Iako nema ni teoretskih šansi da postane ozbiljan proizvođač pešadijskog naoružanja i vojne opreme, otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, Branko (Stefanović) pribavio je nekakvu dozvolu za bavljenje tom delatnošću. Jedan od vodećih domaćih stručnjaka za vojnu industriju , koji je, u tom poslu, savetnik pojedinih evropskih i afričkih vlada, donekle šaleći se kaže: “ajde da mu damo livadu od nekoliko hektara pa neka proba”, što, međutim, upozorava, ne mora da znači da je Stefanović senior neozbiljan, odnosno da ne planira da se na (in)direktan način, koristeći važeće zakonske mogućnosti, uključi i u proizvodnju oružja.
Proizvodjna oružja, odnosno pešadijskog naoružanja (automatskih i snajperskih pušaka, automata, lakih i teških mitraljeza drugog) toliko je ozbiljan i specifičan, te tehičko-tehnolioški izuzetno zahtevan iskup posao, da se njime, u Evropi i svetu, bave kompanije (Remongton, Kalašnjikov, Zbrojovka, Bereta, Zenit, Zastava druge), koje postoje vekovima .Novih fabrika oružja, osim nekoliko u Turskoj za proizvodnju lovačko-sporstkog i oružja za ličnu odbranu, gotovo i da nema. Ali, ovo, ponovimo, nikako ne mora da znači da namere Branko Stefanovića – sasvim izvesno i njegovog formalnog šefa Gorana Todorovića, zatim najznačajnijeg trgovca oružjem u jugoistočnoj Evropi Slobodana Tešića i drugih krupnih igrača u oružarskom biznisu – ne treba ozbiljni shvatziti kad je proizvodnja oružja u pitanju. Prema informacijama koja stižu iz vojne industrije, ti ljudi su, u saradnji sa bivšim ministrom odbrane i aktuelnim šefom BIA Bratislavom Gašićem, uveliko preuzeli kontrolu nad kadrovskom i poslovnom politikom vodećih fabrika namenske proizvodnje u Srbiji.
Posledica toga je ubrzano devastiranje i propadanje najznačajnijih domaćih vojnih fabrika, Zastave oružja, pre svih koja je jedini relevantan proizvodjač pešadijskog naoružanja na prostoru bivše SFRJ I šire, ali i Krušika, pa i užičkog “Prvog partizana”. Gubici Zastave oružja, prema poslednjim zvaničnim informacijama iz te fabrike, već su premašili 30 miliona evra, dok je dug fabrike dostigao neverovatnih 17 milijardi dinara. Valjevski Krušik je takođe u više nego nezavidnoj situaciji: fabrika radi tek sa 20 odsto kapaciteta, dug je dostigao 40 miliona evra, a nezadovoljni radnici za sledeću nedelju najavljuju totalnu obustavu rada. U užičkom Prvom partizanu, koji je više od 90 odsto proizvodnje municine izvozio u Ameriku, stanje je navodno “dobro”, ali “nije kao što je ranije bilo”.
Indikativno je, medjutim, da država koja je većinski vlasnik vodećih fabrika grupacije Odrmbena industrija Srbije (čine je Zastava, Krušik, Prvi partizan, Sloboda iz Čačka, Milan Blagojevoić iz Lučana, Prva iskra iz Bariča…), ništa ne čini da pomogne da tim preduzećima u krizi, iako ima mehanizme za to. Taj mehanizan su zaključci Vlade o konverziji dugova vojne industrije, najvećim delom nastalih u vreme dok su se te firme oporavljale od posledica NATO bombardovanja, ali i nelegalnih poslovnih aranžmana vodećih domaćih trgovaca oružjem, usled čega su bile na svojvrsnim crnim listama međunarodne zajednice
Konkretno, dugovanja Zastava oružja dostigla su 17 milijardi dinara, od čega osnovni dug nastao neplaćanjem poreza i doprinosa od sredine prethodne decenije do početka 2015., iznosi tek 40-tak odsto . Ostalo su kamate, koje bi država, smatraju naši sagovornici iz vojne industrije, morala da otpiše. Država se, u stvari, zaključcima Vlade Srbije o konverziji poreskih dugova vojne industrije, iz 2011. , 2012. i 2013.,obavezala da će vodeće fabrike namenske proizvodnje, Zastavu, Slobodu, Krušik, da oslobodi dužničkog ropstva pretvaranjem njihovih neizmirenih poreskih i drugih obaveza prema državi i njenom Fondu za razvoj u ulog države u njihovom kapitalu. Sedam godina docnije ne da ništa nije učinjeno tim povodom, no je dug Zastave oružja koji je, krajem 2016., “težio”oko 8,6 milijardi dostigao svih 17 milijardi, pri čemu kamate anuliraju dobit iz poslovanja i najvećim delom proizvode sve enormnije gubitke, usled čega fabrika ne može da ispunjava obaveze prema dobavljačima i proivzdjačima proizvodne opreme.
