Primer loše urbane obnove – Od lepe Stare varoši do ružnog „novog grada” (VIDEO)

Od kada je Miloš Obrenović 1818. godine za prvu prestonicu savremene Srbije u nastanku proglasio Kragujevac, počeo je njegov urbani razvoj i pretvaranje jedne turske kasabe u varoš – za ono vreme modernu.

Uslovno se može reći da je Miloš bio i glavni urbanista te nove varoši, jer su građevine podizane tamo gde je on određivao. Prvo je za svoj dvorski kompleks odredio prostor uz levu obalu Lepenice, na blagoj padini, gde je od svih zdanja do sada sačuvan samo Amidžin konak. Potom je trgovcima i zanatlijama dao lokacije kod nekadašnje Kamene ćuprije, danas je za to najbolja odrednica trg kod Krsta. Veza između ova dva kompleksa bila je Ulica kneginje LJubice, koja je bila očuvana sve do šezdesetih godina prošlog veka, kada je, nažalost, nestala sa novom urbanom politikom.

Knjaz Miloš takođe je naredio da se uz njegove konake ispravi korito Lepenice, da se kaldrmišu ulice, zasade drvoredi…

Mudra Miloševa vizija

Istorijom kragujevačkog urbanizma (mada taj pojam u prvoj polovini 19. veka za srpske prilike nije bio poznat) pomno se bavio arhitekta dr Veroljub Trifunović, čija priča takođe počinje od srpskog knjaza.

• Ako ne znamo koliko je Miloš bio pismen, nesporno je da je bio veoma mudar i čovek sa vizijom. Kada je Kragujevac proglasio za prestonicu, on nije hteo da pravi grad utvrđenje, na ograničenom prostoru i opasan zidinama. Naprotiv, on je video varoš koja će se prostorno širiti, s obzirom da je počelo masovno doseljavanje, ne samo sa ovih prostora, već i ljudi „iz Preka”, posebno onih koji su se školovali i obrazovali u Beču, Pešti i drugim tada razvijenim evropskim gradovima, objašnjava Trifunović.

Čim je uspostavio svoju vlast u Kragujevcu, Miloš je za odabrane i sebi potrebne ljude počeo da deli placeve, kako bi gradili svoje kuće za stanovanje, koje nisu bile uz sam dvor, već na pristojnoj udaljenosti od njega. Među prvima to su učinili Sima Milosavljević Paštrmac, poznatiji kao Amidža, prijatelj i državni sekretar kneza Miloša, Nedeljko Stojković, poznatiji kao knez Dena, takođe blizak Milošev saradnik i drugi. Ove zgrade sačuvane su do danas, nalaze se u Ulici Svetozara Markovića, čiji je raniji naziv bio Paštrmčeva.

Pošto je prvi Plan regulacije varoši Kragujevac (koji je prvi urbanistički dokument grada) uradio Luka Ivković tek 1891. godine, za prethodni prostorni razvoj dr Trifunović posebnu ulogu pripisuje Atanasiju Nikoliću, jednom od najsvestranije obrazovanih ljudi u Srbiji 19. veka. Bio je inženjer, matematičar i autor udžbenika iz ove oblasti, glumac i upravnik pozorišta, prvi rektor Liceja u Kragujevcu…

• Nikolić je, pored svega, bio i zemljomer, danas je to geometar, i njemu je povereno da uradi parcelaciju zapadnog Vračara u Beogradu, to je prostor čija je današnja okosnica Nemanjina i ulice sa kojima se ukršta. Tada je to bila nenaseljena, prazna površina i on je parcelaciju uradio po ugledu na praksu u Vojvodini (a i sam je bio Vojvođanin, rođen u Bačkom Brestovcu – prim. aut.) sa velikim placevima od po desetak ari. Sačinio je i plan regulacije tako što je predvideo da se ulice seku pod pravilnim uglovima. Te njegove projekcije primljene su sa dosta otpora i nerazumevanja, ali su se pokazale kao veoma dobre za kasniji urbani razvoj Beograda. Atanasije Nikolić dolazi u Kragujevac 1839. da bi obavljao dužnost prvog rektora Liceja, ali se i ovde latio posla parcelacije. Odabrao je prostor duž današnje Ulice Svetozara Markovića, gde su već bile podignute neke kuće, koja je izlazila pravo na kompleks dvora. Ovde je pravio nešto manje parcele nego u Beogradu, oko pet ari, i odatle pa do Velikog parka i naselja Vašarište, koji su kasnije nastali, počela je da niče nova urbana zona, kaže Trifunović.

