Mlada kragujevačka glumica Marija Rakočević može se pohvaliti dugogodišnjim stažom u Knjaževsko-srpskom teatru, trinaest godina profesionalno igra na čuvenim „daskama koje život znače”, ali već dve decenije korača scenom u različitim ulogama. Na dan obeležavanja 189 godina Knjaževsko-srpskog teatra dobila je godišnju nagradu za doprinos afirmaciji pozorišta.
Pored ove umetnosti, Marija ima dar i za pisanje, te je nedavno proglašena za pobednicu dvanaestog Hartefaktovog konkursa za najbolji savremeni angažovani dramski tekst pod nazivom „Žena veže rep”.
- „Žena veže rep” je sublimacija života žene, ja sam to nazvala život žene u odabranih trinaest slika, ističe Marija.
Inspiraciju za tekst pronašla je u dešavanjima u Iranu 2022. godine kada su bili veliki protesti, tada se desilo ubisto jedne mlade žene od strane policije za moral. Žene su tada, iz protesta, sekle kosu. Sagovornica prepričava snimak jedne žene na koji je tada naišla – snimana je s leđa, imala je kratku kosu i u jednom trenutku je vezala rep, u pozadini je noć, vide se neki ljudi, čuju se pucnjevi, dakle jedno opasno okruženje. Ona vrlo svesno odlazi negde, otrčava. Zvala se Hadis Najafi, imala je 21/22 godine, ubijena je sa šest metaka, pucano je u glavu i telo, „na mene je to ostavilo jedan snažan utisak, kako je ona tako otišla u smrt”, ističe Rakočevićeva.
- Postala je simbol, uradila je nešto hrabro, da li suludo, da li pametno, glupo, to je na nama da odlučujemo, ali ja sam tako videla svaku ženu koju znam da tako živi, da voli, da radi bilo šta u životu, to je meni bio simbol kako danas žena živi ili svaka žena ikada. To je bilo samo inicijalno da krenem da pišem, ali zapravo ja sam pisala o svakome koga znam, malo i o sebi. Zaista smatram da je svaka žena vredna poštovanja i da je heroj za sebe, da može biti simbol i muza. Moje su muze i moja majka, moje sestre, komšinice, prijateljice, svaka žena koju poznajem ili ne poznajem, ali sam nešto načula.
Na Hartefaktovom konkursu učestvuje prvi put, te ističe da se nije nadala da će njen tekst, od pristigla 163 teksta, poneti titulu najboljeg. Posebno izdvaja da joj je čast što je žiri u takvom sastavu – Dubravka Vrgoč, predsednica žirija, Molina Udovički Fotez, Biljana Srbljanović, procenio vrednost njenog dramskog teksta.
Na pitanja li se predano bavi pisanjem, Marija potvrdno odgovara i ističe da može reći da se bavi pisanjem poslednje tri godine, „imam utisak da je sve pre toga bilo naivno, mlako, ali usled ličnih okolnosti i tragedija koje su se desile u mom životu, mislim da sam ozbiljno počela da pišem sa tim lošim događajima”.
- Sve ružno što se desilo gledala sam da prebacim na papir, i eto, desilo se da sam nešto napisala da ima smisla i nadam se da ovo nije vrhunac moje karijere u tom smislu, pošto sam glumica prvenstveno, pa onda postadoh pisac. Jako mi je bitno da je neko drugi rekao da sam ja dramska spisateljica, nisam se samoproklamovala, naglašava sagovornica.
O tome da li postoji želja da neki budući tekst bude postavljen na sceni i to baš u njenom matičnom pozorištu, Rakočevićeva ističe da su te želje prisutne, „daj Bože inspiracije da napišem nešto vredno postavljanja, volela bih da tako bude, i ovde, i bilo gde, po Srbiji, regionu”.
Nije strano glumcima da postanu pisci, ni reditelji, kaže sagovornica, ističući da su oni upućeni u sve umetnosti, te nije prvi put da dramaturg postane glumac ili obrnuto.
- Moj izlet nije neka čudna stvar, česta je to pojava, jedno ne isključuje drugo, talenat je bitan, lepo ga je imati, ali mislim da je rad sve, rad na sebi. Talenat je lepa osnova, ali mora da se raditi.
Ova Kragujevčanka posebnu ljubav ima za svoje naselje Bubanj, kojim se ponosi, napominje da ju je i ta činjenica oblikovala i da je deo nje: „Naravno da i to ima veze, sve što nosimo sa sobom, nosimo odmalena, i vaspitanje, i odrastanje”.
Priseća se da je njena prva predstava bila u Joakimu Vujiću, današnjem Knjaževsko-srpskom teatru, bila je amater, a nekoliko godina kasnije, nakon završene Akademije, staje na scenu kao profesionalna glumica. Svoje prve glumačke korake pravila je i u kragujevačkom SKC-u, kako kaže, „ja sam se negde 2003, 2004. godine zarazila i od tada traje ta zaraza, i evo držim se toga, do kraja života će tako verovatno biti”. Pre te 2003. godine gluma je za nju bila neotkriveno polje, bavila se sportom i mislila da će to biti njen poziv.
Profesionalnu karijeru započela na „of scenama” u Beogradu, te je na kratko i prestala da se bavi glumom, razočarana pojedinim dešavanjima, ali nije odustala, te je sada na svom mestu, tamo gde pripada. Predstave u kojima trentno igra su: „Na rubu pameti”, „Ilda Geršner”, „Briši od svoje žene”, „Ko nema u vugla, gugla”. Jedna od njenih omiljenih bila je „Generali ili srodstvo po oružju” u kojoj je imala zapaženu ulogu.
Pozorište za malu Mariju je predstavljalo idealno mesto za rad, idealno mesto za maštanje, mesto koje će joj omogućiti da se razvija kao čovek i pružiti mogućnost da nekome prenose poruku. Danas, pozorište za nju predstavlja sve isto, ali je i njen posao, te kako navodi, mora još ozbiljnije i realnije da ga shvati.
- Kada sam završila Akademiju bilo je teško saznanje da svega ima, samo umetnosti ima najmanje, ima puno kalkulacije, politike, loših ljudi i puno ružnih situacija koje mogu mladog umetnika da strefe, ali kada se prevaziđe to inicijalno razočaranje, onda mora da se shvati da je ovo posao, da moramo da budemo spremni na sve i da razmislimo kako ćemo da se borimo.
Rakočevićeva ističe da svi koji rade u pozorištu tu svoju drugu kuću mnogo vole, a da su Kragujevčani jako zainteresovani za predstave.
- Kragujevčani zaslužuju raznoliki repertoar i kvalitetan sadržaj. Kragujevčani vole pozorište i zato ono treba da im da isto toliko.
Na pitanje da li postoje uloge o kojima mašta i da li sebe vidi i u nekom drugom pozorištu, na filmu ili u seriji, saogovornica kaže da sebe vidi u Knjaževsko-srpkom teatru do penzije, „ali, takođe, sebe vidim kako gostujem negde vrlo rado, u bilo kom pozorištu od Subotice do Vranja”, navodi ona.
- Volela bih da ovde u Kragujevcu dočekam penziju, da ovde u Kragujevcu dobijem neke vrlo bitne uloge, da se razvijam kao glumica, a što se tiče uloga, ne bih rekla naglas šta bih volela, neka dođe to meni samo, zaključuje Marija Rakočević.
Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.