Laicima su statistički podaci obično dosadni, odbojni, nezanimljivi – sve sami brojevi, procenti, tabele, grafikoni… Drugi kažu da statistika laže. Čuju, na primer, na televiziji da je prosečna plata „onol’ka”, a njegova upola manja i kako da reaguje, nego da sočno opsuje.
Pošto će u nastavku biti vazdan cifara, za početak evo dva vica na temu statistike.
Prvi kaže: pošla dvojica statističara u lov na fazane. Puške napunjene, oni na gotovs. Prhnu ptica ispred njih, prvi opali, ali metak prođe metar desno od fazana, odmah zatim puče i drugi – metak ode metar levo. Oni pobacaše puške i poskakaše od radosti: „Gotov je, gađali smo pravo u centar!“
Drugi vic: prema zvaničnoj statistici svaki Bosanac muškarac godišnje u proseku prepešači 1.500 kilometara. Istovremeno, prosečno za godinu dana popije 120 litara rakije brlje. Statistički zaključak je da svaki Bosanac u proseku troši osam litara na sto kilometara.
Veći brojevi, efekti isti
Manimo se šale. Statistika je ozbiljna disciplina koju koriste sve nauke, od fizike do sociologije, a ogromna joj je upotrebna vrednost u praksi svih sfera društvenog života. Ona daje najegzaktniju sliku stanja, odlična je premisa za vrednovanje bukvalno svega i, što je posebno važno, odličan je „alat” za planiranje, predviđanje, vizije…
S takvim pristupom ovde ćemo pokušati da na osnovu zvaničnih podataka analiziramo privredu Kragujevca, tačnije onaj njen deo koji se obično naziva realnim, privatnim sektorom (za razliku od javnog, državnog) i kompleks tercijalnih delatnosti u koje spada ceo spektar usluga za period od 2011. zaključno sa 2020, a delimično je obuhvaćena i 2021. godina. Podaci su preuzeti sa sajta Republičkog sekretarijata za javne politike – analitički servis jedinica lokalne samouprave.
Prvi podatak možda je iznenađujući za širu javnost. Na teritoriji grada Kragujevca na kraju 2021. u Agenciji za privredne registre bilo je upisano 1.876 aktivnih privrednih društava, odnosno preduzeća, kompanija, firmi, koje posluju kao pravna lica. To zaista deluje impozantno, ali bilo ih je i više – 2018. – 2.047, a godinu dana ranije 1991. Međutim, kada docnije vidimo ukupan broj zaposlenih u njima, videćemo da dominiraju patuljasta preduzeća, jer je prosek po firmi manji od 15 radnika, a kada se imaju u vidu preduzeća koje upošljavaju po više stotina ljudi (FIAT-ov kompleks, MAJND park, „Forma ideale“, „Vaker nojson”…) slika je još realnija.
Osetan rast u protekloj deceniji beleži i broj preduzetnika kao fizičkih lica koja imaju svoje radnje, radionice, koje se mahom bave raznim uslugama. Pre desetak godina u gradu ih je bilo pet–šest hiljada, a na kraju 2021. u Agenciji za privredne registre bilo je registrovano 8.243. To deluje impresivno, međutim sve te preduzetničke radnje zapošljavaju manje od šest hiljada ljudi. Ako se pretpostavi da u nekima radi po dvoje – troje, zaključak je da je u većini njih samo preduzetnik – vlasnik.
Da efekti ovih radnji nisu bogzna kakvi govori i podatak da su ukupni poslovni prihodi svih njih na kraju 2020. bili oko 2,4 milijarde dinara, baš kao i 2013. godine. Dakle, rastao je broj malih preduzetnika, ali finansijski rezultati koje su ostavrivali, u zbiru gledano, ostali su isti. Ovde je reč uglavnom o ljudima koji su ostajali bez posla, pa pokušavaju nekako sami da se snalaze, ili onima koji ne mogu da nađu zaposlenje u većim firmama i zato se okušavaju u malim porodičnim biznisima.
S druge strane, broj privrednih društava u realnom sektoru, a to su preduzeća svih tipova organizovanja – od akcionarskih i deoničarskih društava do onih koji su stopostotno u privatnom vlanisštvu, za trećinu je porastao, ali su njihovi poslovni prihodi ostali na istom nivou. Na kraju 2020. godine bili su 24,1, a 2013. tek malo više – 24,3 milijarde dinara. U godinama između nezantno su oscilirali oko ovih cifara.
Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni
Najverodostojniji parametar za određivanje uspešnosti jedne privrede je visina ili stopa profita, ili neto dobit, kako se kod nas kaže. Mereno ovim kriterijumom, trendovi u kragujevačkoj privredi mogu se oceniti kao ohrabrujući jer je rast dobiti bio konstantan tokom proteklih godina. Godine 2013. bila je 7,6 milijardi dinara, da bi rekord dostigla 2019. sa 14,6 milijardi. Međutim, naredne 2020. dobit je pala za pet milijardi, što verovatno najvećim delom može da se pripiše negativnim uticajem pandemije korona virusa na privredu.
Dobro je da raste dobit i preduzetnika, mada je ona u skromnim granicama. Bila je 62,7 miliona dinara 2013. godine, da bi do 2020. duplirana i dostigla oko 130 miliona.
Sledeći veoma važan pokazatelj je bilans spoljnotrgovinske razmene. Analizirajući zvanične statističke podatke za kragujevačku privredu u proteklih desetak godina, mogu se izvući dva oprečna zaključka – jedan loš i jedan dobar. Loš je što je vrednost izvoza od 2013. do danas u neprestanom padu, a dobar je, da je i pored ovog pada – bilans pozitivan, izvoz je svih analiziranih godina bio veći od uvoza, što će reći da je uvek ostvarivan suficit.
Raspoloživi podaci nedvosmisleno ukazuju koliko je značajnu ulogu u poslovanju sa svetom imao FIAT. Najberićetnija godina u izvozu kragujevačke privrede bila je 2013, više od 190 milijardi dinara, a toliko je vredela i prodaja „500 L“ na stranim tržištima. Podsetimo, te i naredne tri–četiri godine FIAT je bio najveći srpski izvoznik.
Međutim, kako su proizvodnja i izvoz našeg proizvođača automobila od 2014. pa sve do danas konstantno padali, tako se i izvozni efekat smanjivao. Od rekorne 2013. kada je bio 1,9 milijardi dolara, preko 2014. sa 1,78 pa 2015. kada je spao na 1,3 milijarde i tako sve do danas.
Bukvalno istom dinamikom padao je i izvoz ukupne privrede grada, pa se od 190 milijardi dinara 2013. sveo na samo 74,3 milijarde 2020, a svi pokazatelji govore da je prošle godine bio još „tanji”. Dobro je, međutim, što kragujevačka privreda nije mnogo uvozno zavisna, bar tako govori zvanična statistika. Uvoz jeste povećan od 21 milijarde dinara 2011. do 36 milijardi 2020. godine, ali je njegova vrednost sve ovo vreme bila višestruko niža od izvoza, pa je spoljnotrgovinski suficit bio od oko 170 milijardi dinara 2013. do nešto manje od 40 milijardi 2020. godine.
Varljiva (ne)zaposlenost
Šta govore podaci o (ne)zaposlenosti? Od predstavnika aktuelne vlasti neprestano slušamo hvalospeve o drastičnom padu broja nezaposlenih lica, što se na primeru Kragujevca tek delimično može videti. Statistika kaže da je 2011. na posao čekalo 22.461 osoba, 2020. ih je bilo 16.083, a na kraju prošle godine na evidenciji Nacionalne službe u gradu bilo je 15.157 bezposlenih.
Naravno da ne treba sumnjati u tačnost ovih podataka, ali postoje neka otvorena pitanja, nedorečenosti, pa i zbrka koja je nastala promenom načina kategorizacije zaposlenih.
Prvo, nije poznato koji deo „manjka” nezaposlenih na berzi rada otpada na one koji su napustili zemlju i posao našli negde u belom svetu, a ne u domaćim firmama. Te podatke znaćemo tek kada se završi obrada novog popisa stanovništva, koja je redovno trebalo da se obavi 2021, ali je odložen zbog korone, a videćemo da li će ga biti ove godine.
Drugo, zakonski su izmenjeni kriterijumi za utvrđivanje statusa zaposlenih lica. Naime, već nekoliko godina Zavod za statistiku u formalno zaposlene računa više kategorija. U tu cifru nisu uračunati samo oni koji rade na određeno i neodređeno vreme, već su tu i oni koji su nešto radili i u vrlo kratkom periodu. Bukvalno, čovek može da u toku godine radno bude angažovan samo nekoliko dana i da ga zvanična statistika vodi kao zaposlenog, jedini uslov je da ga poslodavac prijavi nadležnim organima i da mu na zaradu plati poreze i doprinose. Naravno da se na ovaj način stvara kriva slika u evidenciji stvarno (ne)zaposlenih.