Drugim rečima, uz blagu padinu od Ulice Svetozara Markovića pa naviše, tokom 19. i većeg dela 20. veka, privatne kuće gradili su uglavnom bogati ili ugledni Kragujevčani – profesori, lekari, inženjeri, trgovci, vlasnici hotela. To je bila naša Stara varoš.

Tako je Kragujevac već u prvoj polovini 19. veka imao, gledano po namenama, tri zone. To su bile, prema savremenoj terminologiji, rezidencijalna zona sa objektima vladara, zona poslovanja oko trga kod Krsta, koji je u žargonu bio Stara čaršija, a kasnije zvanično Staro gradsko jezgro, sa dućanima, zanatskim radnjama, potom kafanama, hotelima, bankama, dok je treća bila zona stanovanja – Stara varoš, na već opisanom prostoru. Dakle, Stara čaršija i Stara varoš nisu iste urbane celine, naprotiv, one su zasebne i jasno odvojeni urbani prostori.

Stara varoš širila se i razvijala i tokom 20. veka kao elitno naselje. O socijalnom raslojavanju u ovoj oblasti govori i činjenica da su za radnike i sirotinju bili namenjeni drugi delovi grada – Sušica, Vašarište i dve kolonije – Nova na Pivarskom brdu, građena od 1936. do 1938, i Stara radnička kolonija, završena 1929. godine. Ona jeste prvo planski izgrađeno urbano naselje, ali i samo ime kaže da je bila namenjena radnicima, pre svega Vojno-tehničkog zavoda.

Inače, Stara varoš bila je „na ceni” i posle Drugog svetskog rata, jer je bila privlačna za stanovanje važnih komunističkih kadrova, posebno u delu ispod Velikog parka, u Ulici Tanaska Rajića, novoprosečenoj Nušićevoj, vojvode Mišića…

Razorni investitorski urbanizam

Dugo je Stara varoš sa individualnim prizemnim i spratnim kućama uspevala da čuva svoj prepoznatljivi identitet, zadržavala je skoro iste forme, sve dok pre dvadesetak godina nije ozakonjena konverzija prava korišćenja u pravo svojine nad građevisnkim zemljištem. Kada su vlasnici kuća postali i vlasnici placeva, mogli su da ih prodaju i rade sa njima šta hoće počela je nova era u graditeljstvu s razlogom nazvana investotorski urbanizam. Odjednom su počeli da se množe ljudi s parama, često i sumnjivog porekla i često sa ciljem „pranja novca”, a taj proces i dalje traje nesmanjenim intenzitetom.

Na ponude novopečenih investitora počeli su da se „primaju” mnogi vlasnici kuća i u Staroj varoši. Ustupali su svoje placeve za stanove u novim zgaradam za kolektivno stanovanje ili za novac, tako da je ova stara gradska zona za dvadesetak godina bitno promenila svoj izgled. I to opet od Ulice Svetozara Markovića, odakle je počela da se formira, pa duž Karađorđeve, janka Veselinovića, Luja Pastera, Tanaska Rajića, Nušićevom, Vojvode Mišića, Vojvode Putnika.

Tranzicija je neminovno morala da zahvati i oblast graditeljstva i urbanizma, jer u široj zoni gradskog centra svakako nije mogao da opstane model „moja kuća, moja bašta, moje voćke, moj hladnjak”, ali je urbana obnova rađena bez dobrih planova, stihijski, urbanistički i arhitektonski haotično, po rezonu „gde god zgodno mesto nađeš ti zgradu posadi” ili „svaka vaška obaška”. Nema taakozvane blokovske gradnje, zgrada u nizu ili zaokruženih novih kvartova, gde nisu samo stanovi-spavaonice, već i zelene površine, prostori za odmor i razonodu, za dečju igru.

Na delu je investitorska filozofija „na što manjem prostoru ostvariti što veći profit”, njoj se priklanja i gradska vlast jer i ona ima svoje finansijske benefite od toga, a evidentnom korupcijom u ovoj sferi praktično se niko ne bavi. Iskusni arhitekta Veroljub Trifunović to ovako tumači: 

• Vidite li da više nema urbanističke mafije, jer je bukvalno sve dopušteno, pa ispada i da je legalno. O svemu odlučuju kapital i vlast, urbaniste više niko i ne šiša, menjaju se modeli građenja, a sve se to događa zato što nisu ustanovljena pravila i standardi urbane obnove grada. Nažalost, željama i apetitima ovih novih investitora često se priklanjaju i mnogi privatni projektanti, po rezonu veži konja gde ti gazda kaže.  

I tako, od Stare varoši nastaje „novi grad”, čija je vizuelna slika ružna, a dehumanizacija života građana sve očiglednija.   

Piše: Miroslav Jovanović, Kragujevačke