Preokrenula boj na Ljubiću, čuvala državnu kasu, razračunavala se sa Miloševim ljubavnicama: Ko je bila kneginja Ljubica Vukomanović Obrenović?

Za razliku od Karađorđeve supruge Jelene, koja je imala zaista skromnu ulogu u javnom životu, kneginja Ljubica Obrenović je značajnija u društvenim i političkim zbivanjima u Srbiji u prvoj polovini 19. veka.

• Nešto značajniju ulogu u javnom životu će imati kneginja Ljubica, supruga kneza Miloša, makar i kao čuvarka državne kase, što nije mala stvar – danas bi to bio državni budžet. Mi dobro znamo da je njihov brak imao uspona i padova i nije baš uvek bo srećan, ali Miloševa prva vladavina traje četvrt veka, što je i za neke uređene države „ozbiljna i drugotrajna vladavina” a kamoli za zemlju koja se, zaista, rađa u plamenu onoga što istoričari iz 19. veka zovu „Srpska revolucija”, kaže za Danas istoričar Uroš Milivojević, autor knjige „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović”.

Po Milivojevićevim rečima čak i kada lični odnosi između Miloša i Ljubice postanu loši, ona će biti osoba na koju će se on oslanjati, pa i u periodu kada će kneginja u nekom političkom vrtlogu događaja biti uz ustavobranitelje, odnosno „išla je za onima” koji su bili da se Miloševa vlast ograniči pisanim zakonom.

Ljubica Obrenović, rođena Vukomanović (oko 1785 – 1843), bila je supruga kneza Miloša Obrenovića i majka dvojice srpskih kneževa: Milana (vladao 1839) i Mihaila Obrenovića (vladao 1839 – 1842 i 1860 – 1868).

Joakim Vujić, otac srpskog pozorišta, zapisao je svojevremeno:

• Vukomanovići su bili česni i bogate gazde ljudi, koji su počitanije i kod naroda imali.

U jednoj od porodica roda Vukomanovića iz Srezojevaca, u blizini današnjeg Gornjeg Milanovca, rođena je oko 1785. godine Ljubica, buduća srpska kneginja. Vukomanovići su važili za brojan i imućan rod. Prema porodičnoj tradiciji, vodili su poreklo iz Metohije, a u Šumadiju su stigli, verovatno, tokom 18. veka iz Hercegovine, gde su jedno vreme živeli u okolini Nikšića.

Ljubičini roditelji zvali su se Radosav i Marija. Majka joj je umrla 1797. godine, a otac se oženio po drugi put. Ime njegove druge supruge, Ljubičine maćehe, nije ostalo zabeleženo.

Budućeg muža srela sasvim slučajno

Početkom 19. veka Ljubica je, prema sećanju memoarista važila za jednu od najviđenijih devojaka u Srezojevcima i okolini. U nju se zagledao mladi beg Tokatlić, sinovac moćnog rudničkog Selim-bega. Radosav Vukomanović je 1803. godine nameravao da uda ćerku u begovsku porodicu u Sarajevo. Beg Tokatlić posetio je u to vreme Vukomanoviće i darovao svoju nesuđenu nevestu Ljubicu niskom merdžana sa mletačkim dukatima. Međutim, izbijanje Prvog srpskog ustanka 1804. godine potpuno je promenilo Ljubičinu sudbinu.

Svog budućeg supruga, ustaničkog vojvodu i potonjeg srpskog kneza Miloša Obrenovića (1780 – 1860), Ljubica je srela sasvim slučajno 1802. ili 1803. godine. Miloš, sin siromašnog Teodora Mihailovića, rano je ostao bez oca. Sa majkom Višnjom i braćom Jovanom i Jevremom prešao je posle 1802. godine iz Gornje Dobrinje u Brusnicu, u podnožju Rudnika. Obreo se u domu Obrenovića, svoje nešto imućnije polubraće po majci. Miloš je u Brusnici živeo i radio sa polubratom Milanom, uglednim trgovcem.

