Monografija „Sergej Paradžanov: tri scenarija“, autorke Ane Jakovljević Radunović, biće predstavljana u sredu, 27. septembra u 19 časova, u prostorijama Galerije Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“.
Monografija obuhvata analizu tri teksta Sergeja Paradžanova i predstavlja redak pokušaj izučavanja fenomena narativa Sergeja Paradžanova sa stanovišta semiotičkih kodova i mitologema prikazanih u njihovom odnosu sa tekstovima ruske klasične književnosti, pre svega Puškina i Ljermontova. O monografiji će govoriti Enisa Uspenski, profesor FDU (Beograd) i Ana Jakovljević Radunović, autorka, docent Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Sergej Paradžanov je bio autor dugometražnih i kratkometražnih, umetničkih i dokumentarnih dokumentarnih filmova, a u istoriju filmske umetnosti ušao je kao reformator filmskog jezika i režiser filmova Senke zaboravljenih predaka, Boja nara i Legenda o Suramskoj tvrđavi.
Sergej Paradžanov, kao predvodnik sovjetske poetske škole šezdesetih godina, stvorio je svoj filmski jezik zasnivan na statičnosti kadra i odsustvu govora. Rešenja kojima je pribegavao u svojim filmovima bila su više slikarska nego filmska. Pažnju gledalaca usredsređivao je na predmete ili delove kompozicije nagoneći ih da tumače simbole, metafore i alegorije i da se udube u kadar. Reči su kod njega zamenjene pantomimom. LJudi su postali senke pred svetom predmeta. Uspeo je da stvori filmove o večnim temama ljubavi, smrti i smislu života, i pri tom je kao umetnički materijal koristio različite kulture: ukrajinsku, rusku, jermensku, gruzijsku ili zapadnu. Osnovne karakteristike poetike Paradžanova su kulturni ekumenizam i sinteza različitih vrsta umetnosti.
Studija Ane Jakovljević Radunović naglašava jednu od glavnih odlika rediteljevog stila – njegovu transkulturalnu prirodu, upućivanje na etničke i folklorne momente, koji su, kako je autorka pokazala, mnogo dublji i složeniji od jednostavne upotrebe etnografskog materijala, zbog čega su književni scenariji Sergeja Paradžanova tekstovi koji zahtevaju posebno široko čitanje, jer se tek tako mogu razumeti ne samo karakteristike stvaranja njegovog jedinstvenog vizuelnog jezika, već se mogu analizirati i motivi koji utiču na vizuelnu percepciju budućeg gledaoca.
- U skladu sa ovim, knjiga dr Ane Jakovljević Radunović je knjiga o tajni stvaralaštv Sergeja Paradžanova, koje ovde nije predstavljeno u kompletnom obimu, ali jeste predstavljeno u svojoj suštini. U osnovi knjiga dr Ane Jakovljević Radunović je multidisciplinarna, tiče se književnosti, filmske i likovne umetnosti, kao i opšte kulturologije, pa može biti preporučena onima koji se bave ovim disciplinama, ali i širim čitaocima, s obzirom da je pisana sigurnim naučnim, ali i stiliski doteranim, jasnim stilom, iz recenzije Enise Uspenski, profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu
Monografija „Sergej Paradžanov. Tri scenarija” sastoji se iz dva dela. Prvi deo pod nazivom „Sergej Paradžanov: kinematografsko čitanje poema Puškina i LJermontova” sadrži detaljnu hermeneutičku i semiotičku analizu dva literarna scenarija Paracanova: prvog pod nazivom „Demon” koji predstavlja adaptaciju istoimene poeme M. J. LJermontova i scenarija „Začarani zamak” zasnovanog na poemi A. S. Puškina „Bahčisarajska fontana”. Drugi deo monografije obuhvata analizu scenarija „Ispovest” koji je nastao u istom periodu kada i prethodna dva i koji je brojnim motivima s njima povezan.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina narastao je i broj filmova u kojima se autori bave problemima umetničkog stvaralaštva, u kojima su predstavljeni pesnici, muzičari, i slikari iz prošlosti: Čehov, Čajkovski, Andrej Rubljov, Sajat-Nova i Pirosmani. Ovi filmovi se bave moralnim ili etničkim pitanjima vezanim za dužnost umetnika prema svom narodu ili prema svom dobu, to jest problemima koji postaju aktuelni u poststaljinističkom periodu, ali su bili aktuelni u čitavoj istoriji ruske i zatim sovjetske umetnosti pa i kinematografije. U scenariju „Demon” pojavljuje se Mihail LJermontov, a u „Začaranom zamku” jedan od glavnih likova je Aleksandar Puškin. „Ispovest” predstavlja autorovu autobiografiju i poslednji je scenario koji je Paradžanov pokušao da pretoči u film.
Preplitanje tema i motiva ukazuju na to da tekst Ispovesti, kao omaž gradu detinjstva, možemo iskoristiti kao ključ za razumevanje snimljenog materijala za film Kijevske freske. Materijal koji je snimljen za Kijevske freske omogućava nam da vidimo u kom smeru bi mogla ići realizacija pojedinih delova Ispovesti. Zahvaljujući sačuvanim snimcima i skicama Paradžanova za film Ispovest moguće je detaljno ispratiti veze između dva scenarija posvećena gradovima u kojima je Paradžanov živeo i radio Stvarajući scenarije za filmove o Kijevu i Tbilisiju, autor u oba slučaja ne pokazuje odnos umetnika i grada već umetnika u gradu, i grad viđen, doživljen, pretvoren u sećanje, a najzad i ovekovečen u delu umetnika. Ovaj odnos kod Paradžanova nije odnos suprotstavljenosti, već sjedinjavanja i uživljavanja. Prostor i vreme, kao i istorijska tačnost postaju irelevantni, važno je ono što je aktuelno u svesti i saznanju glavnog lika ‒ Čoveka-režisera. Grad postaje deo umetničkog dela, a delo umetnika postaje deo gradske mitologije.