Sledeću nedoumicu otvaraju zvanični podaci o kretanju zaposlenih u realnom sektoru. Statistika kaže da je u privrednim društvima iz privatnog sektora 2013. radilo 24.295 ljudi, a 2020. godine 25.455, što je rast tek nešto više od hiljadu. Logično je pitanje – gde su se zaposlili silni ljudi o kojima govore političari?
Možda odgovor može da se traži u sledećim podacima iz statistike: U Kragujevcu je 2011. godine ukupno bilo zaposleno (i u javnom i u privatnom sektoru) 39.497 lica, a 2020. taj broj je narastao na 54.143. Gde se, dakle, „udomilo” više od 15.500 ljudi? Nisu valjda svi „upali” u državna preduzeća i ustanove. Nisu, jer se u analiziranom periodu oko pet hiljada Kragujevčana okušalo u preduzetničkim poslovima sa svojim malim biznisima, pa se i oni računaju u zaposlene, ali opet – gde posluje onih resto deset hiljada novozaposlenih? Sada nismo u stanju to da odgonetnemo.
Za kraj smo ostavili najstarije. U Kragujevcu je 2011. živelo 37.587 penzionera, a 2020. bilo ih je 43.953, s tim što je najveći rast zabeležen 2013, kada su pooštreni uslovi za penzionisanje i od tada se ovaj broj skoro ustalio. Uzgred, po popisu stanovništva iz 2011. na celoj teritoriji grada živelo je 179.417 ljudi (u samom gradu 150.835), a procena je da je u proteklih deset godina taj broj smanjen za oko četiri hiljade. Prost račun kaže da je svaki četvri Kragujevčanin penzioner i taj podatak govori da demografski ne stojimo ni malo dobro jer imamo prilično staro stanovništvo.
Ima nade za bolje
Ukrštanjem statističkih podataka koji su korišćeni u ovoj analizi dolazi se do još jednog prilično zabrinjavajućeg zaključka. U realnom sektoru, kada se sabere broj zaposlenih u privrednim društvima sa svim preduzetnicima i njihovim radnicima, dolazi se do broja 31.000. Pošto je reč o sektoru materijalne proizvodnje, proizvodnje nematerijalnih dobara i usluga, znači onih sektora koji jedini stvaraju nove vrednosti, proizilazi da je produktivni deo stanovništva veoma mali u odnosu na broj onog izdržavanog. Uzme li se ceo grad kao zasebna mikro celina, mada je to samo pretpostavka jer je grad deo sistema koji se zove država, ispada da tridetetak hiljada ljudi „hrani” 150 hiljada. Pri ovoj konstataciji treba uzeti u obzir i sugrađane koji su u „sivoj zoni”, rade „na crno”. Niko pouzdano ne zna koliko je takvih, neki analitičari procenjuju da ih je čak oko trideset posto među radno aktivnim građanima, ali bez obzira na njihov nelegalan status, Kragujevčani bi samo sa onima „legalnim” još teže živeli. U proseku – statistički.
Kad se podvuče crta, moglo bi se reći da je druga decenija ovog veka za privredu grada bilo vreme stagnacije, a u proceni budućeg stanja valja biti oprezan. Ima izgleda da će biti nekih pomaka, posebno ako su tačne, za sada samo nezvanične vesti, da se radnici „Fijata“ (koji su se prošle godine baš prinudno naodmarali) polako okupljaju u fabrici i pripremaju za serijsku proizvodnju „fijata 500L“ na električni pogon i da će do kraja godine konačno biti obelodanjen novi model.
Velika su očekivanja i od širenja MAJND parka, „Simensa“ i Milanovićeve firme, a moguće i nekih drugih, kineski „Junfeng“ već je u Kragujevcu, nemački „Vaker najson“ počinje da gradi novu veliku fabriku. Jačaju i neke domaće proizvodne firme. Ali, o tom – potom, kada sve bude vudiljivije i opipljivije.
Ajd za kraj još jedan „statistički“ vic.
U kabinetu dekana fakulteta zapalila se korpa za smeće. U pomoć dotrčavaju kolege profesori – fizičar, hemičar i statističar. Fizičar počinje da analizira koliko bi energije trebalo da se ukloni iz vatre da bi se ona ugasila. Hemičar traži reagens koji treba ubaciti u vatru kako bi se sprečila dalja oksidacija, a statističar donosi nove korpe i poli smeće u njima.
-Kolega, pobogu, šta to radite, pita ga dekan?
– Pa, da bih rešio problem, potreban mi je što veći uzorak.