Prilikom jednog putovanja, u okolini Srezojevaca ugledao je Ljubicu kako sa pomajkom beli platno u potoku. Neugledni momak od 20 godina odmah se zagledao u devojku. Ženama je bilo neprijatno zbog tog susreta pa su prekinule rad i izašle iz potoka da bi spustile suknje. Miloš je tada pregazio potok i zatim se čitav sat zadržao sređujući obuću samo da bi što duže mogao da posmatra Ljubicu:

• Ostadoše mi oči na njoj… E, činiš ’voliko, jest bila lepa za čudo…, pričao je on kasnije.

Trgujući stokom, Miloš je često svraćao u Srezojevce i posećivao Vukomanoviće. Navodno je, preko trgovca Nikole Lunjevice, neuspešno pokušavao da ubedi polubrata Milana da mu isprosi Ljubicu. Uoči samog ustanka, 1804. godine, Ljubičin otac, Radosav, Lunjevici je potvrdio svoju nameru da Ljubicu bogato uda u begovsku kuću u Sarajevo.

Ali, počeo je Prvi srpski ustanak. Miloš se istakao u ustaničkim akcijama u četi hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša. Nije više bio samo Milanov trgovački pomoćnik. Nedugo potom, na Milanovu molbu, Karađorđe je pristao da kumuje Milošu, koji se u proleće 1804. godine oženio Ljubicom Vukomanović.

Time je bilo najavljeno verovatno najpoznatije srpsko kumstvo.

Ljubičin otac Radosav je preminuo a novi starešina porodice Vukomanović, Ljubičin stric Sreten nije imao ništa protiv da je uda za Miloša Teodorovića. Venčanje je bilo obavljeno u proleće 1804. godine, u Brusnici. Krađorđe je bio kum, Lazar Mutap stari svat, a dever Nikola Lunjevica. Nevesta je bila dovedena u kuću Milana Obrenovića, pošto mladi Miloš još uvek nije imao svoj dom.

Kneginja Ljubica i Prvi srpski ustanak

Šta se dešavalo sa Ljubicom tokom Prvog srpskog ustanka nije poznato. U to vreme rodila je dvoje dece: Petra (1805) i Petriju (1808). Posle sloma ustanka Miloševa odluka da ostane u Srbiji u jesen 1813. godine pokazala se kao prelomna u njegovom životu. Porodicu je prvo sklonio u manastir Nikolje na obroncma Kablara a zatim u jednu pećinu blizu Šarana. U nameri da ohrabri povratak rajinske radne snage iz zbegova, turske vlasti su 1813. godine postavile Miloša za rudničkog oberkneza. Uskoro su pod njegovu komandu bile pridodate još dve nahije.

U vreme Hadži Prodanove bune u čijem je gušenju Miloš učestvovao, ne verujući turskim valstima Ljubicu je sa decom poslao u kuću Matkovića u Šaranima. Tokom potucanja po zbegovima od boginja umire im sin Petar, Karađorđevo kumče.

Zimu 1814/1815. godine Miloš je sa glavom u torbi proveo u Beogradskoj tvrđavi kao zatočenik Sulejman-paše Skopljaka. Obećavši da će pomoći da se sakupi veliki otkup za Skopljakovo roblje Miloš se izbavio iz zatočeništva. Kada se dokopao rudničkog kraja prihvatio je ponuđeno vođstvo u ustanku koji je podignut u selu Takovu na Cveti (11./23. april) 1815. godine.

Neposredno pre podizanja ustanka Lljubicu i porodicu je poslao još dublje u planinu u selo Crnuću gde je prethodne godine podigao skromnu seosku kuću. Posle zbora u Takovu Miloš je u društvu ustanika došao u Crnuću i pred Ljubicom i ćerkama izvadio iz vajata skrivenu vojvodsku odeždu, oružje i barjak i poručio:

• Eto mene, a eto i vama rata s Turcima!.

Dugotrajnu opsadu Čačka Miloš je okončao posle boja na Ljubiću. Bitka kod Ljubića imala je neuobičajeni tok. Ustanici su u jednom trenutku bili oterani sa bojnog polja na kome su ostavili Tanaska Rajića da uzaludno brani topove. Ljubica je tada pokazala izuzetnu srčanost i preokrenula tok bitke:

• Kecelje ženske pašite, a mi žene da idemo da se bijemo!

