U izjavi povodom izložbe La primavera 66, održane 2005, u Malom likovnom salonu Narodnog muzeja u Kragujevcu, Goran Dimić ukazuje na činjenicu da je njegov otac, kao kompulsivno/impulsivno/manijakalni ili, zavisno od toga kako to naknadni istorijski konteksti budu odredili, samo kreativni porodični fotograf koji je, prateći razvoj svoje dece, svesno i organizovano kodirao trendove, aktuelno društveno stanje, te, sledstveno tome, simptome i mêne toga vremena i slagao ih u porodične albume na način kako se to tada radilo sa fotografijama.
Svake godine, s proleća, u nekom od beogradskih izlagačkih prostora, a sada u galeriji N-EON, Goran Dimić organizuje jednodnevno događanje na kome se publika može jagmiti, otimati, boriti se da ćapi neki od njegovih umetničkih radova – printova, crteža, razglednica ili već nešto od nečega što je autor pripremio za tu priliku.
Jagma je prevashodno društveni događaj.
Koristeći ovaj gotovo zaboravljeni izraz, atavizam koji dolazi iz dubine prošlosti, nesređenih imovinskih odnosa, pljački i gužvi koje se dešavaju u nestabilnim i neorganizovanim društvenim sistemima, Dimić na svoj autorski, dobronameran i socijalno uslovljen, a ipak ironičan i vedar način, okuplja svoje prijatelje i prijatelje umetnosti kako bi ukazao na vrednosti koje se stvaraju u sferi umetnosti, s jedne strane, ali i na nestabilnost umetničkog sistema, haotično tržište i veoma prisutnu, a u našem društvu danas dominantnu kategoriju – neoliberalističku pohlepu, s druge strane. Neke od vrednosti koje Dimićev događaj implicira i same polako postaju sadržaji prošlosti pre nego što predstavljaju standarde aktuelne stvarnosti, pa on, ovom inverzijom, sa radošću priziva prijateljski dijalog, druženje i darivanje kao pretpostavku univerzalnih vrednosti društva. Jagma, kao pohlepa, s druge strane, u ovom slučaju tek je ironični i blagi odraz surovih odnosa na savremenom društvu-slobodnom tržištu koje tek oni koji su uronjeni duboko u ovakvu konstelaciju zaista i razumeju. Stoga je Dimićeva jagma, u stvari, povod za zabavu, za ritualni obred darivanja – refleksija potrebe da se stvara i stvoreno pokloni. Međutim, Dimić upozorava da je Jagma, kao koliko-toliko organizovana pljačka pobednika, i u najvećoj euforiji imala vremenski limit, za razliku od neograničenosti aktuelnog grabeža.
Sam format i karakter poklonjenih radova nije bitan. Ovoga puta, svi radovi su originalni crteži dimenzija10 x15 cm. Spremljeni su u brendirane koverte i nanizani na kanap razvučen kroz celu galeriju odakle se – jagme. Radovi u trenutku jagmovanja imaju prikrivenu vrednost plus onu vrednost koju svaka memorabilija nosi po sebi. Međutim, istorija memorabilija, alias fetišizama, pa i onih malih, bočnih proizvoda umetnika poput ovih koji postaju sve interesantniji za kolekcionare, govori o novoj fenomenologiji vrednosti. Stoga nas, u tom smislu, ništa ne sme iznenaditi.
Jedan umnoženi set razglednica Gorana Dimića izvađen iz obimnijeg ciklusa Iz života veverica doprinos je Muzeja u senci.
Posebnu vrednost ovom društvenom događaju daje fotosešn Miladina Jeličića Jele i naknadni zaplet sa fotografijama koji iz toga proističe. Autor, Goran Dimić je predvideo da se svaki učesnik Jagme i posetilac galerije fotografiše sa njim ispred rada LikeMyWay (Jagoda/Šaka/Like čime se događaj, uz DJ Darko Džambasov after session party i obavezni koktel, kompletira.