Piše: Maja Đorđević, Kragujevačke
Na Svetskom kupu koji je održan u Japanu, reprezentativac Srbije u bodibildingu Goran Ilić iz Kragujevca postigao je veliki uspeh. On je osvojio titulu vicešampiona u kategoriji takmičara preko četrdeset godina Master Games Classic, dok je u kategoriji Senior Games Classic zauzeo četvrto mesto.
- Prvi put posle 15 godina prijavio sam se u seniorskoj konkurenciji i osvojio dobro četvrto mesto. Prva tri mesta zauzeli su momci od 25 godina, dok sam ja 35 godina stariji od njih. Gledano po formi, zaslužio sam medalju i u ovoj kategoriji, ali sudije su se možda vodile time da mladi osvoje neka od prva tri mesta, što opravdavam, kaže Goran Ilić.
U konkurenciji master kategorije bilo je devet, a u seniorskoj šest takmičara. NJegov uspeh dolazi samo pet meseci nakon teške povrede noge i operacije tetive, što ga čini još impresivnijim.
- Sredinom godine pukla mi je tetiva kvadricepsa. To je teža povreda, koja nije nastala na treningu, nego dok sam silazio niz stepenice i gledao u telefon. Oporavak posle operacije je bio brz, zato što se brzo odreagovalo, a uticao je način ishrane i trening, navodi Ilić.
Uspeh posle povrede
Goran je pre povrede imao u planu jesenja takmičenja, između ostalog i ovo u Tokiju. Pošto je unapred kupio avionsku kartu za Japan, pitao je lekara koji ga je lečio da li da vrati kartu ili ipak ima nade da će uspeti da se oporavi do jeseni. Lekar mu je rekao da „ne vraćaˮ kartu i time mu dao nadu. Posle pauze od četiri meseca, sa dva i po meseca treninga uspeo je da napravi takmičarsku formu.
- Telo ima memoriju, pa je vraćanje u formu bilo brže nego inače. Imao sam motiv zato što niko nije očekivao ništa od mene, a ja sam se potajno nadao i nisam želeo da propustim priliku da odem u Tokio. Hteo sam da nastupim i stanem na binu i verovatno je to presudilo. Ne pobeđuje najbolji, već onaj ko najviše želi, tvrdi sagovornik.
Goran kaže da je očekivao „jačuˮ konkurenciju, ali nisu došli oni koji su bili očekivani da će da nastupe. Međutim, na evropska i svetska prvenstva ne dolaze nespremni takmičari, jer ih kvalifikuju njihovi nacionalni savezi.
- Očekivani takmičari nisu došli verovatno zato što je sezona trajala duže, pa nisu izdržali sa pripremama, a možda i zbog samog puta. To su iskoristili Japanci, jer domaćini takmičenja mogu da prijave neograničen broj predstavnika. Kod njih ovaj sport ima profesionalnu ligu, što povećava broj takmičara. U svakoj kategoriji su imali po nekoliko bildera. U master finalu nastupalo je šest takmičara – četiri Japanca, Estonac i ja, kaže Ilić.
Izgleda da mladost u ovom sportu „ne igraˮ veliku ulogu, već iskustvo, što potvrđuju Goranovi rezultati. Bodibilding je takav da plasman ne zavisi od brzine i težine, već od načina života i ishrane, jer se ocenjuje vizuelni izgled.
- Ko se disciplinovano hrani i trenina i ima sreću sa genetikom, taj ostvaruje bolji plasman. Ja se uvek pripremam do perfekcije i koliko god prolaze godine, mogu da se takmičim sa mladima i da ih pobeđujem, navodi kragujevački bodibilder.
Svi će prvo da pomisle da je za ovakav izgled neophodno veliko odricanje i konstantni trenizi. To je donekle tačno, jer Goran trenira dva puta dnevno, ali ne intenzivnim tempom i vodi računa o ishrani.
- Prvi trening je kardio (brzi hod), koji je u svrhu skidanja masnih naslaga, a drugi je za određenu mišićnu grupu. Hranim se proteinima i izbegavam hidrate i masti. To rezultira boljim tonusom mišića i brzim oporavkom, a vremenom i skidanjem masnih naslaga, objašnjava Ilić.
Kaže da je na takmičenju u Japanu imao najbolju formu u životu, iako je imao kraće vreme za pripreme.