Ustanici su se posle ovih reči trgli, vratili i izvojevali pobedu.

U boju na Požarevcu stradao je njen brat Jovan sa kojim je bila najbliža iz porodice Vukomanović, Milošev pisar i barjaktar. Ljubica je naknadno sahranila brata u manastiru Drača kod Kragujevca i u znak žalosti za njim nikada više nije nosila nikakav nakit.

U proleće 1816. godine, Ljubica je prvi put napustila rudnički kraj da bi posetila Beograd. Takovski ustanak bio je okončan sporazumom Miloša i Marašli Ali-paše, koji je bio beogradski vezir. Paša je bio sultanov namesnik, a Miloš srpski knez. Marašlija i Miloš su sarađivali ali je između njih vladalo nepoverenje. Paša je nastojao da Miloša što duže zadržava u Beogradu. Tako je u martu 1816. godine pred Marašliju izašla i Ljubica.

Kneževa porodica je tada boravila Gornjoj Crnući. Ljubica je tu živela sa svekrvom Višnjom, ženama Miloševe braće Jovana i Jevrema i brojnom decom. U kneževom domaćinstvu bilo je inekoliko slugu, pisar Jovan Đorđević i Toma Vučić Perišić, koji je bio starešina posluge. Ljubičin život nije se mnogo razlikovao od života žene imućnijeg seoskog domaćina. Radila je kućne poslove, pripremala prela i tkala. Naviku da krpi odeću svoje dece zadržala je i pod stare dane.

Knežev dom važio je za mesto gde je svako mogao da dođe sa molbom, tako da je uvek bilo putnika namernika i gostiju. Kneginja je za vreme ručka dvorila Miloša i njegove goste. Takav običaj zadržao se sve do 1834. godine, kada je Ljubica, po Miloševom odobrenju, najzad mogla da sedne za trpezu uz supruga.

Prema patrijarhalnim običajima onog vremena, pre sedanja za sto ljubila Milošu ruku i dodavala mu čašicu rakije. Knez bi zatim izgovarao veliko slovo Očenaš i davao znak za početak obedovanja. Život u Miloševom domu bio je u početku vrlo skroman. Miloš je često odsustvovao iz Crnuće, pa Ljubica morala da prihvati i ponešto od kneževskih obaveza, da prima prikupljeni porez u narodnu blagajnu.

Knez je ubrzo doneo odluku da se sa porodicom preseli u Kragujevac. Tu je prvo bio izgrađen Knežev konak, a pored njega podignut je i Ženski (Šareni) konak. Joakima Vujića je Šareni konak podsećao na harem, budući da su tamo pristup imale samo žene. Leti je knjeginja sa decom i u pratnju kragujevačkih gospođa odlzila u letnjikovac koji se nalazio u selu Trmbas. U kragujevačkom dvorovima se i dalje živelo skromno i štedljivo. Jevropski nameštaj i pokućstvo počeli su da se koriste tek u četvrtoj deceniji 19. veka.

Brak Miloša i Ljubice nije bio srećan. Miloš je krajem 1825. godine preselio Ljubicu u Požarevac. I ovde su za kneza i kneginju bili izgrađeni zasebni konaci, okruženi pomoćnim zdanjima. Miloš je suprugu postavio za nadzornicu svog bogatog imanja. Ljubica je zapovedala pravom malom vojskom od skoro 70 članova posluge. Miloš je svraćao samo povremeno, o porodičnoj slavi – Svetom Nikoli i pilikom drugih praznika.

Poslednje godine boravka u Srbiji kneginja je provela u Beogradu, koji je Miloš izbegavao zbog prisustva turskog vezira i vojnog garnizona. Zbog toga je, prilikom posete Beogradu, uglavnom odlazio u svoj Topčiderski konak. U Gospodarski konak, prekoputa Saborne crkve, Miloš je retko navraćao. Za Ljubicu je izgradio čuveni Konak kneginje Ljubice, koji i danas postoji.