Zašto država ništa ne preduzima da vodeće fabrike vojne industrije konačno oslobodi dužničkog ropstva, iako se zaključcima Vlade na to obavezala, pouzdano se ne zna. Sve se glasnije se, medjutim, pretpostvlja, čak i tvrdi, da se iza sve izraženije proizvodno-poslovne agonije Zastave i Krušika, krije namera da, pre svega te dve, ali i ostale domaće vojne fabrike, već u dogledno vreme budu privatizovane. Po već oprobanom “receptu”, neophodno je da im se, zidanjem dugova i gubitaka, prethodno ubije cena, i da ih, potom pod firmom “spašavanja”, preuzmu inostrani, još verovatnije domaći investitori, medju kojima su oni koji se ovih dana iznebuha i bez ikakvog osnova registruju za proizvodnju oružja. Mogućnost za to stvorena je u avgustu prošle godine, kad je u Skupštini Srbije usvojen novi Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme kojim je,pored ostalog, predvidjeno da inostrane i domaće kompanije mogu da kupe do 15 odsto kapitala vodećih domaćih vojnih fabrika. Država, prema tom zakonu, ostaje većinski vlasnik tih firmi sa 51 odsto kapitala, dok privatni invesitori mogu da kupe preostalih 49 posto
- Krajnje je nelogično da država ništa ne čini da Zastavu oružje i druge vojne fabrike oslobodi poreskih dugova, iako se na to obavezala još pre sedam – osam godina. Sve su ozbiljije indicije da država to čini svesno, kako bi potpuno devastirala i time obezvredila te fabrike, kako bi domaći tajkuni bliski aktuelnoj vlasti mogli da što jeftinije kupe njihov kapital, i da potom formiranjem konzorcijuma i formalno preuzmu njihovo poslovanje. Drugog logičnog objašnjenja za nečinjenje države, odnosno za puštanje da vojna industrija, kao najstarija i najvitalnija domaća privredna delatnost, propada – nema. U tom svetlu najverovatnije treba posmatrati i to što je otac ministra policije Nebojše Stefanovića iznenada dobio dozvolu za proizvodnju oružja. A, gde je Stefanović, tu su, gotovoje izvesno, i ostali krupni igrači u tom biznisu, smatra predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca Jugoslav Ristić, koji je bio dugogodišnji lider oružraskog Sindikata, i to u vreme kad su oružari braneći opstanak fabrike, početkom 2000-tih, preuzimali kontrolu nad celim preduzećem i zauzimali zgradu gradske uprave.
Aktuelno rukovodstvo Sindikata Zastave oružje za sada se opredelilo za razgovore sa nadležnima, i povodom alarmantne proizvodno-poslovne situacije u fabrici zatražilo “hitan sastanak sa premijerkom Anom Brnabić i resornim ministrom Aleksandrom Vulinom”. Poznavaoci ove problematike smtraju, medjutim, da oružarski Sindikat radi uzaludan posao,odnosno da o agoniji fabrike traži da razgovara sa sporednim igračima u zajedničkom poduhvatu njene devastacije.