- Želeo sam da posle povrede sve odradim do perfekcije i od sto posto dao sam od sebe sto pet posto. To je rezultiralo veoma dobrom formom i uspehom u Japanu.
Ono što je nepovoljno uticalo na Ilića je vremenska razlika i kaže da su svi članovi reprezentacije imali iste simptome, koji su trajali nekoliko dana. To je lelujanje u glavi, vrtoglavica, neraspoznavanje dana i noći, manjak energije… Ali, Goran Ilić bio je jači od svih nedaća i to je potvrdio svojim plasmanom.
Cela poropdica sportska
Goran ima 57 godina i bodibildingom se bavi 41 godinu. Vlasnik je teretane i fitnes-šopa „Olympiaˮ. Potiče iz bokserske porodice, od dede evropskog šampiona i oca jugoslovenskog prvaka, ali nije nastavio boksersku porodičnu tradiciju.
- Moj deda je bio prvak Evrope u boksu, otac je bio dva puta prvak Jugoslavije u ovom sportu, ali je prekinuo karijeru jer je bio gluvonem. Kada sam bio mali otac me je vodio u boksersku salu „Radničkiˮ. Međutim, nije mi se svidela ta vrsta aktivnosti, mada sam želeo da se bavim nekim sportom, priča Goran.
Sa suprugom Sonjom upoznao se u teretani, i ona se bavi fitnesom. „Kada me je videla da se takmičim i ona je poželela da se oproba”, kaže Goran. On je podržao, ali je upozorio da mora biti na ozbiljnom takmičarskom niovu. Na Balkanskom prvenstvu pobedila je tadašnju vicešampionku Evrope.
Goran ima dva sina blizanca Milana i Aleksu, koji imaju 12 godina. Treniraju tekvondo i kaže da ih je učio da je upornost najbitnija i onda kada imaju poraze.
- Učestvovali su na Evropskom prvenstvu u Beogradu i najmlađi su reprezentativci srpskog tima koji su uzeli medalje. Kada sam imao povredu, hteo sam da odustanem, ali su me deca savetovala da budem uporan, kako sam ja pričao i njima.
Za sebe kaže da je od malena, čitajući stripove, sebe zamišljao kao nekog ko se razlikuje, ali nije znao kako i u čemu, sve dok jednog dana nije ugledao oglas sa likom Švarcenegera na jednom izlogu.
- Kada sam prolazio ulicom pored frizerskog salona, na kojem je bio zalepljen poster sa Švarcenegerom, rekao sam sebi da hoću „toˮ da budem, ali još uvek nisam znao šta je to tačno. Posle godinu dana kada čuo sam da postoji klub u kojem se dižu tegovi, shvatio sam da želim da se bavim bodibildingom, priseća se Ilić.
Prva međunarodna titula na Evropskom prvenstvu stigla je 2009. godine. Uglavnom su tada pobeđivali takmičari sa istoka u kategoriji „klasik bodibildingˮ i kada je bilo proglašnje pobednika domaćin nije imao srpsku himnu, a nije bilo interneta kao sada da „se snađeˮ i da je pusti.
- Predsednik svetske federacije kada je dodeljivao medalje izvinio se i rekao da će sve ispoštovati kao da je svirana himna, a to je bio „minut ćutanjaˮ. To mi je bio najgori momenat, ujedno i prva velika pobeda, priča sagovornik.
Titula u Japanu mu je osma svetska medalja, ali posle prve nije bila nijedna zlatna, tako da mu, kako kaže, ostaje „žalˮ za slušanjem himne. Ima tri srebrne i četiri bronzane medalje sa svetskih prvenstava, a na evropska nije izlazio od tog „prvog putaˮ.
Kada je bio mlađi, motivacija za treninge mu je bilo dokazivanje. U četrdesetoj godini napravio je pauzu od osam godina, jer je hteo da oformi porodicu. Na takmičenja se vratio 2017. godine.
- Kada sam dobio blizance, hteo sam da deca ne samo slušaju o uspehu svog oca, već i da to vide. Otišao sam na svetsko prvenstvo i osvojio bronzanu medalju, to je prvi put posle deset godina da je neko iz Srbije osvojio medalju u ovom sportu. Sada mi je motivacija lično zadovoljstvo, a ne dokazivanje, kaže Goran.
Naredni cilj mu je da konačno „slušaˮ himnu i kaže da oseća da će to da bude na proleće na Evropskom prvenstvu u Španiji.