Brak kneginje i kneza bio je plodan. Imali su četiri sina i četiri kćeri. Prema rekostrukciji rodoslova porodice kneza Miloša, koju je izvršio profesor Radoš Ljušić, kneževski par prerano je ostao bez čak petoro dece. Redom su se rađali i brzo umirali: Petar (1805. ili 1807. godine, preminuo 1814.), Ana (ne zna se datum rođenja, a preminula je 1818. godine), Marija (1821 – 1823.) i Teodor (leto-decembar 1830.).

Ljubica je nadživela i sina Milana (1819 – 1839.), čiji se život, usled teškog oblika tuberkuloze ugasio na njene oči. Ljubicu je nadživelo samo troje dece: Petrija -Perka (1808 – 1871.), Jelisaveta – Savka (1814 – 1848.) i Mihailo (1823 – 1868.). Deca su Ljubicu zvala porodičnim nadimkom Naka.

Miloš je bio neveran svojoj ženi. U Crnući je živeo sa ljubavnicom Petrijom koju je iz kubure 1819. godine ubila kneginja Ljubica. Do nje su u Kragujevcu stizale glasine da Miloš hoće da se razvede od nje i oženi Petrijom koja mu je rodila i ćerku Veliku.

Posle ubistva kneginja (tada trudna sa budućim knezom Milanom) pobegla je a Miloš joj je oprostio i na navaljivanje svojih glavešina javno su se pomirili na narodnom saboru u Kaleniću. Petrijinu ćerku Veliku odgajala je zajedno sa svojom decom i ona je preminula 1823. godine tokom epidemije boginja koja je odnela i Ljubičinu ćerku Mariju.

Do kraja života je pričala „da ima mnogo grehova” ali „da jednini koji joj Bog sigurno nikada neće oprostiti” je Petrijino ubistvo.

Miloš je potom bio u vezi i sa, kako je savremenici opisuju „zdravo lepom” Stankom iz Stragara. Doveo ju je u Kragujevac i dao joj zasebnu kuću. Saradnici su upozoravali kneza da bi Stanka „mogla da doživi Petrijinu sudbinu”. Jednog dana, 1822. godine, je do njega stigla vest da je Ljubica sa pištoljem u ruci napravila zasedu Stanki ispod kragujevačke ćuprije. Knez je brzo poslao momke da je spreče u njenoj nameri i zbog njihove „revnosti” Ljubica je „zaradila” razbijenu glavu a lečio ju je Milošev berberin Nićifor Ninković.

Među kneževim ljubavnicama iz kragujevačkog prestoničkog perioda ostala je upamćena i čuvena Jelenka, Turkinja rodom iz Vidina, nekada žena iz harema vojvode Milenka Stojkovića. Sa Jelenkom je Miloš javno živeo u Kragujevcu ali je pazio da se ona i Ljubica koju je preselio u Požarevac „baš ne susreću često”. Kragujevčani su Ljubicu zvali Velika gospođa a Jelenku – Mala gospođa.

Kada je ipak morala da povremeno javno dočekuje Ljubicu u Kragujevcu Jelenka je bila u obavezi da kneginji pred svima ljubi ruku. Poučen prethodnim „slučajevima” knez Miloš se, prilikom ovih susreta „dve gospođe” u Kragujevcu, postarao da njegovi napoverljiviji saradnici „motre na svaki Ljubičin korak” u tadašnjoj prestonici i „ne odvajaju se od nje”.

Sem bračnih, knez Miloš i kneginja Ljubica počeli su da se razilaze i u političkim pitanjima još u vreme Đakove bune (1825) koja je surovo ugušena. Posle nje Ljubica je Milošu savetovala da poboljša položaj naroda. Pošto su oboje bili nepismeni vladarsku prepisku su im pisali i čitali najpoverljiviji pisari. Memoaristi poput Alekse Simića i Nićifora Ninkovića pripisivali su i Ljubici „povremeno grubo i osorno ponašanje prema potčinjenima”.

Početkom 1835. godine Ljubica je u Kruševcu sa ustavobraniteljima i nezadovoljnim narodnim starešinama dogovorila pokretanje bune protiv kneza Miloša. I posle Miletine bune koja primorala Miloša na donošenje Sretenjskog ustava (i „udomljavanja” Jelenke, Male gospođe uz veliki miraz za Teodora Herbeza). Ljubica je uz sina Milana i devera Jevrema ostala u taboru kneževih protivnika uz veliku podršku ruske diplomatije.

