- Šetaćemo, pištaćemo, vrištaćemo ulicama našeg grada sve dok lopovima, lažovima i prodavcima magle ne vidimo leđa, poručila je okupljenima na Djačkom trgu, ispred prve kragujevačke i najstarije gimnazije u Srbiji, Kragujevčanka Stanislava Staša Palvović, pozdravljena zdušnim odobravanjem više hiljada pobunjenih sugradjana na poslednjem protest protiv režima Aleksandra Vučića u centru Šumadije.
Šumadijska i prva srpska prestonica, grad u kojem je i bukvalno formirana država u kojoj živimo, i u kojem je, promocijom koalicije “Zajedno”, u martu 1996. , te tromesečnim uličnim protestima radnika Zastavine fabrike oružja, u leto i jesen te godine, trasiran put potonjim gradjanskim demonstracija širom Srbije, koje su oznaliče početak kraja despotskog režima Slobodana Miloševića, ponovo se pokrenula.
Buna je, doduše, ovoga puta krenula iz sadašnje srpske prestonice, ali se, sudeći bo broju demonstranata i žestini protesta, ponajviše, reklo bi se,”primila” upravo u Kragujevcu. Zašto? Istoričari, antropolzi, etnolzi i drugi naučnici (Erdeljanović, Cvijić…) bi rekli: najpre zbog bundžijskog i državotvornog karaktera Šumadinaca, koji vide da im je država ponovo ugrožena, i to od modernih dahija, manipulatora i uzurpatora na svim nivoima vlasti. Hroničari aktuelne zbilje tekuće proteste tumače i sve izraženijim nezadovoljstvom gradjana Srbije i Kragujevca socijalno – ekonomskim beznadjem, uzrokovanom i sve izraženijom centralizacijom vlasti, para i odlučivanja u jednom otudjenom i bahatom centru moći, koji je Srbiju podelio na svojevrsne feude, datim na upravljanje novokomponovanoj “vlasteli”.
Kragujevac i Šumadija su, prema toj podeli, po svemu sudeći, pripali bivšem predsedniku Srbije i osnivaču trenutno vladajuće Spske napredne stranke, Tomislavu Nokoliću i njegovoj “dinastiji”. Nikolići su, posredstvom sina Radomoira im, ovde na vlasti već gotovo četiri i po godine, a za sve to vreme, u Kragujevcu nisu čestito okrečili nijednu zgradu, a kamoli obezbedili otvaranje novih radnih mesta, dovodjenjem inostranih ili domaćih investitora. Ono što se ovde radi i gradi eksluzivno je delo privatnih investitora, a nikako državne ili gradske vlasti.
Državna vlast, oličena u liku i delu Aleksandra Vučića, već godinama, a zbog ličnog odnosa (animoziteta) prema “dinastiji Nikolić”, ignoriše Kragujevac, i to u meri da je taj grad i bukvalno izbrisan sa mape svih infrastrukturnih projekata u Srbiji. Nijedan koridor, ili savremeni saobraćajni put ne prolaze kroz Kragujevac i Šumadiju koji, uprkos činjenici da ovde privredjuju svetske mega kompanije, kakve su Fijat i SIMENS, postaju saobraćajno “slepo crevo” Srbije i jugoistočne Evrope.
Kragujevčani to osećaju i vide, te ih je i zato već onoliko na gradskim ulicama, a biće ih, kako se čini, i sve više.