčani” i izvinjavanja Novosađanima i porodicama nastradalih…, preko umerenih (da „mi, kao narod nismo baš u vinklu”) do onih koji su čvrsto stali u odbranu „istorijske rasvete” i teza da „Šumadiju neće tako lako pokoriti” (šta?, ko? što?) i teze da je pre početka utakmice Radničkog sa Napretkom održan minut ćutnje, kao i da za ovaj deo Srbije više nije bio Dan žalosti.
Dok su jedni „navijali” za svečanost istorijskog trenutka „(pro)svetljenja”, drugi su im replicirali šta ima tako i toliko značajno „u sijalicama, koje duboko u 21. veku ima svako seosko igralište” a da je tuga u celoj zemlji. Ili bi bar trebalo. Ni protokalrni minut ćutanja ni ofocijelni Dan žalosti nemaju nikakvu svrhu ako se to samo „odradi” i „otalja” a po lokalima se gleda na sat (k’o da je doček Nove godine) da l je prošla ponoć sa prstom već spremnim da „grune” i „rokne muziku” kao na obaraču.
Halabuka oko reflektora (potrebna ili ne) trajala je kao i sve kod nas dan-dva, ali smo tokom ovih godina i decenija empatiju trajno izgubili. Čim moramo o tome da raspravljamo – da li ima ili nema, znači – nema. Toliko godina u kojem je sve što se uradi kod nas istorijsko, veličanstveno, neponovljivo… od semafora do pešačkog prelaza pa i refelektora… preko svečanog otvaranja liftova, bankomata, mlekomata, paketomata (i ostalih „mata”) nema se vremena da se ožale ljudi nastradali jezivom smrću.
Pa, nije se nama desilo. Dok se ne desi. Jer „krvave košulje” prelaze polako u „krvave ruke” i sigurno se završavaju „krvavim glavama”. Taj sled ne maši. A, u međuvremenu samo; brže, jače, bolje, više… kao da je svaki dan kod nas sudnji. Onda nekom i bude ali ostale to ne tangira baš previše. Neki su mislili da će „Ribnikar” ili Mladenovac, biti ona crvena linija koja se ne prelazi. Nisu bili. A, sve što se dešava oko nas dobro dođe jedino „tastarura ratnicima” da izbace svoje frustracije, šatro „stavove” (ima ona latinska izreka da je stav isti kao „znate dobro šta”, jer „svako ga ima”.
Kragujevčani, vole da se gorde da je u našem gradu sve bilo prvo u modernoj Srbiji: gimanzija, licej, Teatar, štamparija, skupština, Ustav, bal… Pa, bio je i prvi vatromet. Obeležavajući donošenje Sretenjskog ustava i otvaranje Teatra knez Miloš je po prvi put upriličio vatromet među ovdašnjim Srbima. Tadašnje „Novine srpske” nisu imale još reč za to u našem vokabularu pa su građanima pojašnjavali to nemačkim – fajervek ili turskim – ćpr fišeci izrazima. U odnosu na prangije vatromet je bio civilizacijski napredak. Ovaj nedeljni u Šumaricama, realno je mogao da bude odložen i prolongiran za neku drugi put… Ne bi bio ništa manje istorijski a nekako bi „ispali” normalniji ljudi.
P. S. U trenutku dok završavam ovaj tekst iz MUP-a stiže vest da su trojica naših sugrađana držala četiri meseca čoveka kao – roba. Bukvalno. E, a baš taj Sretenjski ustav uveličan prvim vatrometom na ovim prostorima, kojeg se setimo „k’o minuta ćutanja” samo na kratko, i ne bez ponosa, svakog 15. februara (i, samo tada) hvaljen kao najnapredniji i najslobodniji u Evropi i svetu još pre skoro 200 godina zvanično je ukidao ropstvo kao pojavu u našoj zemlji, jer ako bi neko i bio rob, automatski je to prestajao da bude čim stupi na tle Srbije.
A, ropstvo uvek gledamo kao nešto vezano za antiku, stari Egipat, Grčku, Rim… najdalje na sa juga SAD koje smo čitali i gledali u „Čiča Tominoj kolibi”, „Prohujalo sa vihorom”, „Korenima” (ne od D. Ćosića)… Eto, ne dešava se tamo, i negde i nekom drugom… Nikada se ništa ne dešava „nekom drugom” i „tamo”, samo slabo mi to kapiramo.
Vest o kragujevačkom robu, realno – potrajala je jedno 15 minuta na medijskom nebu, kao jedna od mnogih jučerašnjeg dana i zgasla. Ovom prilikom su tastarure mirovale. Da li je ikoga začudilo što ovde nioga više ništa ne čudi?