Kada je Miloš abdicirao 1839. godine sa njim je u izgnanstvo pošao i mlađi sin Mihailo. Knez se na rastanku oprostio sa Ljubicom i zatražio od nje oproštaj.

• Ljubica nije mogla da sakrije suze kada je Miloš na paroplovu otišao iz Srbije. Njena želja bila je da ograniči Miloševu vlast i natera ga da se prema njoj ponaša bolje i pravednije, ističe istoričar Uroš Milivojević.

Knez Milan Obrenović preminuo je 8. jula 1839. godine posle samo 25 dana vladavine. Ljubica je tada obukla crninu koju nikada više nije skinula.

Ustavobranitelji su počeli da ističu podršku Karađorđevom sinu Aleksandru kao novom kandidatu za presto. Ljubica je sa mlađim sinom Mihailom bila na podvorenju sultanu Abduldžemidu Prvom u Carigradu koji ga je beratom potvrdio za kneza, ali izbornog a ne naslednog, kako je posebno naglasio. Kneginji Lubici je priređen i poseban prijem na dvoru kod sultanove majke.

Ustavobranitelji su saznali da Ljubica radi na Miloševom povratku u zemlju. Pokušavali su da je proteraju u Vlašku i preko Porte zabrane povratak u Srbiju.

U Vučićevoj buni u Kragujevcu 1842. godine, ustavobranitelji su prvo vojno porazili kneza Mihaila a potom jednoglasno za kneza izabrali Aleksandra Karađorđevića. U progonstvo sa sinom Mihailom krenula je i Ljubica i nikada se više nije vratila u Srbiju.

• Ljubica, međutim, koliko god da je imala značajnu ulogu u tim dešavanjima ipak nije bila u potpunosti dorasla ulozi u političkom životu. Kada je Miloš bio oboren sa vlasti 1839. godine, ona će gorko žaliti za tim i spadaće u onu grupu obrenovićevaca koji su želeli da umesto neiskusnog kneza Mihaila da na vlast ponovo vrate Miloša, kaže Milivojević.

Tragičan kraj u „Srpskoj Atini“

Ljubičin život se na određen način, po njegovim rečima, bez lažne patetike, tragično završio.

• Ona umire vrlo brzo po odlasku Obrenovića iz Srbije, u Novom Sadu, tada „Srpskoj Atini”. Žitelji Novog Sada sve tri vere je sa velikim pijeteom ispratili na mesto njenog konačnog počinka u fruškogorski manastir Krušedol, koji će i kasnje imati važnu ulogu za Obrenoviće, navodi Milivojević.

Ljubica je preminula 26. maja u Zemunu, okružena svojom decom i pristalicama Obrenovića. Molila je da se „samo preko Dunava prenese” da se u „otačestvu pogrebe”. Sahranjena je u manastiru Krušedol gde i danas počiva. Prilikom njenog sprovoda zvonila su svona sa svih novosadskih crkava, ne samo pravoslavnih, već i rimokatoličkih i protestantskih.

Imale su važan uticaj u životu Srbije

Knjiga „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović” je nastala iz velike želje da se što široj publici predstavi važan segment srpske istorije 19. i 20. veka.

• U naslovu je namerno uzet izraz supruge a ne vladarke, što je važna finesa jer za razliku od nekih zemalja Zapadne Evrope ili carske Rusije Srbija, barem u novom veku nije imala – vladarke. Ovo su pre svega supruge vladara ali su one imale svakako važan uticaj u javnom životu Kneževine i Kraljevine Srbije a potom i kraljevina SHS i Jugoslavije, kaže istoričar Uroš Milivojević auror knjige „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović”.

Knjiga Uroša Milivojevića „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović” objavljena je u izdanju BIGZ-a. Do sada je imala svoje promocije u Kragujevcu i Topoli.

Piše: Zoran Mišić, Danas

Naslovna fotografija: Kneginja Ljubica sa sinom Milanom – Steva Todorović – Narodni muzej u Beogradu